Pročitaj mi članak
Ево већ петнаеста година како све “српске“ власти једна са другом тврде да је највећи интерес, а самим тим и циљ државе и народа “улазак“ земље у Европску Унију.
У истом периоду скоро све агенције за испитивање јавног мњења такође тврде, ако им је веровати на реч, јер је код њих све сумњиво, од власништва па до морала, да је већина становника Србије за њен улазак у ЕУ. Али, зар није сасвим нормално, сасвим природно, да пре него што се са неким зближиш и чак удружиш, да најпре до танчина сазнаш о коме је реч? Да га анализираш уздуж и попреко, из свих могућих углова, па ако стекнеш позитивну оцену о њему, тек онда да кренеш у процес придруживања. Нема ничег глупљег и опаснијег од тога да се са неким прво удружиш, уортачиш, вежеш своју судбину за његову, а тек после тога да сазнајеш са ким имаш посла.
О томе какви су заправо западноевропљани најбољи одговор ће нам дати њихова историја. На ту тему већ сам објавио више текстова. Проучавајући њихову историју дошао сам до недвосмисленог закључка да је западноевропски свет базично формиран као похлепан, грамзив, лажљив, превртљив, саможив, суров и немилосрдан.
Бавећи се и даље светском историјом непрестано наилазим на нове и нове чињенице о томе о каквим се ту људима ради, те ме оне поново и поново враћају и просто гурају у ту тему.
Историјске чињенице
1. После завршетка прва четири крсташка похода, ствари су се у Светој земљи лоше одвијале по хришћане. Још 1187. године Саладин је повратио Јерусалим, а крсташки поседи у Палестини и Сирији веома су се смањили. Уложен је велики напор, али без правих резултата.
Иако су у III крсташком походу (1189 – 1191) учествовали и немачки цар Фридрих I Барбароса и француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард I Лавље Срце (иначе највећа битанга међу свим европским средњевековним владарима) освојена је само тврђава Акра, док се IV крсташки поход (1202 – 1204) није завршио освајањем Јерусалима, већ освајањем хришћанског, православног, византијског Цариграда 1204. године. Крсташи су масакрирали становништво града и опљачкали су баснословно византијско богатство скупљано хиљаду година. По освајању Цариграда Јерусалим их више није интересовао, већ су на територији Византије основали своје Латинско царство.
Тадашњи западноевропљани најбоље су за себе знали какви су те се по Европи почело да шири уверење да света места неће моћи да освоје грешни људи, већ да ће то моћи да ураде само невина деца. Због тога је започето масовно скупљање деце по читавој католичкој Европи, а ради њиховог слања у Палестину. Прикупљена деца су упућивана или ка Марсеју или ка јужној Италији да би се одатле бродовима превезла у Свету земљу.
Али!!! Заиста западноевропљане треба прво добро упознати да би се са њима било шта пословало.
Када су бродови из Марсејске луке упућени за Свету земљу, уместо да тамо стигну, стигли су у Египат где су сва деца продата као робље.
Друга велика група скупљене деце која је стигла у јужну Италију у почетку је имала више среће. Али само на почетку. Наиме, месни Епископ је на време схватио да су цео тај поход уствари организовали европски трговци робљем те је забранио да се деца пошаљу даље ка Палестини. Међутим, том забраном деца су изгубила на својој важности, на свом значају, као и на својој вредности, те су скоро сва помрла приликом повратка својим кућама.
2. А ево како су народи са Далеког Истока оценили западноевропљане када су их по први пут мало боље упознали.
За поморску везу између Европе и Далеког Истока свакако су најзаслужнији португалски морепловци. Дијас је 1486. године допловио до најјужније тачке Африке и назвао је Рт Добре Наде, а Васко да Гама је опловио око Африке и стигао 1498. године до Индије. Већ 1516. Португалци се искрцавају у Кини, а 1557. заустављају Макао. После Португалаца у Кини се појављују и Шпанци, Холанђани, Енглези и Французи.
Одавно је већ уочено и закључено да је приликом првог сусретања, приликом упознавања, тај први утисак најчешће и најтачнији, најистинитији, те су и Кинези врло рано схватили, упознавши Европљане, са ким имају посла.
Европљани по Кини не само да су трговали, а и то су најчешће радили непоштено, варајући, већ су и пљачкали (само један једини португалски трговац опљачкао је 17 кинеских царских гробница), а саставни део њихових активности било је и давање мита, тј. подмићивање, док су се према кинеском становништву опходили крајње увредљиво, презриво и потцењивачки. Кинези су такође веома рано открили да се скоро сви европски верски мисионари баве и шпијунажом. Поред свега тога, Европљани су у Кини међусобно били у сталним свађама и сукобима. Све у свему, Кинези су били згрожени понашањем Европљана.
Када је Дара превршила меру, Кинезе је издало стрпљење те су 1757. године Европљанима забранили приступ у све кинеске градове изузев Кантона. И у њему су могли да живе само у посебној градској четврти и било им је најстроже забрањено да се појављују у осталим деловима града. Чак су им забранили да их посећују чланови њихових породица. Што се тиче трговине, са њима су могли да тргују само овлашћени кинески трговци. Нормално, ограничили су и деловање европских мисионар. Очигледно је да су у потпуности изоловали Европљане сматрајући их највећом опасношћу, највећом заразом, највећом пошасти за кинеско друштво.
Кинези су схватили ко су западноевропљани, али су и ови схватили да су им за даље продирање у Кину неопходна друга средства и други методи.
Спречавање уласка у земљу Европљанима није урадила само Кина, већ су то учинили и Јапан и Кореја. И они су, а на основу својих процена и својих искустава, о Европљанима заузели исти став као и Кинези.
Дакле, када су схватили какви су западњаци и Кинези и Јапанци и Кореанци су им затворили врата за улазак у њихове земље, док смо им ми 05. октобра 2000. године широм отворили своја врата претходно се уопште не питајући какви су они, с ким то имамо посла? Можемо само да замислимо шта су све они за последњих већ скоро 15 година урадили по земљи Србији. Сазнали, не сазнали, последице су већ очигледне. За тај период из малене Србије изнето је укупно око 100 милијарди евра, док је српска привреда тотално уништена. По професору Бранку Милановићу са New York City универзитета, индустријска производња у Србији 2008. године износила је једва једну половину (50%) индустријске производње из 1989. године.
Ми ћемо можда да „уђемо“ у Европску Унију, а можда и нећемо. Још је то, хвала Богу, да дугачком штапу, али је неспорна историјска чињеница да су западноевропљани ушли у Србију 05. октобра 2000. године. Од тога и од тада никакво добро од њих нисмо видели, већ само зло. Ако томе додамо и економске санкције које нам је Запад не тако давно увео, и његово активно учешће на страни наших непријатеља у оружаним сукобима приликом распада Југославије, и бомбардовање Србије од стране истог тог Запада, и окупацију и отимање нашег Косова од њега, онда мора човек да се упита да ли ико нормалан и непоткупљен у Србији може да се залаже за улазак земље у Европску Унију??? Ако је одговор негативан онда је очигледно да само болестан или поткупљен човек из Србије може за то да се залаже.
/
13.03.2015. Алекса Мијаиловић
