Прочитај ми чланак
(Саша Бижић)
Током месец дана убитачне предизборне кампање у Српској могле су да се чују веома живописне пројекције онога што ће се дешавати после 12. октобра. Два најраширенија предвиђања заснивала су се на компарацији РС са данашњом Србијом, али и са Румунијом из 1989. У првом случају поређење се односило на тоталну доминацију СНС у београдским институцијама, па смо, зависно од политичке оријентације, слушали горљиве тврдње да нам иде толико добро да ће актуелни владајући блок бити јачи него икада, односно да су колективне фрустрације нарасле до те мере да ће опозиција потући позицију до ногу. У другој варијанти обе стране су се међусобно оптуживале за наводне планове да насилним путем у ноћи између недеље и понедељка, без обзира на резултате, одбране или преузму власт.
Међутим, прошли су и фамозни избори, а нисмо видели да је било ко од актера ове трке постао брат Александра Вучића по уверљивој победи или, далеко било, потомак по судбини оног дела (анти)комуниста који су надрљали у некадашњим уличним борбама у Букурешту. Напротив, показало се да су „писмо” и „глава” на политичкој монети РС тешком муком заједно анимирали око 55 одсто гласача. То јесте помак ако се узму у обзир претходна изјашњавања. Ипак, у Српској – у којој бар 90 процената пунолетних становника има став о апсолутно сваком друштвеном питању, али га неретко радије материјализују паламуђењем по кафанама, него одласком до биралишта – број апстинената је и даље депримирајући.
У моментима док настају ови редови, Милорад Додик има око 10.000 гласова предности над Огњеном Тадићем, а на салду Младена Иванића налази се око 1.000 гласова више у односу на Жељку Цвијановић. У надметању за НСРС стање је слично по неопходности фото-финиша, мада се може говорити о тесној превази досадашње владајуће коалиције, која због компликоване и дуге процедуре рачунања мандата ипак није дефинитивна, поготово ако јој се дода склоност овдашњих партија и савеза да пуцају по шавовима када се суоче са озбиљним искушењима.
Ту долазимо до земље најсличније РС на крају 2014. године, а то није ни постојбина грофа Дракуле, ни прекодринска матица, већ Црна Гора Мила Ђукановића. Иста она држава у којој опозиција упорно верује да је, у ситуацији када је значајан део народа незадовољан, довољно само изаћи на изборе и ухватити зрелу крушку тријумфа у наручје, док се власт понаша толико комотно и поседује такву концентрацију моћи као да иза себе има 110 одсто поверења из разних сумњивих „демократија”, а не 50 процената плус фигуративног једног бирача. Из такве потпуне располућености друштва не може да се изроди ништа добро, осим мрцварења, тако да ћемо, кад већ нико не чује вапај „Боже правде”, још дуго слушати лелек у којем „Још не свиће рујна зора”.
(Прес РС)
