Pročitaj mi članak
Новац, разврат, убоге представе о богатству и лепоти живота, осакатиле су свет многих поколења на планети. Људи који живе у земљама које, као ни Србија, нису у чланству Уније, су третирани као свиње, као робови, тучени, мучени. Шеф мисије (зла) Европске уније у Србији, сер Мајкл Девенпорт, сматра, по свему судећи, да су грађани Србије, а нарочито Срби, гори од свиња, и да не заслужују ни свињска права, а о грађанским слободама да и не говоримо.
Претећи нам штапом, као што чобанин прети несташним свињама, сер Девенпорт подстиче српске властодршце да тероришу грађане, да их пљачкају, да им уништавају ресурсе и одузимају сваку наду у могући живот, само да те исте свиње које су на власти у Србији, за његов рачун, и мафије која стоји иза њега, ратују са својим грађанима, са пријатељима Србије, и да спрече економске, трговинске и културне односе са Русијом и другим земљама, које нису по вољи Вашингтона и Брисела. Сер Девенпорт се појављује на седницама Владе Србије, на заседању Народне скупштине Србије, рукује се са шизофреним Вучићем, тапше га по рамену. Само напред, сер Вучић, удри, мучи, отимај, све ће то грађани Србије издржати.
Демократија је фарса и све политичке партије постале су исто „братство“ (коња и магараца) које мамузају и усмеравају такозване безбедносне службе по захтевима МЗ. Ја сам убеђен да не може ништа да се помери на боље без обрачуна са прљавим капиталом, стеченим на пропасти државе и грађана, јер тај капитал и даље подстиче корупцију и контролише све друштвене и економске токове. Елита – и политичка, и економска, и културна – не жели суштинске и стварне промене, не жели уређену државу, јер у таквој држави они не би могли бити елита.
Немамо, људи, елиту!
Имамо карикатурталне фигуре, идеолошки деформисаних душа, које на западним парама и уз подршку потпуног медијског проституисања, симулирају елиту рачунајући, ваљда, да ће „засенити простоту“, тим пре што у овом народу виде само „стоку“. И та морална беда, купљена за ситне паре, овде нам рекламира евроатлантске интеграције, успут уз медијску подршку ућуткујући сваку аутономну мисао а нарочито правећи од аутономних критичара медијски имиџ моралних наказа од којих треба бежати. Све то се меша у лонцу антисрпства из ког се повремено ваде „српски фашизам“, „нацизам“ , „мрак“, „традиционализам“, „ауторитарност“, и све што је неопходно.
Живимо у некој необичној ери када нам лекари, економисти, правници и остали многобрајни стручњаци нису потребни. Сви све знају. Свако се у сваку област разуме. Чак ни они који падеже не знају не сматрају да треба да пораде на себи. Они ће се, ако се мало боље загледате, наћи у првим редовима када је реч о дељењу “мудрих” и непоновљивих савета. Они ће вам, без обзира на ваш ниво образовања, на неки непоновљив начин ставити до знања да су начитанији и образованији од вас. Такви ће вас, са самопоуздањем до неба, убеђивати да је млеко црно, само због тога што они тако мисле. Али, млеко није црно, црна је једино чињеница да је такво време дошло, да паметни углавном ћуте, док будале поносно паметују, опчињени својим глупостима. Они су доктори свих наука у свом универзуму и њима никакве дипломе не требају.
Где је то запело па од најпаметније деце постадосмо генерално необразован народ? Химну „Боже правде“ компоновао је Кемиш, а највиши врх у Србији је Триглав! Данас, када наставник каже да дете није савладало градиво, родитељ се буни јер је његово дете увек у праву и најпаметније је. Новопечени власници медија помислили су да су Кустурице, који од смећа могу да направе новинаре. Све се свело на касетофон и изјаве лидера странака.
Које су опозиционе новине данас у Србији? Ко пише против грешака и идиотлука људи из власти?
Готово нико. Новинари су постали обичне кућне помоћнице разних политичких гарнитура. Ово су времена у којима глупост паметује. Нисмо ми никакав народ којима је инат национални симбол већ гомила пичкетина која не сме да зуцне пред насилником из сопствених редова. Зашто би интелектуална елита државе, тај скаредни фиктивни ентитет, била шта урадила против власти кад им је и овако лепо? Што би професори ризиковали своје академске позиције кад могу лепо да зажмуре на оба ока и да кажу да су радови Малог, Слине и осталих смрадова аутентична научна дела ранга Готфрида Лајбница.
Да ли је наша зона комфора заиста толико ситног дијаметра да нас задовољава сазнање да је битно само да се једе и пије и „боже здравља“? Да ли може да из 7 милиона да се појави 50 нових људи, чистих биографија, завидног знања и крупних муда да кажу „ало, стоко безрепа, гласај за нас да скидамо ова говна и не дозволимо да на њихово место дођу иста така говна из опозиције“? Хоћемо ли масовно пред Скупштину или смо заиста пичке?
Данашњи колонијализам се није променио у својој суштини у односу на раније колонијализме, променио се само у форми. Европа данас, то није једна супериорна равнотежа, складна средина.То је једна тоталитарна, неуравнотежена средина, где су правила Европске уније направљена у складу са интересима капитала и интересима највећих и најмоћнијих. Нема заједничке политике која би промовисала интересе свих. Све се своди на експлоатацију слабијих земаља. ММФ, Светска банка и Светска трговинска организација служе интересима банкарске псеудоелите и њихових компанија. Главни циљеви ових параинституција јесу успостављање новог робовласничког система на планетарном нивоу под називом дужнички колонијализам. Разрађен је план од неколико фаза којим се поробљавају економије и елите националних држава.
У првој фази треба срушити све заштитне мере домаће производње, а са циљем потпуног уништења домаће индустрије услед чега профитирају глобалистичке компаније међународних лихвара. Такав ропски положај намењен је државама нижег реда, које су осуђене на робовласнички однос спрам економских сила света. Држава која узме зајам од ММФ-а постаје колонија. Угледни светски економиста Јозеф Стиглиц разоткрива начин на који ММФ уништава државе којима наводно помаже. Најпре се анализира економија дотичне државе, а потом Светска банка за обнову и развој држави-жртви уручује типски план у четири фазе чији је циљ тотална пљачка и контрола државе-жртве.
Прва фаза је приватизација државне имовине са циљем да читава држава постане власништво банкарске псеудоелите. Друга фаза је либерализација тржишта да би се омогућило да капитал несметано излази из земље која се тиме додатно пљачка. Трећа фаза је тржишно одређивање цена, што значи драстично повећавање цена хране, комуналних услуга и енергената при чему цена рада, плате и пензије, остаје на истом нивоу или се чак и смањује. Четврта фаза или економско убиство државе-жртве означава тотално привредно и економско уништење дотичне државе.
Џон Перкинс, који је са 26 година био регрутован од стране Националне сигурносне агенције Сједињених држава, написао је књигу „Исповест економског убице“ у којој описује свој посао економског убице земаља које се желе поробити, уништити и опљачкати. Џон Перкинс пише да је његов главни задатак био да убеди земљу-жртву да узме велике кредите од ММФ-а и Светске банке при чему новац не би одлазио у привреду те земље, већ на велике инфраструктурне пројекте и великим корпорацијама, тако да би корист од кредита имале само фамилије које су власници корпорација, а грађани би били доведени до пауперизације и просјачког штапа. Крајњи циљ ове преваре са кредитима штампаним новцем без покрића јесте да се циљана земља покори и да се, када дотична држава не буде у могућности да сервисира кредите, за мале паре покупују природни ресурси, сва привреда и економија дотичне државе.
На тај начин цели свет би постао приватни посед, приватно власништво 40-так фамилија које контролишу банкарски систем света. Овај сценарио се увелико примењује и на Србији….
(The Balkans Chronicles, Србин.инфо)
