Pročitaj mi članak
Министре из Владе у сенци најлакше ћете препознати по томе што и дању и ноћу наочаре за сунце носе на врх главе. Поред тога, за себе тврде да су свежи као јутарња роса, миришу као роса и светлуцају на исти начин. Заборавили су само да нагласе како се јутарња роса са политичке сцене повлачи у сенку, чим се сунце појави.
Сенка Владе у сенци
Они су у сенци због тога што се њихово сунце рађа на Западу. За разлику од Владе у сенци, дневна, или данска влада признаје да њено сунце излази на истоку, али да, као сав нормалан свет, и оно, велико и сјајно сунце, иде ка Западу где све залази и заходи. Могло би се рећи да актуелна власт, следећи сунце, сопствену државу води без алтернативе ка западном заходу.
Политички програм Владе у сенци се да најлакше разазнати по именима њених министара. Тако се министар за рад зове Дангубић, онај за финансије Сиротковић, а министар за војску Поплашен. Министар за спољње послове, због природе посла изабран је на ту функцију захваљујући имену које највише одговара државним потребама. Зове се Клечковић. Председник Владе у сенци, као што се и могло очекивати, нуди бољи, срећнији и богатији живот и зове се на опште запрепашћење – Биједић.
Председник Владе у сенци изјављује да је хеликоптер са седам невиних жртава пао директно са неба. Ту се не би смело стати. Пад би морао да се настави до коначног пропадања. Тако бисмо ми изашли из сенке.
Дакле, ништа ново и ништа оригинално. То смо већ имали прилике да видимо и осетимо на сопственој кожи.
Обе владе су, међутим, апсолутно сагласне да 9. маја српска војска промаршира Црвеним тргом поред самог Кремља. Несугласице су само у томе коју би песму војници певали док марширају. Једни су за песму „Марширала, марширала краља Петра гарда“, а други за „Друже Тито бјела лица кад ћеш доћи до Ужица?“ Једино решење које се намеће само по себи, будући да међу Србима нема паметнијих који би попустили, било би да се маршира у раскорак – што и није посебно отежавајућа околност јер се у Србији тако и прохода. Лева колона би певала о Ужицу, а десна о гарди.
Оно што је потпуно извесно и што политички аналитичари нескривено спочитавају и организаторима и учесницима марша јесте да ће Срби добити по прстима од својих пријатеља са Запада који сањају о маршу сопствених победничких трупа преко целог Црвеног трга, а никако им се не да. Баћушке им не дозвољавају, неће ни да чују, чак прете контра-мерама, а зле Србе позивају као драге госте уз обећање да ће на тргу бити френетично поздрављени. У њихову част биће истакнут огроман транспарент, дуж укупних зидина Кремља, са натписом: Косово је Србија!
Питање које виси на европском небу и даље је садржано у озбиљном размишљању да ли је уопште потребно обележавати Дан победе над фашизмом уз толику помпу и марширање које никуда не води. Побеђени су заборавили да су изгубили, а питање је и да ли су уопште изгубили. Било па прошло. Чак и Израелци одбијају да се појаве на свечаности организованој и у част јеврејским жртвама.
Руси и Срби могу само да сањају да су победили.
Организатори прославе Дана победе, онима који би хтели да марширају, али другим поводом и у другачијим поворкама, одговарају: „Ако вам је баш толико стало до марша у вашој режији онда, марш, бре, у….“!
Извор: stanjestvari.com – Драгослав Пекић
