Pročitaj mi članak
Када је пре седам година Милорад Додик, тада премијер Српске, продавао нафтну индустрију руским инвеститорима, добио је критике из западних амбасада. Замерано му је да „српски ентитет у Босни претерано везује за Москву, што Србима није у интересу“.
Сличну критику властима Србије недавно је упутио и амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби, када се у медијима појавила информација да би Електропривреда Србије, после НИС-а, могла да буде продата Русима. И Кирби је био прецизан – то не би било у интересу Србије.
Додик је тада у свом стилу запушио уста критизерима. Рекао је да ће лично раскинути уговор са Русима, ако му било који инвеститор са Запада понуди бар долар више од 121 милион евра, колико је „Зарубежњефт“ спремио да плати за „Петрол“, Рафинерије „Брод“ и „Модрича“. И нико се није јавио.
Званични Београд још није одговорио Кирбију. У Немањиној 11 не желе да заоштравају односе са моћним силама. Србија има превише букагија око ногу. Од косовских, па све до украјинских.
Оно што Србији треба јесте озбиљна инвестиција. Можда баш са Запада. Можда баш из Америке! Можда баш у ЕПС! Или бар у Железару! Можда баш сада када се српски премијер вратио из Москве, одакле носи пун џак економских повластица.
Ту би господин Кирби могао да одигра кључну улогу. Да Вашингтон заспе депешама у којима стоји да је Србима дозлогрдила политика „штапа и шаргарепе“. Зато што је последњих деценија, углавном, добијала батину. Сада би било више него пожељно да коначно стигне и нека карота.
(Вечерње новости)
