Pročitaj mi članak
(НСПМ)
Београд – Статистика је неумитна, прикривање праве ситуације на Косову и Метохији у званичним извештајима Уједињених нација о наводном напретку не може да сакрије чињеницу да је осим Срба и већина другог неалбанског становништва дискриминисана и да служе само као етнографски декор у косовским институцијама, каже у разговору за Данас директор Балканолошког института САНУ, историчар и амбасадор Душан Т. Батаковић, поводом 14. годишњице протектората УН на КиМ, под којим је 2008. једнострано проглашена независна косовска држава, са чијим властима је Београд недавно постигао Споразум о нормализацији односа.
Како оцењујете управу УН под којом је створено ово што се данас зове „новом косовском реалношћу“?
– „Нову косовску реалност“ пре бих назвао „новом албанском реалношћу“, јер је прилагођена потребама само једне националне заједнице – албанске. Као неумитни исход рата прихваћени су резултати послератног етничког чишћења Срба, као конститутивног народа и „нелојалних мањина“ какви су Роми и Горанци. После 14 година у статусу расељених лица у остатку Србије живи око 60 одсто косовско-метохијских Срба, више од 60 одсто Рома – многи радије живе као расељена лица на српском северу, него на албанском југу Митровице, где су им у рату спаљене куће, као и 70 процената Горанаца.
Од Црногораца из Покрајине највећи број је и даље у изгнаничком статусу. То је велика победа реалполитике, али и потпуни неуспех свих европских вредности, људских и других освештаних права на које се међународна заједница позива и у чије име се покрећу војне интервенције без одобрења УН. Када се томе дода застрашујући биланс спаљених кућа, силом заузетих станова и друге имовине некако увек у корист косовских Албанаца, који се још увек мери десетинама хиљада јединица, указује се слика једног, правно и морално гледано, потпуног пораза цивилизације. Свима је познато, али се то успешно прикрива, да је од око 170 спаљених и тешко оштећених цркава обновљено тек неколико, а да највеће српске манастире са листе светске баштине још штите стране трупе из састава Кфора.
На европском тлу споменике културе, који нису само баштина Европе него и читавог света, стране трупе морају да штите од непријатељског окружења и то само зато што припадају „погрешној“ култури, тачније прогоњеном и обесправљеном српском народу.
Да ли је Србија учинила све што је могла на медијском, научном и дипломатском плану да упозна међународну јавност са узроцима сукоба на КиМ и догађајима током УН протектората?
– Наравно да није, пошто су се на власти смењивале, углавном у идеолошки несродним коалицијама, политичке странке с често опречним погледима на решавање косовског питање. Усаглашавање је увек било најтеже, а неспремност да се озбиљније улаже у лобирање и ширу медијску кампању, скоро увек подређено непосредним политичким потребама. Да нисам последњих година самоиницијативно објавио две књиге на страним језицима, не би ни било литературе о КиМ из Србије која узима у обзир наша гледишта, релевантну архивску грађу и пратећу научну аргументацију.
Због чега је Београд од почетка пристао да уместо албанског питања у Србији решава српско питање на КиМ?
– Наслеђена ситуација после Милошевићеве војне капитулације у Куманову, када је спроведена страшна обмана – српска војска је певајући заувек напуштала КиМ у име „победе“ уоквирене Резолуцијом СБ УН 1244, није остављала много маневарског простора. Уређење статуса дискриминисане српске заједнице било је, стога, предуслов сваког другог договора.
Пре НАТО бомбардовања предлагали сте кантонизацију као решење косовског проблема. Да ли између Вашег предлога и најављене заједнице српских општина, о којој се сада преговара у Бриселу, има неких сличности?
– Нажалост, безмало сви пројекти Србије о решавању косовског питања после 2000. били су разнолике варијанте мога модела кантонизације из 1998. Ја сам предвиђао стварање српских кантона, који би заједно чинили један ентитет у Покрајини, док би мултиетнички градови имали дводомне скупштине унутар Србије. Бриселски споразум предвиђа заједницу општина у независном Косову и поражавајуће је лош за Србију. Није се ни довољно преговарало, ни довољно тражило за српску заједницу.
Прихваћена су решења како би се привремено умирила српска страховања, а већ исцрпљена и морално поколебана српска јавност сада се свом енергијом, путем медијске халабуке, обмањује да се ради о епохалном споразуму, којим је добијен максимум. Ова отужна фарса показује да жртвовањем косовских Срба, чини се по претходним договорима, актуелна српска администрација отплаћује подршку за долазак на власт, а Албанцима, као на тањиру, препушта читаво Косово.
Како Ваше упозорење о „опасности од пројекта велике Албаније“ схватају западни званичници и да ли у том контексту треба посматрати и намере Приштине да реши албанско питање на југу централне Србије и у Црној Гори?
– Прокламовани циљеви о мултиетничком Косову, демократији и људским правима, да не помињем друге европске вредности, нису испуњени, већ је очигледно да су изиграни и да се њима прикривају великоалбански циљеви. Зашто, Косово, као наводно мултуетничка „држава“, брине о Албанцима у Прешеву и с каквим правом се пита о њиховом положају? То је великоалбанска политика, камуфлирана општим мултикултурним и демократским флоскулама. Угрожена је, разумљиво, и Црна Гора само је, чини се, питање времена кад ће се истаћи захтеви за територијалну аутономију тамошњих Албанаца. Моја упозорења о великоалбанској стратегији иначе уредно, чак дословно, потврђује албански премијер Саљи Бериша. На Западу се на такве ставове не гледа баш с великим негодовањем.
Колико су, по Вама, реалне шансе да се споведе Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине?
– Упркос медијском спину, јасно се види да Споразум не штити интересе Срба у Покрајини, па стога ни Србије. То је још једна у низу обмана Милошевићевих ученика и некадашњих штићеника, још једна „победа“ као пре 14 година у Куманову, с подједнако катастрофалним последицама.
