Pročitaj mi članak
Фото: Крутенјук
Начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић учествовао је на састанку Војног комитета евроатлантског партнерства у Бриселу (22. јануара). Према саопштењу Министарства одбране Србије, главна оцена састанка начелника генералштабова оружаних снага држава чланица НАТО и програма Партнерства за мир (PzP, Partnership for peace) била је да су јачањем војне сарадње створени услови за „унапређење свеукупне ефикасности и квалитета подршке партнерским државама у примени практичне војне сарадње“.[1]
Патрик де Русије, председавајући Војног комитета Европске уније рекао је поводом сусрета с генералом Диковићем (на маргинама састанка у Бриселу), да Војни Комитет ЕУ „у потпуности може помоћи идентификацији области у којима Војска Србије може пружити допринос у оквиру заједничке безбедоносне и одбрамбене политике“.[2]
О аутору
Марина Рагуш је била посланик у Народној скупштини Републике Србије, у посланичкој групи Српске радикалне странке.
Била је члан је комитета за одбрану Војислава Шешеља.
Дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.
Начелник генералштаба Војске Србије истакао је да „учешће у операцијама ЕУ за управљање кризама, изградња поверења и јачање војне сарадње у региону остају приоритети Војске Србије“.[3] Министар одбране Србије Небојша Родић 27. и 28. јануара боравиће у Вашингтону.
Повод радне посете је потписивање споразума о генералној безбедности војних формација. Како се најављује министар Војске Србије ће са америчким секретаром за одбрану разговарати и о „укупној сарадњи две земље на пољу војне сарадње и безбедности“.[4] Ово је прва радна посета српског министра Пентагону од почетка мандата. Најављени су сусрети у Стејт департменту и Конгресу.
Средином јануара Институт за Централно европску политику (ЦЕПИ)[5] из Братиславе објавио је кратак извештај о односима Србије и НАТО.[6] Овај документ део је пројекта Трансатлантски извештаји о политици, који финансира Јавна дипломатија Алијансе. Стога је важно издвојити следеће: Кроз перспективу отпочињања преговора са ЕУ (21. јануар) ЦЕПИ истражује изгледе тешње сарадње Србије и НАТО.
Поред констатације да је придруживање ЕУ спољно политички курс а регионална сигурносна архитектура заснована на НАТО, ЦЕПИ тражи начине још интезивније сарадње посебно Србије с НАТО.
Бриселски споразум (април 2013) за ЦЕПИ представља и кључни моменат јачања улоге и присуства НАТО у региону посебно због инсистирања српске стране да сам споразум гарантује КФОР и то у дужем временском интервалу. Чињеница да је НАТО врло непопуларан у српској јавности (према истраживању ИПСОС-а само 13 посто испитаника је за улазак Србије у НАТО; највећи постотак је међу млађима од 30 и мушкој популацији. Док су жене слабије подржале идеју: Србија у НАТО) представља „ограничење за српске политичаре да обзнане прави оквир и карактер развијања партнерства Србије с НАТО“.[7]
Представљајући ретроспективу сарадње Србије с НАТО овај Институт је подсетио на све фазе развоја односа. Међутим, кључни моменат сарадње Србије с НАТО било је Косово и мисија КФОР-а. Сарадња Београда (и његово инсистирање на гаранцији безбедности ) и КФОР-а за ЦЕПИ је конструктивна и у перспективи може да значи преломни моменат за чланство у Северноатлантској Алијанси. Србија која је због НАТО агресије из 1999, најкомпликованија, за експерте овог института представља и „најзначајнијег НАТО партнера“[8] стога је, како разумемо извештај, НАТО одлучио да игра „тишу игру“ без пуно галаме, корак по корак, до потребне подршке јавности.
Тако ЦЕПИ подсећа да је бивши српски председник Борис Тадић подржавао приближавање Србије НАТО и док је био министар одбране али уз екстремно обазриво обраћање у јавности; за разлику од њега Драган Шутановац у јавности као министар одбране уводи крилатицу да „Србија и НАТО нису више непријатељи“[9]. Осим крилатице поменути министар одбране није успео више, јер како тврде аналитичари ЦЕПИ био је „фрустиран недостатком политичког јединства унутар тадашње српске Владе“.[10]
То није умањило чињеницу да је у његовом мандату према ЦЕПИ од планираних 151 реализовано је 119 мисија уз истовремено интезивирање сарадње на експертском нивоу. Међутим, у јавности није могло да се прича о томе на начин који би могао да узнемири српско мњење, већ се говорило у термину „војне неутралности“. С друге стране, закључује ЦЕПИ „активно су се користили дипломатски канали у сврху развијања политичких односа (на нивоу нижих државних службеника)“[11] с НАТО.
За западне аналитичаре непознаница је била како ће нова власт да се понаша када је реч о сарадњи и чланству у НАТО. Овде се посебно мислило на актуалног председника Србије. То је разрешено током сусрета генералног Секретара НАТО Расмусена и српског председнка на ободима заседања Генералне Скупштине УН (септембар 2013). Разговор се фокусирао на мисији КФОР на Косову и Расмусен је био уверен да ће се сарадња чак и напредовање у односима ипак десити. Повратак на домаћи терен значио је употребу појма војне неутралности, јер би све друго било (уз претходне политички шокантне потезе) неподношљиви шок.
С обзиром да је Влада Србије доста времена утрошила на придруживање ЕУ и испуњавању стандарда Брисела (Косово и Метохија) „политичари су морали да буду много више обазривији у ходу контра српског сентимента када је реч о још једном спољнополитичком и безбедоносном питању, укључујући и интезивнију сарадњу с НАТО“ тврде аутори ЦЕПИ извештаја. Актуални први потпредседник српске Владе, као министар одбране покушао је да балансира између НАТО и Русије „Новембра 2013, Вучић је уложио огромне напоре у одбацивању забринутости руског министра одбране Сергеја Шојгуа по питању континуиране сарадње с НАТО и уверио га је да српски циљ није чланство у НАТО“[12] наводи ЦЕПИ. Док је у међувремену Србија интезивирала пројекте кроз сарадњу с Алијансом.
Институт подсећа да је на захтев Србије НАТО одобрио (2010) Индивидуални партнерски акциони план (ИПАП) који је дефинисао циљеве реформе одбране и области интезивне билатералне сарадње.Суштински циљ ИПАП-а је подизање интезитета и нивоа сарадње: реформе институција према стандардима Алијансе као и остваривање политичке сарадње. ИПАП, тако као стуб билатералне сарадње, пролази кроз ажурирање са српске стране улази у финалну фазу и почетком текуће године трабало би да се усвоји. То значи да ће у сарадњу с Алијансом бити (поред министарства одбране) укључене и остале државне институције у областима: политика, безбедносни сектор, одбрана и војна питања, јавна дипломатија, планирање у хитним случајевима и заштита поверљивих података.[13]
Аутори извештаја сматрају Србију најактивнијим НАТО партнером у Иницијативи за изградњом интегритета која има за циљ борбу против корупције у безбедоносном сектору. И не само то- они су скоро уверени да ће парламентарни избори бити одржани у текућој години и с обзиром на слику политичке сцене у Србији, надају се да ће следећа „елита“ ићи корак даље према „тихом чланству у НАТО“[14].
Неминовно се намеће питање ко ће, онда, чинити будућу власт? Зашто је актуална власт недорасла „задатку“ или ко кочи трајекторију НАТО планова активности? Према последњим истраживањима најјачи рејтинг има Српска напредна странка. Није само јасно да ли ће моћи самостално да чини будућу Владу, (уколико до избора уопште и дође ове године). Стога смо се позабавили мерењима расположења бирачког тела: Према последњем истраживању часописа Нова српска политичка мисао[15] на питање: Ако бисте изашли на изборе, за коју би странку гласали за СНС би гласало 28,1 одсто, за ДС 9,о одсто, за СПС 6,5 посто, (пре)остале странке су без цензуса (5 посто) . Међутим, на ово питање нема одговор 40,4 одсто испитаника, што је импозантан број неопредељених. Податак који за политичког актера значи и победу, уколико неопредељене убеди у своје „аргументе“.
Тако је податак који се најчешће користи у јавности управо постотак али без неопредељених. Наиме када изузмемо тај постотак (40,4) за СНС би онда гласало 47, 1; за ДС 15,1, за СПС 10,9 остали би били испод цензуса. Исто истраживање је утврдило да би улазак Србије у НАТО подржало 17 одсто испитаника, против је 72,3 посто док 10, 7 одсто нема став. За савез са Русијом је 66, 2 одсто, против 19,9 док нема став 13, 9 одсто испитаника. Слика јавности која ће вероватно довести до нових избора.
С обзиром на континуирану политику приближавања ЕУ (а у случају Србије то значи и НАТО-у) од 5. октобра 2000, па до данас Запад очекује да следећа „политичка елита“ обезбеди нову слику јавности.Треба убедити грађане Србије да „НАТО више није непријатељ него партнер“ и кад се тако „испрана“ Србија припреми за нову етапу у свом „сазревању“ представљаће је „елита“ која се већ спрема ослобођена свих реликата прошлости. То значи, рецимо, да ће само из безбедоносног сектора бити изузети сви они који нису по вољи НАТО (између осталог и то значи „реформу“ безбедоносног сектора). За почетак.
Уосталом како НАТО кадрира видело се и по пресудама ударне песнице Запада-Хашког Трибунала, српским генералима: Небојша Павковић осуђен је на двадесетдве године, Владимир Лазаревић на 14, Сретен Лукић на 20 година затвора због „злочина“ на Косову и Метохији. На том истом простору на којем је у истом периоду деловала терористичка организација ОВК и то према америчком списку терориста. Цинизам какав се ретко памти. Додатних аргумената ради, хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача Трибунал ослободио је свих оптужби за највеће етничко чишћење које се десило у Европи пред крај прошлог века!
Територија Републике Српске Крајине тада је војном акцијом „очишћена“ од преко 250 000 Срба пред очима целокупног еуропејског света-и ником ништа. Сарадња с Хагом, сећате се била је својевремено један од кључних услова за придружење ЕУ. То значи да су све (про)европске политичке „елите“ (па тако и актуална) у ствари подржале политичку институцију која је својим пресудама поново пуцала у мртве и сахранила живе! После свега и не треба да изненади када нас једног јутра „пробуде“ вешћу да је Србија постала чланицом НАТО-а.
Уосталом ништа ново за грађане Србије, зар не?
