Прочитај ми чланакУ демократском друштву је нормално да сви људи, па и јавне личности, имају право да изражавају политички став без последица. Проблем настаје кад покушавају да се представљају као својеврсне моралне судије. Њихов углед и имиџ нарушавају медији, а не учешће у кампањи.
Предраг Мики Манојловић, Стивен Сигал, Владо Георгијев, Боно Вокс, Леонтина Вукомановић, Борисав Бора Ђорђевић, Душан Дуда Ивковић, Мадона, Љубивоје Ршумовић, Клинт Иствуд…
Осим широке познатости захваљујући успеху у различитим професијама којима се баве, шта је још заједничко овим јавним личностима?
Сви побројани су више или мање узели учешће у политичким кампањама у свету или Србији. И сви су, поготову имена и презимена из Србије, дошли под оштрицу пре свега друштвених мрежа, али и традиционалних медија. Свакако, трпели су и трпе критику свеукупне јавности, односно опоненти их пречесто вређају док их истомишљеници глорификују.
Шта учешћем у изборним кампањама губе и добијају јавне личности, а који то квалитет више добијају странке и политичари које они подрже?
Тапија моралних судија?
Свака особа има право на политички ангажман који подразумева и јавно деловање, констатује за Спутњик социолог Владимир Вулетић, па то право припада и јавним личностима.
Међутим, према његовом мишљењу, проблем настаје кад те јавне личности покушавају да се на неки начин представљају као својеврсне моралне судије или морални ауторитети који одређују шта је то исправно, а шта је то погрешно.
Наравно, додатно прецизира Вулетић, свако политичко становиште подразумева ту врсту опредељења — свако сматра да заговара и да се залаже за оно што је исправно и критикује другу страну зато што сматра да она не ради добре ствари.
Проблем је кад се ставља својеврсна тапија на то и кад се без икаквих суштинских аргумената такве ствари представљају јавности.
„А представљају се јавности зато што јавност у извесном смислу прати оно што говори и што ради медијска и културна елита у коју заиста спадају те личности. То је онда на известан начин проблем и рекао бих пре једна врста моралне хипокризије. Користи се ауторитет стечен у једној области да би се заговарали ставови који немају много везе са културом или са уметношћу“, подвлачи Вулетић.
Политика је, додаје он, врло специфична грана у којој пре свега доминирају интереси, па на тај начин треба схватити и ставове јавних личности, односно, како каже, свако од њих на овај или онај начин свој политички став повезује са неком врстом интереса.
Медији им руше углед
У демократском друштву је према мишљењу професора новинарства на Факултету политичких наука Неде Тодоровић, нормално да сви људи, па и јавне личности, имају право да јавно изражавају свој политички став без последица.
Оно што је пак нелогично, истиче професорица Тодоровић, јесте што део штампе, нарочито таблоидне, на то реагује на начин да просто проскрибује те личности.
Углед и имиџ поменутих јавних личности, додаје она за Спутњик, не би био нарушен због тога што су ангажовани и што су изразили своје политичко мишљење, да то не чине медији.
„Управо сам прочитала књигу нобеловца Марија Варгаса Љосе ’Пет углова‘ која говори о томе на који начин жута штампа представља полугу власти у Перуу да се уништи углед оних који су против те власти. Таква се ситуација дешава у свим друштвима, наравно. То говори о стању у штампи. Логично би било да свака штампа подржава право на слободу мишљења“, наглашава Неда Тодоровић.
Што познатији, то критикованији
С једне стране је, како за Спутњик тврди филозоф медија Дивна Вуксановић, разумљиво да политичке партије трагају за људима који ће део свог бренда у јавности позајмити или прилагодити интересима или очекивањима партија.
С друге стране, додаје ова професорица Факултета драмских уметности, те исте јавне личности су и грађани и грађанке, дакле, и личности које као такве имају свакако право да се ангажују у политичком животу независно од тога чиме се баве и да ли имају успешне каријере.
Раскорак између личног и јавног и брисање граница карактеристично је, истиче Вуксановићева, управо за јавне личности које као да немају простора да лично делују јер се сваки њихов потез у политици третира као учешће у јавном животу које је видљивије у односу на обичног грађанина и грађанку.
„И ту видим проблем. Зато и делује да медији посебну пажњу посвећују таквим личностима, а не изјавама обичних грађана, па је онда и критика оштрија, јер се заборавља да оне имају право да делују у јавном простору и да то не мора да буде само у функцији властите промоције већ и промоције идеја и идеологије коју заступају“, указује професорица Вуксановић.
Учешће свих, па и јавних личности, у политичком животу једне државе је, према њеном мишљењу, релевантно, и похвално је да се људи занимају за услове живота који су заједнички, односно за властито друштвено окружење.
Прецењен утицај?
Јавне личности свакако имају утицај на јавно мњење, али се према мишљењу Владимира Вулетића тај утицај донекле и пренаглашава.
Самим тим што је њихово мишљење чешће присутно у медијима, повезанији су и, констатује Вулетић, медији више прате оно што каже неко ко је постао популаран, него неког обичног грађанина који може имати, чисто политички гледано, много исправнији став.
„Тај утицај је присутан, али обично код оних који су, хајде да тако кажемо, млађи део популације који још нема политичког искуства. Наравно, и код оних који генерално своје мишљење формирају према мишљењу других утицајних особа“, напомиње Вулетић.
То је, закључује он, нешто што се не може избећи и што је део политичког фолклора откако је вишестраначке политике.
БОРБA ПОЗНAТИХ Коме су јавне личности најбољи адут у председничкој кампањи
Кампања за предстојеће председничке изборе могла би да остане упамћена и по познатим личностима које јавно и све гласније исказују подршку кандидату.
То би, кажу аналитичари, могло да анимира пре свега неопредељене гласаче.
Бивши заштитник грађана Саша Јанковић није још ни објавио своју кандидатуру када је крајем новембра добио подршку 100 познатих, у форми апела да се упусти у трку за председника. Јанковић се званично кандидовао у ноћи између суботе и недеље, пошто је сат и 15 минута након поноћи, у друштву бившег кошаркашког селектора Душана – Дуде Ивковића, предао укупно 17.866 потписа грађана Републичкој изборној комисији.
– Каснили смо јер одговорни људи нису стигли да ажурирају на десетине хиљада потписа. Саша Јанковић је најбољи кандидат и очекујем да ће за њега гласати милиони – казао је Ивковић.
Јеремић: Подршка обичних грађана
Поједини председнички кандидати и даље немају јавну подршку познатих личности, а међу њима је и Вик Јеремић. У његовом тиму истичу да Јеремић као нестраначка лићност очекује подршку обичних грађана. Слично вероватно размишљају и председник ДЈБ Саша Радуловић и кандидат ДСС Aлександар Поповић.
На питање новинара да ли је у политику ушао због свог нелегалног објекта, за шта га оптужују поједини медији, Ивковић је нагласио да је објекат легалан, да “не зна шта то значи ући у политику”, али “да је као грађанин одговоран” и изразио очекивање да ће “људи у Србији изаћи из ријалитија”.
СНС је за кандидатуру Aлександра Вучића први предао чак 60.000 потписа и његову кандидатуру Републичка изборна комисија је јуче прогласила као прву. Иза Вучића, између осталих, јавно су стали певачица Леонтина Вукомановић и бивши кошаркаши Милан Гуровић и Зоран Јовановић.
Леонтина истиче да као нестраначка личност подржава Вучића, и то “чисто из срца” јер се за три године, колико ради у Дечјем културном центру Београд, уверила да су промене видљиве.
– Ту су сада бројни програми, оживеле су многе културне манифестације када је Београд у питању. Зато је важно да се настави континуитет, да идемо напред и никако да се враћамо у прошлост – закључила је певачица.
Прослављени кошаркаш Милан Гуровић такође је свој потпис за Вучића “дао из срца” јер се, како каже, познају дуго и мисли да је он прави човек за Србију ако се узме у обзир све што је урађено последњих пет-шест година за спорт у Србији.
Социолог Ратко Божовић, један од потписника петиције подршке Јанковићу, истиче да се не може више владати логиком странчарења.
– Јанковић је 10 година бранио грађанска права и у томе је био бриљантан, за разлику од других који су бранили странке. Грађани су тренутно у стању страха, летаргије, депресије и стреса јер живе у друштву у којем нема ни слободе ни истине – наводи за “Блиц” Божовић.
И први човек групе “Рибља чорба” Бора Ђорђевић активно се укључио у кампању, и то на страни председничког кандидата Двери Бошка Обрадовића.
– Поред тога што смо земљаци, он је и опција која је тренутно мени најближа – каже Ђорђевић.
Подршку јавних личности добио је и председник општине Чајетина Милан Стаматовић. Уз њега је стао дечји песник Љубивоје Ршумовић.
– Милан и ја смо стари другари и док смо разговарали недавно питао сам га да ли ће се кандидовати за председника, а он ми је одговорио да хоће и тражио да му помогнем. Рекао сам му да се не мешам у политику, али сам му смислио изборни слоган “И Србија има свој запад” – каже Ршумовић и додаје да као човек који се бави децом избегава политику, на шта га обавезује и међународна конвенција коју је потписао.
Маркетиншки аналитичар Цвјетин Миливојевић сматра да подршка јавних личности председничким кандидатима може, али не мора, много да значи.
– Они ће као људи од утицаја свакако донети неки проценат неопредељених бирача кандидатима. Реч је о такозваном делегирању поверења, када грађани, пошто верују у харизму и ауторитет успешног спортисте, глумца, писца или интелектуалца, прихватају и његов политички избор. Код нас то није толико развијено, а и треба разликовати подршку јавних личности зарад ситних бенефиција од искреног гласа – наглашава Миливојевић.
