Прочитај ми чланак
(Видовдан – Милован Балабан)
Изгледа да је могућност потпуног потонућа „Титаника Ђиласовог“ (што уз слабљење и осталих странака другосрбијанске провенијенције доводи у питање читаву петооктобарску идеолошку оцију) забринуло многе факторе на политичкој сцени Србије, а вероватно и у иностранству. У том светлу треба гледати и на предлог за разговор са циљем окупљање странака који би направиле један хомоген опозициони фронт. Позив за разговор упутио је Чедомир Јовановић, а на списку оних који су позвани нашли су се Ђиласов ДС, Чанкова ЛСВ, новоформиране странке Душана Петровића и Зорана Живковића, као и, како Јовановић каже, бројни угледни појединци.
Но, иницијатива за обједињавање опозиционих снага је потекла од Весне Пешић, и то јој свакако даје на озбиљности. Иста особа је пред прошлогодишње изборе на чуђење многих фаворизовала Томислава Николића и напредњаке, што је било солидан ветар у леђа тадашњој опозицији, као и правилна антиципација догађаја који су уследили, а који су се завршили променом власти у Србији. Због тога овај предлог (без обзира да ли ће се намера о обједињавању петооктобарских снага и остварити) свакако треба схватити као озбиљан покушај заустављања пропадања некадашњих јединих проевропских снага у Србији.
Оно што је, како изгледа, покренуло Пешићку и Јовановића (а „мирише“ да је покренуло и страни фактор) је почетак стезања обруча око Ђиласове „београдске тврђаве“. У случају губљења Београда (било изборима, принудном управом или на неки трећи начин) створили би се услови за судбоносно урушавања ДС, којем се крај не би назирао, што би се фатално одразило на читав некадашњи једини проевропски блок, а сада проевропску безидејну и јалову опозицију. Могући парламентарни избори који би уследили после избора за Београд највероватније би докрајчили за известан период садашњу опозицију. Како изгледа предлагачи сматрају да је последњи час да се нешто предузме како би се по њих најгори сценарио спречио.
Да ли постоји шанса за хомогенизовање опозиције окупљене око ДС-а и ЛДП-а?
Ако би разговори уродили плодом, и ако би се кренуло у правцу уједињавања, евентуална уједињена проевропска опозиција, претпостављамо окупљена око ДС-а, имала би више проблема око свог заједничког наступа и артикулисања алтернативног програма оном који заступа владајућа коалиција. Најбитније компоненте њиховог програма су преузели СНС и СПС, што је и био услов њиховог доласка на власт. Однос према Европи, Косову, модернизација Србије, сарадња са међународним економским институцијама итд., су све тачке програма које сада спроводи владајућа коалиција настављајући континуитет некадашње политике садашње опозиције.
Због тога је заиста тешко рећи са каквим новим ставом и идејом би могла да изађе предложена уједињена снага, када све њихове досадашње идеје, по којима су једино они били препознатљиви, реализује актуелна власт. Дакле, ако и изузмемо персоналне нетрпељивости карактеристичне за поједине лидере евентуалног опозиционог фронта, остаје проблем програма и његове артикулације, и то у ситуацији када би требало да га спроводе људи добро познати јавности. Многе од њих прати везаност за разне криминалне афере (без обзира да ли је та везаност основана), а у најмању руку оно што се везује за већину имена са овог списка је осионост, бахатост и неодговоран став спрам интереса грађана и државе у периоду када су вршили власт.
Такође, уколико би се желела истинска политичка рехабилитација, била би потребна дубока и свеобухватна реформа странака што садашња руководства не намеравају да чине. Они су научили да функционишу ослоњени на власт где само губитак исте представља мобилизациони фактор и покретачку снагу за деловање, јер су тада њихови лични интереси угрожени. И њихова званична проевропаска идеологија је временом постала само реторика у функцији очување стечених привилегија, док је једини програм који је фигурирао последњих година била власт и клановска корист.
Дакле можемо закључити да су шансе за аутентично профилисање на новим основама, као и успешно деловање једног евентуално формираног хомогеног опозиционог блока окупљеног око ДС-а и ЛДП-а мале. Ово потврђују и анкете. Како каже Ђорђе Вуковић из Цесида истраживања показују да су СНС и СПС по рејтингу први, што је само потврда проблема у којима се налази већ дуже време, а сигурно је да ће се налазити и у будуће део опозиције који су својим предлогом и позивом на разговор замислили да окупе Весна Пешић и Чедомир Јовановић.
Јаловост једних је шанса других
Ми можемо да се сложимо са Весном Пешић када каже у јучерашњем „Утиску Недеље“ да је Србији потребна опозиција ради контроле власти и квалитетног функционисања парламентарног система. Но, можемо да се споримо каква је опозиција потребна. Она која не може да понуди ништа аутентично и различито од онога што је срж програма владајућих странака заиста нема утицаја на квалитет парламентарног живота, а што је још важније на квалитет живота грађане Србије. Зато што је то тако и пажња грађана је усмерена више на то шта се дешава на односу Дачић-Вучић, него шта на то има да каже ДС, ЛДП или нека од опција одвојених од Ђиласа.
Због тога би алтернатива про-ДС-овско-ЛДП-овском опозиционом окупљању требало да буде сабирање националних и државотворних снага у Србији. Политички простор на опозиционом спектру је готово празан и то је уочено од стране другосрбијанаца који би да га својом хомогенизацијом не испусте. Исто то би требало да примете организације са реал-патриотског политичког спектра и да ужурбано понуде озбиљну и свеобухватну алтернативу актуелној власти.
Уколико би се одлучили на то потребно би било да учине више ствари сличних онима које покушавају да остваре бивши носиоци власти и њима идеолошки блиске странке. Да дефинишу заједнички програм, затим да га артикулишу и разраде дугорочну стратегију његовог остваривања. Пре тога наравно покажу вољу да се разне странке и групације (изузимајући екстреме) уједине и тако створе елементарне услове за продуктивно деловање.
Са једне стране групација не десном полу политичког спектра је у великој предности у односу на проевропске опозиционе снаге. Она есенцијално има другачији став по свим кључним питањима и проблемима које потресају државу и друштво. Стога је дефинисање алтернативног програма лакши део посла, док највећу тешкоћу представља ствар уједињења и стварања заједничког политичког фронта. Делимично због сујета и добро познате српске неслоге, али делимично и због убачених групација које су и створене да максимализацијом (мимо реалности) националних и државних циљева обесмишљавају деловање реалних државотворних снага, које би се са свеобухватним програмом и дефинисаном дугорочном стратегијом проактивно укључиле у политички живот и покушале да заузму на неки начин упражњено место опозиције.
Са друге стране покушај стварања уједињене реал-патриотске опозиције не би имало подршку, или још боље речено имало би велике сметње од стране страног фактора, што је у условима дубинске окупације и те како значајан чинилац када се разматра могућност стварања било које политичке опције. Али уз чврсту вољу за уједињење, одређивање реалних националних и државних приоритета, одустајања од максималних циљева (који су иначе у функцији националне штете и индиректно раде у прилог остајања Србије на евроатланској траси), прихватања неповољне реалности у којој смо – као тачке од које треба да почне национално-политичка делатност и препород – страни фактор би врло могуће био принуђен да трпи једну тако профилисану државотворну снагу.
Упражњен простор тражи озбиљног играча
Можемо констатовати да је простор на опозиционом полу српске политичке сцене јаловошћу бивше власти и њених идеолошких слично-мишљеника упражњен и да се ради на рехабилитацији потооктобарских снага како ту празнину не би попунила нека друга, „потитички некоректна“ идеолошка опција. Такође може се закључити да је ово јединствена шанса за национално-држатворне снаге да попуне упражњено место, што могу учинити само одговорним приступом политичкој проблематици какав их баш и није красио последњих година.
Овај покушај хомогенизације проевропске, а суштински другосрбијанске, опозиције је уследио као последњи сигнал да нешто морају урадити уколико желе да задрже пристојан утицај на политичкој сцени Србије. Али исто тако овај покушај Пешићке и Јовановића је сигнал и пронационалним снагама да је урушавање ДС-вско-ЛДП-овског блока драматично, и да је сада прави тајминг да се крене у формирање једног продржавног политички фронта, о чему се истина интензивно говорило и писало пре неколико месеци, али очито још нису постојали објективни услови за реализацију таквог наума.
Уколико би реал-национална опозиција позитивно одговорила актуелном тренутку, и ако би њене најутицајније снаге кренуле ка реализацији идеје о удруженој националној опозицији, зарад истискивања са тог простора уздрманих проевропских опозиционих странака, она би могла да постане интегративни фактор сабирања раштрканих странака, организација, покрета, али и патриотски оријентисаних појединаца, као и дела дезоријентисаног, депресивног и политички инертног обичног света.
Ако би уз то уважавајући реалност формулисала свеобухватан програм прилагођен датој стварности, са дугорочном државотворном стратегијом, уз прокламовање и практиковање стрпљивог и одговорног рада, врло је вероватно да би временом била препозната од стране грађана, те би добила симпатије доброг дела бирачког тела. Но, уколико ову шансу не искористи показаће своју незрелост а ми ћемо сви заједно морати да констатујемо да боље од свега овога што нам се догађа нисмо ни заслужили.
