Pročitaj mi članak
О актуелној ситуацији у региону, али И целој Европи, редакција “Србин.инфо” је разговарала са Борисом Надом, истакнутим геополичким аналитичарем:
![boris nad]()
БИОГРАФИЈА
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. године. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици (Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25, Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова аутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
До сада је објавио следећа дела:
1. Време империја; 2. Гозба победника ; 3. Нова Итака; 4. Идеја центра 1; 5. Неми богови; 6. Идеја центра 2.
Сведоци смо протеста у Федерацији БиХ. Која је позадина ових протеста?
– Нема сумње да је један од разлога за побуну и масовно незадовољство у БиХ Федерацији драматична социјална и економска ситуација, на самом рубу издржљивости, или можда испод њега. Али сада, после прве ерупције, видимо да се социјални захтеви потискују у други план и да се уместо њих истичу нови.
Уосталом, ако прочитате такозвани „манифест“, кога су потписале групе „Удар“ и „Револт“, видећете да су сви ти социјални захтеви на нивоу политичке демагогије. То није више од листе празних обећања или лепих жеља.
Насупрот томе, други циљеви су формулисани веома јасно: укидање кантона и ентитета, „јединствена Босна и Херцеговина“, забрана националних странака… и, не на последњем месту, приступање ЕУ и НАТО.
Дакле, унитарна Босна, чврсто инкорпорирана у трансатлантске структуре. Отуда гласови подршке из ЕУ. У питању је, заправо, нека врста националног покрета Бошњака, „бошњачко пролеће“ и отуда се на протесте у хрватском делу федерације а посебно у Републици Српској гледа с опрезом и дубоким подозрењем. С пуним правом.
О позадини свега за сада можемо само да нагађамо. Ако посматрате нешто шири контекст, то је само још једна у низу „обојених револуција“, од Блиског истока до истока Европе, оркестрираних и обилато потпомогнутих споља.
У мањој или већој мери, то је јасно, она следи украјински сценарио. Паралеле са украјинским „евромајданом” се намећу саме од себе. У Босни, њена права покретачка снага су Бошњаци-муслимани, у Украјини њено чврсто језгро чине унијати из Галиције. Технологија распиривања сукоба, изазивања хаоса, дестабилизације, а можда и грађанског рата је сасвим иста.
Погледајте лого покрета „Удар”: то је стиснута песница, слично српском „Отпору”, грузијској „Кмари“, украјинској „Пори”, „6. априлу” у Египту, итд.
Све то указује на организацију „Канвас“ и на њене методе, која има блиску сарадњу с низом америчких фондова (попут Freedom House, Open Society, National Democratic Institute for International Affairs, “International Republican Institute, УСАИД…), укључујући и „Стратфор“, познат и као “ЦИА у сенци”.
(„Канвас“ је, разумљиво, већ јавно изразио своје симпатије према протестима и понудио услуге, укључујући и „обуку демонстраната у техникама ненасилног отпора”.)
Једина разлика је можда то што су протести у Босни одмах добили насилни карактер – можда зато што се њеним правим организаторима жури. Права мета је, очигледно, управо Република Српска. Циљ је њено укидање. Јасно је зашто: једино она води самосталну политику.
Последњи у низу примера је њено одбијање да, упркос захтеву ЕУ, одустане од изградње „Јужног тока“, или упорно одбијање да уђе у НАТО.
Опасност од преливања у Републику Српску увек постоји, макар и насилним путем, „извозом револуције“, али верујемо да се то ипак неће догодити.
Какво гледате на стање у Украјини? Да ли прозападна опозиција побеђује?
– Мислим да се садашње стање у Украјини пре може описати као пат-позиција у дугој игри власти и опозиције. С једне стране имамо неодлучност власти, с друге немоћ опозиције. Прилику за победу прозападна опозиција је пропустила на самом почетку, у неуспешном покушају да пучем освоји власт.
Заустављени су и покушаји да се, исто тако насилним путем, преузму органи локалне самоуправе широм Украјине. Сада присуствујемо нечем новом: самоорганизовању на истоку и југу Украјине, својеврсном „антимајдану“, у покушају да се становништво заштити од самовоље “евромајданаца”, услед пасивности власти. У Харкову је основан (антимајдански) Украјински фронт, Крим је нагласио своју независну позицију, обраћајући се за заштиту Руској Федерацији. Чак и на западу земље, опозиција не влада ситуацијом у потпуности, како нам показује пример Ужгорода, став Русина у Закарпатју уопште (ту је образован проруски Русински фронт). Унијатска Галиција би веома брзо могла остати сасвим усамљена. Федерализација би, у таквим условима, могла бити прелазно решење.
У ствари, опозиција није способна да реши ниједан горући проблем Украјине, она нема никакав одговор на то. Николај Стариков је у својој анализи изнео веома занимљиву процену: преврат није успео а неће ни успети, све што ће се убудуће дешавати само је хронологија пораза „евромајдана”. Снимљени телефонски разговор заменице америчког државног секретара с амбасадором у Кијеву разоткрио је шта се дешава иза кулиса. Процене Нуландове нису изречене бираним речима, али су тачне: у питању је очигледна неспособност опозиционих лидера, попут Кличка, и веома неспретно одиграна улога Европске уније. САД нису задовољне европским ангажманом, то су јасно ставиле до знања, и сада покушавају да што пре заврше с Украјином. То указује да ће „евромајдан” у краком року вероватно бити још више радикализован.
Занимљиво је да у Украјини постоји и трећа страна, присталица тзв. националне револуције, која судбину Украјине покушава да реши на другачији начин, подједнако далеко и од Брисела (Вашингтона) и од Москве. Али то је, напросто, илузија. У сукобу две Украјине, оне антируске (не проевропске) и оне проруске – евроазијске, заправо се сукобљавају два геополитичка пола: не ЕУ и Русија (ЕУ је само трансатлантски пројекат), већ САД и Русија. Због тога једноставно не може постојати трећи пут за Украјину.
Русија и Мађарска су склопиле договор о изградњи нуклеарних реактора. Да ли је у питању приближавање Мађарске Русији? Каква је политика Орбана по том питању?
– Од тренутка када је власт преузела странка Фидес Виктора Орбана, Мађарска спроводи својеврсну „конзервативну револуцију“, мимо препорука и жеља Брисела, а често и изазивајући гнев еврократа. Будимпешта се на то досад није претерано обазирала. Споразум с Русијом је њена консеквенца на спољнополитичком плану (не само споразум о нуклеарним централама, већ и о мађарском прикључењу “Јужном току”, уз одговарајуће финансијске аранжмане), а њиме Мађарска, између осталог, покушава обезбедити сопствену енергетску самодовољност. То је, наравно, само један корак. Критичари његове политике пребацују Орбану да је споразумима с Русијом Мађарску учинио финансијски и политички зависном од Русије, и то за дуги низ година. У томе, наравно, има истине.
У ствари, „случај“ Мађарске је још један у низу знакова да ЕУ све мање представља привлачан модел за многе земље, поготову оне на истоку Европе, те доказ да само чланство у Унији не решава, већ продубљује постојеће проблеме и отвара нове. То је и знак дубоке кризе ЕУ, која диктира смер и темпо реформи тзв. земљама-кандидатима, а сама одбија да се реформише. Сам концепт ЕУ, очигледно, захтева радикалну структурну реформу. Питање је, додуше, да ли ЕУ то и може да учини. Европска машинерија је трома, неефикасна, кратковида и нимало прагматична. Она се понаша као да још живимо у деведесетим, у монополарном свету, у доба неприкосновене америчке хегемоније, не примећујући, или одбијајући да примети да се свет убрзано мења.
Уз све то, њено деловање отежавају различити, а често и сасвим опречни национални интереси. Поновићу и да ЕУ, са својим „заједничким телима“, није никаква независна геополитичка сила већ само филијала, другоразредна испостава америчке суперсиле, инструмент којим САД обезбеђују своју контролу над европским континентом.
Навршава се сто година од почетка Првог светског рата. У чијем је интересу ревизија историје и сваљивање кривице за рат на Србију?
– Таква ревизија је најпре у интересу оних који су у том рату поражени. У првом реду, то је Немачка или, у нешто ширем смислу, оно што се у геополитици назива Средњом Европом, односно Немачка са својим традиционалним сателитима.
То је и логична последица чињенице да немачка моћ, посебно од рушења Берлинског зида, непрекидно расте. У неким суседним земљама данас постоји занимљив феномен „црно-жуте носталгије” (у украјинској Галицији испољавају отворене симпатије ка Трећем рајху и чак величају период нацистичке окупације – партија „Свобода”).
У Сарајеву је већ изнесена идеја да се обнови споменик Францу Фердинанду, док се Гаврило Принцип, и на Западу, све чешће помиње као пуки терориста. С друге стране, Запад у целини Србију после деведесетих третира као поражену земљу. Извесни Кристофер Кларк, иначе професор историје са Кембриџа, у својој књизи „Месечари“ изнео је тврдњу да је после Сребренице потребно преиспитати право биће српског националног покрета; и српска историја, по њему, захтева темељну ревизију. То, наравно, спада у пропаганду, а не у историју, али представља посебно сликовит пример.
У нешто ширем контексту, ову појаву треба сагледати у контексту новог хладног рата који Запад данас води против Русије. Томе, као што видимо, не могу да избегну ни Олимпијске игре. Реч је о покушају да се Русија (овде као заштитник Србије) означи као прави кривац, као извор геополитичке нестабилности или као стална претња светском миру – ова теза је била посебно популарна тридесетих година, у Хитлеровој Немачкој.
У корену тога је страх од успона Русије, од њеног повратка на светску сцену, зазирање од „нове руске империје”. Критеријум ту није љубав или мржња, и није идеологија, чак ни профит, већ искључиво геополитика. Могуће је, заиста, повући низ паралела између ситуације у Европи и свету данас, 2014. године, и оне од пре сто година, у предвечерје Првог светског рата.
(Србин.инфо – Теша Тешановић и Алексеј Димитријевић)
