Прочитај ми чланакВладимир Цвијан у својим је биљешкама оставио траг о двадесетак контаката с бившим балканским нарко боссом Дарком Шарићем. Цвијан је, као одвјетник, имао идеалан параван за контакте такве врсте, а да му нитко притом није могао ништа импутирати. Једноставно, као одвјетник има право али и обвезу на контакте с људима који желе с њим договорити детаље о могућем правном заступању. Управо из тог разлога, у прољеће 2012. године, нетом прије формирања владајуће коалиције, коју је као министар обране контролирао Александар Вучић, Цвијан је у договору с Вучићем имао задатак договорити с Дарком Шарићем „заштиту". У пријеводу то је значило да Шарић мора осигурати позамашна средства за Вучићев пројект потпуног преузимања власти, а према Цвијановом досјеу у тим се преговорима спомињао износ од 350 милијуна еура, које је Шарићева организација морала преко Малте пребацити под контролу Александра Вучића и његових опуномоћеника.
Једна од пуномоћи које су биле припремљене у тим преговорима гласила је изравно на Вучићевог брата Андреја, с тим да су се ти рачуни требали отворити у Дубаиу и Мађарској. Цвијан је сад морао договорити са Шарићем дефинитивни споразум.
Из Цвијанових биљешки, које је водио у електронском облику, а сачувао на црном меморијском стику, видљиво је како Шарић и његови преговарачи нису имали претјерано повјерења нити у Вучића особно, а како је забиљежио Цвијан нити у Вучићево преузимање власти. Управо из тих разлога преговори покренути 2012. године нису дали неке резултате. Кад је у другој половици исте године, постало јасно да Вучић полако преузима све полуге власти, без обзира што је формално премијер био Ивица Дачић, Шарић је пристао на посредне преговоре које је координирао управо Владимир Цвијан. Овај пут је проблем била цијена „заштите“.
Вучић је, како то стоји у Цвијановим електронским дневницима сад тражио астрономских 500 милијуна еура у замјену за каснију заштиту коју би његова власт пружила Шарићу и његовој наркотрафикантској организацији. Шарићу овај пут није било спорно да се договори с Вучићем, али Цвијанови разговори поновно нису давали резултата јер Шарић није био спреман дати ништа више од иницијално тражених 350 милијуна еура.
С друге стране и око Шарића се стезао међународни полицијско-обавјештајно-правосудни обруч, а у завршним мјесецима 2012. године притисци на Србију да озбиљније сурађује у лову на Шарића и његове сураднике, као и да обавјештајне структуре из Србије пруже логистичку информацијско-обавјештајну подршку међународној истрази. Већ у вељачи 2013. године Wасхингтон је иза кулиса, додуше врло дискретно запријетио и одређеним санкцијама Београду, уколико се не покажу озбиљнији и задовољавајући резултати лова на Шарића.
Почетком ожујка 2013. године Шарић је, како је Цвијан забиљежио, пристао на износ од 420 милијуна еура, али се Вучић морао обвезати да ће се процес против Шарића водити у Србији, те да ће се водити тако да се Шарић извуче, а да његова организација остане „неокрзнута“. Управо због детаља о овим договорима, које је сачувао и похранио, Владимир Цвијан је касније након напуштања Србије, тијеком боравка у Сједињеним Америчким Државама 2014. и 2015. године највише повјерења имао у америчке институције, те је вјеровао да ће као нека врста свједока-инсајдера и покајника добити заштиту институција у САД-у. Јер управо у вријеме кад је био предсједник Одбора за законодавство Скупштине Србије, Цвијан је био погодна особа да јамчи Шарићу у име Вучићеве власти одређену сигурност. Међутим, у исто вријеме Цвијан је водио и врло детаљне преговоре с браћом Припуз и њиховом организацијом у Хрватској око преузимања и реорганизације наркотрафикантских путева.
Занимљиво је како је у исто вријеме тадашњи турски премијер, у јеку антирежимских демонстрација по цијелој Турској, кренуо у потпуно преузимање власти у земљи, а Реџеп Таџип Ердоган започео је освајање мандата предсједника Турске. Догађаји који ће бит откривени годинама касније, точније тајни преговори афганистанских власти с талибанима у Београду нису одржани први пут у вријеме кад је то јавно признао и објавио Ивица Дачић, него су први сусрети талибана с властима у Београду у тајности одржани још 2013. и 2014. године, кад су с њима договорени увјети транзита и међународног кријумчарења наркотика преко Србије и балканском рутом, али и препродаја оружја којим су располагали Србија, једним дијелом поједини дијелови Босне и Херцеговине, али и Хрватска и Македонија
Преговоре о оружју у Београду су договорили Хрвоје Петрач и Владимир Цвијан, па се управо у детаљима тих разговора крије и тајна како се наоружање југославенског поријекла, којим су располагале бивше републике Србија, Босна и Херцеговина, Србија и Македонија, нашло у побуњеничким рукама у Сирији и Афганистану. Цвијан је забиљежио како су преговори организирани посредством конзулата Хрватске у Истамбулу, у којем је конзул био нека врста официра за везу у контактима.
Хрвоје Петрач, контроверзни подузетник који слови као неокруњени краљ подземља у Хрватској и којег добро упућени сматрају стварним власником иза пословног царства краља смећа Петра Припуза, односно управо се Петрача сматра шефом организације у чијем су врху браћа Зоран и Петар Припуз, а након што се особно макнуо из Хрватске, балканске операције Петрач контролира и води управо преко Припузових, показао се кључним Вучићевим савезником у Операцији Шарић и каснијем преслагивању нарко-карата на Балкану у међународном кријумчарском бизнису наркотицима. Уосталом, договор с Петрачем био је значајан из више разлога. Осим што је на челу криминалне хијерархије у којој су важан дио Припузови, Петрач је у том тренутку контролирао и важан дио повјереничке мреже која је имала ефективну контролу над финанцијским средствима на тајним рачунима који су се контролирали преко Хyпо Групе.
Према Цвијановим документима, само Петрачева организација контролирала је неких седамдесетак милијуна еура директно на тајним рачунима, док су имали посредан или непосредан утјецај и контролу над чак петнаест посто повјереника на тајним рачунима отвореним преко Хyпо Групе. Кад се 2013. требало практички на брзину реорганизирати мрежу тајних рачуна и ту транзицијску финанцијску архитектуру у Хрватској и Србији, која је повезана као пупчаном врпцом, Владимир Цвијан је по Вучићевом налогу у Београду организирао састанке Хрвоја Петрача и Миодрага Костића. Наиме, аустријска парламентарна истрага коју је аустријски савезни парламент отворио по трећи пут 2011. године, била је надомак тога да се отвори велика истрага о прању прљавог новца с Балкана преко Хyпо Групе, и то прије свега из Хрватске и Србије. Већ у том тренутку сумњало се како је у банкарску мрежу прања новца укључена и Раиффеисенбанк Аустриа са својим подружницама у Хрватској и Србији, па је парламентарна истрага пријетила проширењем и на истрагу пословања те банке, што је додатно угрозило позиције и операције транзицијских моћника у Хрватској и Србији.
Ту је, међутим, кључна улога у преокрету тих истрага била на контроверзном пословном човјеку који је већ био повезан с балканским операцијама прања новца – Мартину Сцхлаффу.
Цвијан је, посредством Богољуба Карића почетком 2013. године одржао први састанак са Сцхлаффом. На тај састанак у Словенији, организиран у предграђу Љубљане, посредством Вање Шпиљка, како је то забиљежио Цвијан, Вучићев изасланик као главно оружје понио је „Досје Динкић“, односно документацију о ципарским рачунима преко којих је уз помоћ управо Мартина Сцхлаффа из Србије изнесена најмање милијарда еура. Информација о овом љубљанском састанку врло је брзо дојављена аустријским истражитељима, међутим Цвијан је био бржи. Успио је са Сцхлаффом договорити да се у цијели аранжман око сакривања новца с тајних рачуна укључи и бившег аустријског канцелара Алфреда Гусенбауера, који је у свему имао конзултантску улогу у томе да се финанцијски аранжмани договоре тако да се избјегну аустријске истраге.
Обзиром да јер аустријско тужитељство држало правну позицију да уколико се надокнади штета у појединим случајевима, тад неће покретати казнене поступке, било је потребно наћи такав модел да не дође до истраге токова балканског новца преко тајних аустријских рачуна. Гусенбауер је, међутим, тражио протууслугу, па је управо Владимир Цвијан био тај који је организирао први састанак бившег аустријског канцелара Алфреда Гусенбауера и тадашњег српског вицепремијера Александра Вучића у Београду, почетком априла 2013. године.
Осим самог Вучића, једино је Цвијан тај који је у цијелости знао детаље договора Вучића и бившег шефа аустријске Владе. Био је то аранжман који је означио прекретницу у Вучићевом политичком успону према контроли токова прљавог балканског новца и контроли нових токова прања илегалног новца с тајних иноземних рачуна. Наиме, Гусенбауер је Вучићу дао понуду коју Вучић напросто није могао одбити. Модел који му је понудио бивши аустријски канцелар, касније се показао кључним за стратешке црне финанцијске операције Вучићевог режима.
Управо Досје Цвијан открива тко је и како повезао Александра Вучића с фантомским саудијским инвеститорима у Београд на води. Наиме, човјек за везу с инвеститором из Уједињених Арапских Емирата био је управо Алфред Гусенбауер, који је из разних међународних особних, политичких и пословних сусрета постао особни пријатељ Мохамеда Алабара, подузетника и изнимно утјецајног савјетника владара Дубаиа Шеика Мохаммеда бин Расхид Ал Мактоума, којем је својевремено био главни економски савјетник. Захваљујући Алабаровим економским моделима, Дубаи је постао једна од најсигурнијих свјетских оффсхоре зона, након што су порезне оазе у свијету мало по мало укидале прописе који су омогућавали операције прања новца и скривање трага новца из илегалних финанцијских токова. Алабар је својевремено препознао у томе прилику за Дубаи, а како је де фацто био главни човјек економске политике власти у Дубаиу, осмислио је модел по којем је Дубаи у врло кратком времену постао сигурна зона за милијарде долара и еура из свијета, које је требало прво сакрити, а потом „невидљиво“ и непримјетно убацити у легалне финанцијске токове.
Међутим, Вучић без директне препоруке и посредовања неког од особних веза Мохамеда Алабара никад не би могао ступити у контакт с овим контроверзним моћником из Уједињених Арапских Емирата.
Владимир Цвијан сачувао је у својим рукама кључ те никад откривене арапске тајне Александра Вучића. Како је посредовао у повезивању Гусенбауера и Вучића, Цвијан је био једини свједок њихових детаљних разговора и договора око финанцијских, политичких, банкарских и пословних аранжмана који су постали најважнија ствар Вучићевог обнашања власти, јер концентрација политичке моћи с временом није постала циљ, него тек полуга преузимања транзицијских механизама финанцијске моћи, преузимања контроле над тајним милијардама сакривеним на тајним аустријским рачунима.
Вучићев договор с Гусенбауером, био је стратешка прекретница у новој финанцијској архитектури паралелне власти посттранзицијских балканских држава. Владимир Цвијан у том тренутку био је понесен успоном на позицију моћи, нисам сигуран колико је био свјестан своје позиције незгодног свједока. Сигурно је једно, што знам и из особних контаката с Вучићем и Цвијаном. Обојица су у једном тренутку мислили да један другог држе у шаци информацијама које имају. Како је вријеме показало, Цвијанова самоувјереност била је слабија од Вучићеве криминалне бахатости.
Гусенбауер је, према ранијој Цвијановој схеми, коју је овај израдио у договору с хрватским банкаром Невеном Бараћем, разрадио детаље плана којима се испод радара тадашнких међународних истрага нмовац с тајних рачуна пребацило на сигурно, један дио преко Русије и Сбербанк, други дио преко Малте и Јужне Африке за Дубаи.
Чувар ортачких уговора о прању новца с тајних рачуна био је уједно и човјек који је те уговоре правно дефинирао – Владимир Цвијан. Нитко други из тадашњег СНС-а није имао прилику бит свједоком најмрачнијих тајни данашњег српског предсједника. „Све смо више као мафијашки клан, а све мање као политичка партија“, рекао ми је једном приликом на ручку у ресторану Звездара Театар Владимир Цвијан, негдје крајем љета 2013. године, кад се већ полуотворено спремао за унутарпартијски сукоб с Вучићем.
У мјесецу 2013. први пут даоми значајнију збирку докумената о операцијама Мартина Сцхлаффа, које сам касније уз документе још једног извора користио у својим истраживањима.
Међутим, све до октобра 2013. године, Цвијан је и даље био „човјек од повјерења“ Александра Вучића. Могло би се рећи да је Цвијан Вучићу био више него што је Борка Вучић икад била Слободану Милошевићу. А и разлика је у томе да Милошевић Борку није убио.
Гусенбауер је за Вучића, уз правне прилагодбе и техничка правна рјешења Владимира Цвијана, ријешио Схему Дубаи и посредовао у договорима око ортачког уговора за прање новца између Александра Вучића и Мохамеда Алабара. Нитко није могао бити погоднија особа за мултимилијунске операције прања новца од особе која ужива политичко, пословно и пријатељско повјерење и режимску заштиту владара Дубаиа.
У Алабаровим рукама, сакривене балканске милијарде напокон су могле наћи сигурно уточиште. Међутим, аранжман није настао на „хуманитарним основама“, него по оној старој народној ми можда и јесмо браћа, али нам кесе нису сестре. Тако да је Алабар ортачким уговором којег су израдили Гусенбауер и Цвијан, себи и партнерима осигурао 40% провизије од износа који су полагани на рачуне оффсхоре компанија регистрираних у Дубаиу.
Иако се технички и формално не ради о оффхореовима, у пракси се де фацто ради о форми оффсхоре компанија прилагођеној организацијској, правној и законској форми прописаној у Уједињеним Арапским Емиратима. Према ортачком споразуму којег су потписали партнери из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Дубаија, формално овлаштене особе као директори фирми регистрираних у Емиратима остају повјереници које одреди Алабар.
Сам Алабар је задржавао 40% власништва над сваком оффсхоре фирмом како би могао контролирати уговорени постотак новца који је пребациван у Дубаи, а супотписници на рачунима су посебно уговарани као повјереници које су именовале српска и хрватска страна.
Међутим, прије пребацивања новца на новоосноване оффсхоре фирме у Дубаиу, требало је ријешити проблем истрага над тајним рачунима, које су се водиле пред аустријским институцијама. Да би се тај проблем ријешио, морало се надокнадити штету насталу у сумњивим финанцијским операцијама Хyпо Групе. Другим ријечима, аустријске су власти расписале продају појединих дијелова Хyпо Групе, па је одређено да уколико се у остављеном року поједини дио Хyпо Групе прода, и продајом се надокнади штета, истраге неће бити, а уколико се не прода и не успије надокнадити штета, тад ће се истраге наставити у погледу оних пословних активности Хyпо Групе за које штета остане ненаплаћена.
Цвијан се опет нашао у проблему. Вучић му је средином 2013. године дао у задатак да испреговара с групом тајкуна из Србије, а поименце му је набројао Бека, Мишковића, Костића, а као резерву му је оставио Цанета Суботића и Милана Поповића, начин на који ће се сакупити новац за откуп сумњивог дијела бивше Хyпо Групе, који је остао концентриран у компанији коју је од најризичнијег дијела Хyпо банке формирала аустријска држава – Хета Ассет Ресолутион.
На Хету су прије тога пребачена сва сумњива потраживања Хyпо Групе, односно сви „пројекти“ који су у ствари представљали операције прања новца кроз фиктивне кредитне и инвестицијске пласмане Хyпо банке и с њом повезаних правних особа. Мишковић је тад добио нову прилику да испуни Вучићеве захтјеве, али се због повезаности с Ивицом Тодорићем и већ покренуте истраге ипак показало лошим избором да се Мишковић појави као купац Хете.
Уосталом, Цвијан као Мишковићев одвјетник је сам написао анализу за Вучића зашто је Мишковић као параван у том тренутку потпуно неупотребљив. С друге стране, показало се да нити један тајкун у том тренутку нема стварног готовог новца да исплати цијену за Хету, па је Цвијан у разговорима с Бараћем, али и разговорима које је имао с појединим тајкунима као што су Ивица Тодорић али и Богољуб Карић, дошао на идеју формирања тајног ортачког конзорција, неке врсте илегалног и повјереничког инвестицијског фонда у којег ће сви тајкуни који пристану бити дио ортачког уговора дати одређени износ, али ће формални купац бити само један од њих.
Занимљиво је да у својим биљешкама Цвијан у радној верзији овај ортачки уговор има записан као „Отписани – Овисни“. Цвијанова ортачка схема „Хета“ искориштена је два пута, први пут те 2013. године, кад је ортачки уговор радио сам Цвијан, који је и координирао договоре око увјета судјеловања свих појединих ортака у том аранжману. Међутим, и годину дана касније, кад Цвијан више није био „дио екипе“ да тако кажем, иста је схема с истим судионицима искориштена код купње Хyпо банке на Балкану. Чак је искориштен Цвијанов радни назив „Аддико“, из Цвијанове схеме међуовисности, односно узајамне овисности повјереничког модела свих партнера у овом тајном ортачком уговору.
Цвијан је тад окупио више повјереника финанцијских операција преко Хyпо Групе који су судјеловали у откупу Хете, што је на крају формално одрађено под именом Миодрага Костића, као формалног, номиналног и јавног власника. Костићева, односно тајна ортачка аквизиција Хете у том је тренутку довела до обустављања аустријских истрага о великом дијелу операција прања новца, а посебно су обустављене истраге о токовима и трагу новца с тајних повјереничких рачуна, које су контролирали повјереници из Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, Словеније, те једним мањим дијелом из Црне Горе.
Међутим, Цвијанов ортачки споразум ишао је пуно даље и Вучићу осигурао значајан постотак удјела у даљњим повјереничким пословним и финанцијским операцијама, како партнера из Србије, тако и партнера из Хрватске. Ортачким споразумом по ортачкој схеми Хета, Цвијан је успио окупити не само генерално познате тајкуне као што су Ивица Тодорић, или пак Костић и Беко, или с друге стране Тедесцхи, него су у ортачки споразум први пут на тако високој разини укључена и браћа Припуз, уз посредовање Хрвоја Петрача, што је Припузовима отворило пут према статусу српских краљева смећа, наравно уз високе провизије Вучићу и његовима, као и уз озбиљне аранжмане о увозу и извозу опасних отпада у Србију, за што Вучић и његови партнери узимају провизије и до 50 посто укупне вриједности аранжмана које договарају Припузови.
Управо је ортачка схема Хета, значила почетак договора Александра Вучића с хрватским мафијашким кланом Припуз. Другим ријечима, Цвијан је био свједоком процеса у којем су уз Вучићево високо политичко покровитељство хрватски мафијаши постали српски краљеви смећа.
Цвијан је тако постао свједоком договора којима су хрватски ратни мафијаши Припузови, постали господари српског криминалног подземља. И још горе, Владимир Цвијан био је незгодан свједок тога да је на тим мафијашким диловима профитирао особно Александар Вучић. Уз проститутке и дрогу, Припузови су 2013. године своје нове пословне аранжмане прославили у једном угоститељском објекту на Топчидеру, гдје их је угостио човјек од повјерења. Човјек који је с њима био у криминалним диловима још у вријеме рата само са друге стране линије, Милошевићев повјереник за кријумчарење у Крајини у Книну, и један од главних официра за везу са задарском мафијом.
Тај исти мафијашки клан, како ћете читати у наставку, био је кључан у даљњим договорима ортачких аранжмана за операције прања новца у пројекту Београд на води. Преко Припузове мафије, Вучићев тихи партнер из Дубаија, ускоро ће постати и тихи партнер данас већ покојног и бившег загребачког градоначелника Милана Бандића.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 26, 2021
