Прочитај ми чланак
Нама се историја пречесто понавља као фарса. После Вучићеве власти, Србији се спрема слом. Нашем слому 1941. претходио је период успона за време Владе Милана Стојадиновића, који је, као економски стручњак, успео да надлукави западне повериоце, и да Југославију ослободи претешког дужничког ропства. Вучић је својеврсна карикатура Стојадиновића, па се вреди сетити и те чињенице, на основу дневника Милана Јовановића Стоимировића.
Милан Јовановић Стоимировић значајна је личност предратног југословснеског новинарства. Рођен 1898. у Смедереву, новинарски рад започео је 1919. у „Политици“. Био је сарадник радикалске„Самоуправе“, аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину, оснивач и уредник скопљанског листа „Вардар“ (1932-1935), сарадник Централног пресбироа и директор новинске агенције „Авала“. Од 1940. био је начелник Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југословије, с ког места је смењен 27. марта 1941, када је, на кратко, и ухапшен.
Као директора Државног архива у доба Владе ђенерала Недића, комунисти су га осудили на петнаест година робије. На слободу је пуштен после пола одлежане казне, и до краја живота се, углавном под псеудонимом, бавио новинарством, пишући о прошлости Србије (позната му је књига „Силуете старог Београда“). Своје рукописе оставио је Матици српској, која је објавила две његове изврсне књиге – „Портрети према живим моделима“ и „Дневник 1936-1941“.
Његов „Дневник“, објављен у Матици 2000. године, пун је сведочења о политичком и културном животу Југославије пола деценије пред Други светски рат. На странама ове књиге, срећемо кнеза Павла, Милана Стојадиновића, Антона Корошеца, Мехмеда Спаха, Слободана Јовановића, Јована Дучића, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Хитлера, Мусолинија, Геринга, грофа Ћана, Ататурка, итд. Изврстан је портретиста, мајстор за описивање атмосфере и схватање духа времена. Зато је веома драгоцен његов портрет Милана Стојадиновића, челника Југословенске радикалне заједнице и човека који је суштински обликовао политику Краљевине Југославије.
Стојадиновић је, каже Стоимировић, судбинска личност, човек велике интелигенције и огромне снаге, који задивљује својом појавом где год се појави. Рецимо, почетком 1937, на пријему у нашој амбасади у Атини, он све време плеше, диже темепературу, игра коло претварајући га у „полу-кадрил“. Приликом посете Немачкој 1938, њему се указује сва пажња, а Круп одобрава кредите Југославији на његову реч. Хитлер га гледа са уважавањем, Геринг даје пријем у његову част, у позоришту га присутни поздрављају овацијама, а оркестар двапут изводи „Боже правде“.
Такође, Хитлер је био опчињен његовом женом, Немицом Августом, с којом води дуге разговоре, што чуди и људе из њеовог окружења, јер је он за жене слабо марио. Хрибовшек, један од немачких пресдтавника у Београду, обавештава Стомировића да је фирер Августи Стојадиновић послао накит у вредности од милион динара (!)
Истовремено, то је, каже аутор „Дневника 1936-1941“ у запису од 21. новембра 1936, „претпоследњи буржоаски покушај“ да се сачува земља. Последњи ће бити (и то је било савршено тачно кад се узме у обзир споразум Цветковић-Мачек) „са буржоаским сепаратистичким странкама (које траже мењање Устава). Затим долази диктатура, а можда и непосредна анархија, хаос и револуција“.
Стојадиновић је, дакле, био човек – машина, који „уме да створи и паре, и људе, и сценарију рада, напретка, отправљања посла, одмицања напред“. Веома је самоуверен и поседује неки „над-оптимизам“, који просто плаши (његов брат Драги вели аутору дневничких записа о предратној епохи да Милан не воли песисмисте). Бруталан је, повремено циничан, па ни не примећује какве све силе могу бити против њега. То га и угрожава, па Стоимировић мисли да га његова снага може и срушити јер „он држи све привредне ресоре, спољне послове, Странку, шефство у Влади, итд а хоће да јури жене итд“.
Аутор „Дневика 1936-1941“ описује покушај атентата на Стојадиновића, изведен 1936, и каже да је све јасно кад се види ко је устао против председника Владе. Склон личној власти, он ипак није против демократије. Стоимировићу вели: „Све што је антидемократско и фашистичко, осудите“.
![vucic mas]()
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО
Основна идеја Милана Стојадиновића заиста је била „ни рат, ни пакт“. Он је Стоимировићу говорио да не сме и не може да улази у европски сукоб, иако Чехословачка и Француска очекују од њега да се супротстави немачкој ослонцем на Русију. Русија је, по њему, земља под диктатуром, у којој влада велика беда, па је тај ослонац несолидан.
Ако Немачка смрви Чешку, Југославија, која не би остала неутрална, била би следећа на реду. Мада између Немачке и Југославије стоје Румунија, Мађарска и Чешка, између Италије и Југославије нема „тампон-зоне“, па је добро што Италија ратује у Етиопији и страхује од Енглеске. Стојадиновић је говорио:
„У случају рата, ми морамо тежити да останемо неутрални до последњег часа и да чувамо снагу за после рата, да бисмо могли диктовати своје захтеве ислабљеном свету/…/ Ми морамо увек бити јаки. Ми се ни на кога не смемо ослонити. Ми морамо, сем тога, неговати осећање самопоуздања. Самопоуздање је важна и пресудна ствар. Али њега треба да прате обазривост, искуство и мудрост!“
Таквог човека оборио је страни фактор, користећи Драгишу Цветковића из Стојадиновићеве партије. И онда је дошла Бановина Хрватска, а одмах затим и 1941. Вучић је бледа копија Стојадиновића, и његова политичка моћ, иако је на први поглед огромна, није никаква – чим Империја реши да га склони, склониће га, и то без милости. За разлику од Стојадиновића, кога је Хитлер увежавао, Ангела Меркел гледа Вучића са праве „иберменш“ висине, а он се клања и увија, а очи му играју као на зејтину.
Стојадиновић је, ипак, имао реалних резултата у привреди, и растеретио је сељаке дуга. Зато су гласали за њега. Али, чиме Вучић хипнотише домаће масе, огољене и опљачкане? Зашто га је подржало 25% бирачког тела Србије? (Наравно, огроман број бирача су били титоизмом фосилизовани умови, који су у њему угледали новог Броза – па ипак…)
Наставиће се…
Извор: Србин.инфо / Двери
