Pročitaj mi članak
Маргинализација опозиције је без преседана. Чак и 1990. она је имала већину у централним београдским општинама.
Исход ванредних скупштинских избора сличнији је предвиђањима пропагандиста и спинера победника него свим другим релевантним истраживањима и стручним проценама… Апсолутна победа СНС-а нема преседана у историји Друге републике (Србије после 1990. године). Могуће ју је упоредити са победом СПС-а на првим послератним вишестраначким изборима. Маргинализација опозиције је, међутим, без преседана. Чак и 1990. она је имала већину у централним београдским општинама.
О аутору
Чедомир Антић је дипломирао (1999), магистрирао историју 2002. на Универзитету у Бристолу и 2003 на Универзитету у Београду.
Докторирао је 2008. на Универзитету у Београду. Антић проучава српско-британске односе.
Запослен је као доцент на одељењу Историје Филозофског факултета, Београдског универзитета.
Антић је био председник Главног одбора Студентског протеста 1996-1997.
Чедомир Антић је аутор националног програма Нацрт из 2002. године.
Тренутно је председник Напредног клуба.
Процене домета ове велике промене су многобројне, мада не много међу собом различите. Спомињан је „политички цунами”, „крај 5. октобра”, „пораз деснице у Србији”, „крах друге Србије”…
Мислим да исход ових избора можемо да упоредимо са првим вишестраначким изборима у Хрватској априла 1990. године. Тада је једна по имену нова странка успела да после само неколико месеци легалног рада на изборима стекне апсолутну власт. Формула успеха ХДЗ-а била је садржана у њеној прилагођености тежњама већине Хрвата и тадашњих великих сила. Таква странка новог имена, једва нашминканог старог, иначе прилично ноторног програма, прихватила је идеје емиграције (чак и неке усташко-фашистичке), демократских дисидената, популистичке тековине и људе комунизма, наслеђе маспоковских националиста…
И све их заједно победила на изборима. Тако је стекла подршку народа па је испало да модерну Хрватску државност нису утемељили комунисти, а бивше робијаше су из првог реда у катедрали отерали умировљени удбаши.
Нешто слично се догодило и код нас. Програм петог октобра преузела је странка чије је вођство до пре пет година у реформама видело опасност, пљачку и империјалистичку заверу. „Пинки”, који је недавно видео Хелмута Кола (веома заслужног за уништење наше југословенске домовине), некада је вероватно патио што војводине ракете имају домет само до Рима… Ипак, у савременој политици дела говоре више од речи, а изборни успех представља циљ сам по себи и амнезичну амнестију…
Данас је у Србији апсолутну власт и лагодну могућност промене устава добила странка која је преузела програм својих противника, име крвних непријатеља својих адоптираних политичких предака, започела је реформе у којима се о болу само говори, зауставила задуживање тако што га је повећала, партијску државу претворила у страначку, док се против корупције борила прво у телевизијским студијима, а тек потом у судницама…
Ипак, а ту је сличност са старим ХДЗ-ом такође прилична, СНС је уочи ових избора потпуно поништио дух својих противника. У овој изборној кампањи, он је са много више права него стари ванпарламентарни ХДЗ, могао да за слоган узме оно самоуверено „Зна се…”. Остале странке су се бориле за друго, и још више, за треће место. Пошто их одавно саветују маркетиншки стручњаци и „кампејнери”, оне нису нападале опасног неспорног победника него су му се улагивале. Пошто овде мало ко у нешто верује, прихватили су да се одрекну својих програма, па смо чули корифеје друге Србије како би желели да буду калфе код Вучића, а један бивши реформиста је тражио трошење уместо штедње.
Демократске и реформске странке дозволиле су, због слабости које наше елите и образовани свет имају, да им једна популистичка странка која је изневерила већину својих изборних обећања с правом замери да су недовољно демократични, неуспешни у реформама, корумпирани, безидејни, међусобно посвађани…
Хрвати су 1990. желели независност. Срби 2014. желе извесност. СНС је победио захваљујући спретности његовог вођства да се мења и неспремности већине грађана Србије да било шта озбиљно промене. У кампањи је било свега – председник је у изборној тишини позивао на стварање војске северног Косова, извињење Ђукановићу је привремено повучено, а војвода Станислав Пак је затражио конститутивност за Србе у Црној Гори, Ангела Меркел је постала Клаудија Шифер, кредит – инвестиција, икарбус – мерцедес, бундева – кочија…
Пред нама је промена устава… У АП Војводини аутономаши нигде нису добили више од 9,5 одсто гласова (са све Борисом Тадићем). Ипак чекају нас притисци за успоставу Војводине као федералне јединице. Питање признања независног Косова само је ствар форме – велика већина Срба са КиМ који су гласали показали су да су спремни да убиства, хапшења и оставке својих вођа које су последица Бриселског споразума прихвате као успех и гласају за СНС (који држи нож и погачу). Из поражене Демократске странке чујемо како је Запад препознао у Вучићу борца против покушаја да Република Српска постане независна… Жао им је вероватно што се сами неће бавити тим часним послом.
Пепељуга је макар за кратко на овим изборима постала лепа принцеза… Мишеви су ипак, упркос свему, остали мишеви.
(Напредни клуб)
