Прочитај ми чланак
Ако је већ наш Троглави династ хтео да опсени већинско бирачко тело у Србији, угледајући се, макар у понечему, на браћу Русе, није морао баш да копира један од најнеодговорнијих и најгорих потеза тамошњих владара у историји Русије.
Или, ако је већ, из неког филантропског разлога, пожелео да Тачија, Вашингтон и Берлин части са 200 милијарди долара српске алајбеговине, колика је, према грубим проценама, вредност укупне јавне и (доскора) друштвене имовине Србије на Космету – ППВ је, макар, морао да уведе „завет ћутања“ за свог брбљивог премијера. Који је, „мртав хладан“ и ничим изазван, јуче, својим „кажипрстом“ (п)оверио Сузани Трнинић да смо „Свети датум“ добили, не због фрапантних реформи, у шта је слепа раја веровала, већ „управо због напретка у вези са односима са Приштином“. Па, појаснио да – „ако ишта запне око односа с КиМ, запеће и преговори са ЕУ“?!
Некако у ово време, прошле године, један функционер америчког министарства финансија предложио је да би САД, ради спречавања надолазеће рецесије, могле да продају (а не забадава дају) Аљаску – Кини или, бившој власници, Русији, по почетној цени од четири билиона долара, да не речем, по Бачевићу, ваљда, четири хиљаде милијарди долара. Што је, опет, подгрејало наде неких руских илузиониста да је тај купопродајни уговор могуће оспорити јер, наводно, Аљаска није ни продата већ Американцима дата у најам на 99 година.
Након 126 година припадања Русији, више од милион и по квадратних километара Аљаске продато је, 1867, Сједињеним Државама за 7,2 милиона тадашњих долара или 11 милиона „златних“ рубаља. Иза овог ћоравог посла остале су легенде: те да је тих седам милиона „златних“ долара потонуло с бродом у Финском заливу, преко тога да је продавац у име Русије, Едуард Стекљ, новац похранио у лондонску банку, али и да је сам потрошио 165.000 – што за адвокате и „потплаћивање новинара и конгресмена“, што задржао као провизију за себе. Београдска „Политика“, израчунала је, још септембра 1912, да су Американци том шпекулацијом са куповином земљишта, већ у тих првих 35 година, остварили добит од чак 1.200 одсто! У међувремену су на Аљасци пронађени и злато, платина, угаљ, олово, антимон, никл, па нафта и гас – те је годишњи национални доходак ове федералне америчке државе данас више од 40 милијарди долара!
Мени је остало да још једном констатујем оно што сам учинио и у колумни „Србија до дувара“ (19.3.2013): да официјелни Београд и даље, гледе Косова, мазохистички, разговара о свему и свачему, осим о ономе што Запад једино разуме, а у чему су преговарачки аргументи апсолутно на српској страни – о имовини државе Србије на Космету.
Наш Републички геодетски завод бележи да 641.071 хектар или чак 57,79 одсто земљишта на Косову неспорно припада Србима и другим неалбанцима или Српској православној цркви!? Пројектована вредност узурпиране имовине косовских Срба је 50 милијарди долара, а мој земљак Ненад Поповић („Отворено о економији Косова и Метохије“) бројкама показује да Србија, само по основу доказиве имовине својих грађана и предузећа, потражује на Космету 12,5 милијарди долара. Од тога, објекти Електропривреде Србије на Косову вреде опипљиве три милијарде. Таман колико и наш и шеиков београдски сан на води.
(Цвијетин Миливојевић – Данас)
