Pročitaj mi članak
(Петар Искендеров)
Светска историја познаје много примера сличне народне консолидације око једне политичке снаге.
Успех једне политичке партије без преседана у новијој српској историји захтева да се максимално озбиљно размисли о разлозима, околностима и последицама те чињенице. Споља гледано, исувише је оштар контраст између погоршања социјално-економских показатеља српске економије праћеног неумољивим растом спољњег дуга државе (62 одсто укупног бруто-националног дохотка), стопом незапослености од 30 одсто и прогнозираним дефицитом буџета за 2014. годину од 7-8 одсто БНД (најгори резултат на Балкану), са једне стране – и са апсолутном победом владајуће коалиције, која би требало да је одговорна за овакву ситуацију, са друге стране. [1] Међутим, овај парадокс је чисто спољњи. У стварности ова победа коалиције на челу са СНС на самом почетку није била повезана са социјално-економском сликом и у својој основи је имала неколико фактора, које су српско руководство и његови саветници и савезници беспрекорно искористили.
Први фактор: у овом тренутку максимално могуће искоришћен и мобилисан пропагандни ресурс који се базирао на тези “тврђаве под опсадом” са спољњим (почевши од светске кризе и завршавајући са Русијом) и унутрашњим (корупционаши) непријатељима. Победа СНС практично представља тријумф једног човека – Александра Вучића, кога по његовој харизми можемо поредити само са младим Слободаном Милошевићем из 1989. године. Тада су власти успешно заиграле на национално-патриотску карту. И лаику је јасно да данас ту карту представља борба против корупције и – као противтежа ранијим санкцијама и изолацији – пут у Европу. Као резултат тога, чак и тако широко приказане карактеристике Вучића у француској информативној агенцији AFP – Најутицајнији политичар у Србији који по свим питањима има последњу реч у Србији – уопште не изгледају као преувеличавање. [2]
Јасно је да оваква ситуација на самог Вучића ставља “неограничену одговорност”. Међутим, у следећих неколико година он ће имати “неограничена” овлашћења . [3]
Други фактор: вешта политика САД и ЕУ у контексту преговора са Косовом. Западна дипломатија је вешто користила метод штапа и шаргарепе, добијајући максимално могуће уступке од власти у Београду, притом пажљиво избегавајући да од њих тражи de iure признање независности Косова. То је омогућило влади Ивице Дачића да изјављује како државна политика према Косову није измењена, а истовремено да се позиционира у својству реалисте способног да извуче максимално могуће у крајње неповољним спољнополитичким околностима.
tvrdjava
Трећи фактор: практични распад опозиционог блока. Вешта пропагандна кампања владе заједно са противречностима у редовима опозиције разорила је донедавно моћну ДС, избила је темељ испод ногу ДСС и завршно сахранила СРС (у сваком случају, у њеном традиционалном виду). Очигледно да сама концепција партијске изградње на бази национално-патриотских идеја у данашњој Србији захтева дубоко престројавање са могућим преласком на шира надпартијска удружења типа народног (националног) фронта.
Оваква ситуација потпуне политичке супериорности једне политичке снаге над њеним опонентима који нису били у стању да се договоре, већ је постојала у Србији на почетку 20. века, у време тада свемоћног премијера Николе Пашића. Међутим, Први светски рат није омогућио да се коначно одговори на питање о сценарију даљег развоја земље у сличним условима.
Четврти фактор: психолошке околности су одиграле своју улогу – а то је тежња друштва да се у одређеним неповољним условима консолидује око једне силе. Уморни од унутарполитичких тумбања претходних година, нашавши се са тим истим социјално-економским проблемима заједно са практичним губитком Косова, српски бирачи су очигледно направили једнодушан избор у корист владе која би их могла макар формално известити о конкретним достигнућима (укључућујући и почетак преговора са Бриселом о приступању Србије ЕУ, као и корупционашке процесе против високорангираних функционера и бизнисмена) који захтевају наставак и консолидацију. Међутим, чак и ти резултати су били довољни да би напредњаци, социјалисти и њихови савезници добили од бирача карт-бланш за нови мандат, а опозиција се лишила аргумената за сопствену пропаганду.
Светска историја познаје мноштво примера сличне свенародне консолидације око једне политичке снаге. Истина, такви процеси у огромној већини случајева су у свом исходу доводили до дубоке друштвено-политичке кризе и до силаска те снаге са друштвено-политичке сцене (добро је, кад се то деси без светског рата). Међутим, у овој етапи српске историје, управо су напредњаци били та сила у којој су своје оваплоћење нашле најразличитије снаге и покрети у Србији – од радикала до конзервативаца, од присталица евронтеграција до поборника исте те теорије о ослањању на четири стуба (Русија, САД, ЕУ, Кина) а ла Борис Тадић.
„Нама је неопходна разарајућа победа“ да би отворили нова радна места, да би одлучно наставили реформе, да би се пуном снагом борили против корупције, изјавио је Александар Вучић пред својим присталицама на последњем предизборном митингу. [4] Владајућа коалиција сада има такву победу…
_________
Напомене:
[1] РИА НОВОСТИ 17/03/14 05:05 17.03.2014 05:07
[2] AFP 171032 GMT MAR 14
[3] AFP 171022 GMT MAR 14
[4] AFP 160218 GMT MAR 14
(Фонд стратешке културе)
