Pročitaj mi članak
„Не видим да иједна странка може да буде више окренута Москви, Пекингу или Вашингтону, а да при томе државна политика буде нешто сасвим треће. Наш стратешки правац као странке, али и као државе јесте улазак у ЕУ и поштовање свих оних узуса који практично то подразумевају у погледу заједничке спољне и безбедносне политике. Као странка се ни на који начин не ослањамо на било који центар моћи на глобалном нивоу, већ на подршку грађана Србије”, каже за „Политику” Бранко Ружић, председник Извршног одбора Социјалистичке партије Србије, коментаришући ставове да би одустанак Москве од градње „Јужног тока” кроз Србију могао да утиче на статус социјалиста, које у јавности бије глас да су „русофили”.
„Јужни ток” и подземно складиште Банатски двор, како каже, ни на који начин није партијска већ државна политика коју су подржали управо представници странака које су раније биле на власти, али и грађани који су их изгласали.
„То је случај и данас. Истовремено, европски пут Србије не сме значити да ће Београд нарушавати свој интерес у погледу свега онога што се везује за сарадњу са Руском Федерацијом, али и и Кином”, објашњава Ружић, који је уверен да ће доћи до нових разговора о питању енергетске стабилности Европе, а тиме и потенцијалне реализације пројекта „Јужни ток”.
Иако Ружић каже да је утисак у јавности да су социјалисти наклоњенији Москви него Вашингтону само плод медијских написа, мора се приметити да су то уверење повремено подгревали и сами „еспеесовци”. После избора у пролеће 2012. године, када још није било извесно коме ће се табору, напредњацима или демократама, приклонити социјалисти, Ивица Дачић је у току месец дана чак два пута боравио у Москви. Како је објашњавао функционер СПС-а Петар Шкундрић, учестали одласци Дачића у Москву нису имали никакве везе са формирањем нове владе, већ искључиво са поштовањем обавеза уговорених са страним партнерима месецима раније.
Из тог времена је остала упамћена и изјава лидера УРС-а Млађана Динкића НИН-у, када је он новинару показао папир који је наводно Дачић добио приликом посете Русији, на коме је писало да „Руси не желе Тадића за премијера”. Случајно или не, врло брзо премијерско место припало је Ивици Дачићу.
Аналитичар Ђорђе Вукадиновић, међутим, много је ближи Ружићевом објашњењу. Наиме, он такође сматра да СПС није никада био ексклузивни заступник руских интереса у Србији. Јер, свакако не треба сметнути с ума да се условно речено у русофилске странке могу сврстати и Демократска странка Србије, Српска радикална странка, а бар формално и СНС.
„Имате можда свега две, условно речено, антируске странке – ЛДП и ЛСВ. То није чак ни ДС, мада је код њих ентузијазам према Русији мањи него код осталих, али нема ни изразито антируског става, као код прве две. СПС свакако јесте најистрајнији и најдуговечнији поборник руске опције на политичкој сцени, али не мислим да ће одустајање од ’Јужног тока’ имати неког битнијег утицаја на њихову позицију на политичкој сцени Србије. Ни директно ни индиректно”, оцењује Вукадиновић.
Он је такође мишљења да одустајање од „Јужног тока” не значи и да се Русија повлачи са западног Балкана или да пак слаби њен утицај у Србији.
„Биће покушаја да се у српској јавности једино Руси прикажу као кривци за ову ствар, за коју очигледно Москва није крива. Није искључено да управо због оваквог негативног искуства које је имала са ’Јужним током’ у Бугарској, па и у Србији, Русија више пажње обрати на овај регион, за који је по инерцији подразумевала да је недвосмислено наклоњен Москви и руским пројектима”, оцењује Вукадиновић.
Москва је, како каже, можда и потцењивала или недовољно пажње поклањала тој такозваној мекој моћи, утицају лобирања, борби за афирмацију својих погледа. Ово помало горко искуство може је, сматра он, чак и тргнути из летаргије узроковану поверењем у словенску браћу на Балкану.
„Можда то резултира њиховом резигнацијом, али у новим околностима није искључено да то резултира већим ангажманом у региону. Поготово онда СПС не би имао разлога да брине за своју политичку позицију”, уверен је Вукадиновић.
(Политика)
