Pročitaj mi članakDobar političar nije samo dobar govornik koji mnogo obećava („jagnjeća brigada“), već i veliki radnik koji daje sve od sebe da ispuni ono što je obećao narodu. Pravi političar je i moralan (savestan, mudar) i sposoban .
Политичар који није интелектуалац и ништа не зна о економији, а воли паре и да много прича и обећава и да се за све пита, није прави или добар политичар (државник). Шта су одлике правог или доброг (за опште добро) политичара (државника)?
Прва одлика је мудрост (мудри људи су морални људи). Друга одлика правог политичара је предузетнички дух (радне навике и способност за организовање и управљање). Трећа одлика доброг политичара је храброст (да увек каже своје мишљење без обзира на цену, да заступа интересе народа који представља и да буде спреман на жртву). Четврта одлика је служење Богу и народу – добар политичар служи као последњи (није се удаљио од народа, од обичних људи). Мудри, способни, храбри и смирени људи баве се разним занимањима или професијама, а најмање политиком, као политичари. Таквих људи нема много ни ван политике, зато је у свим професијама дошло до пада квалитета. А то се догађа зато што је таквих људи најмање у политици, на власти. Лоши политичари су бољи у освајању власти (више је желе) од добрих политичара (добрих људи, који се не гурају да буду први). Лош политичар је успешан једино ако је мера успеха долазак и одржавање на власт.
Добри људи морају да уђу у политику и да владају. Иначе долазимо до тачке без повратка – остајемо без критичне масе за промене на боље. Не сме да се дозволи да се народ толико заглупи и поквари да не може да разликује добре и лоше политичаре, или да не може више да разликује добро и зло. То се догодило, на пример, у аустријском народу, који је у два светска рата био на страни зла. Као да ништа нису научили из два светска рата, аустријски народ је опет на погрешној страни историје – кад се у свету укидају мере, Аустрија једина у Европи увела обавезну вакцинацију, јер већина Аустријанаца то жели. Аустрија је у 18. веку спровела рационалистичке реформе и прва је у Европи почела да затвара манастире (неки манастири су постали пиваре). Да ли су последице тога улога Аустрије у „oсовини зла“ и сада ковид фашизам? Да ли је боље стање у Немачкој? Да ли је отац Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума, био сарадник нациста? Да ли су Швајцарци бољи пошто се у Швајцарској на захтев грађана одржао референдум да се уведе Covid-Аusweis и већина Швајцараца гласала је да се уведе Covid-Аusweis? Шта се догодило тим народима?
Мудри и морални људи су духовна бића („сиромашни духом“). Шта је хришћанска црква без монаштва? Наравно, то не значи да сваки хришћанин (или сваки човек) мора да буде монах, него колико манастири односно аскетизам значи за развој духовности народа. Из те духовности рађају се, из народа, најбољи представници народа. У православним црквама монаштво је опстало и за време комунизма. То је темељ духовног препорода. Православне цркве су обнављане након краха комунизма, а католичке и протестантске су се претварале у ноћне клубове или продавале епархијама православних цркава у дијаспори. Србија нема јаке банке, али још увек има праве духовне центре и духовнике. То је данас много важније развијати, него „четврту индустријску револуцију“ Светског економског форума.
Народ више не иде у цркве и народ се не образује у школама, него преко медија (који су под контролом оних који уништавају и цркву и образовни систем и углавном промовишу антихришћанске вредности). И српски народ може се толико заглупети и покварити да Бог то неће моћи да исправи. Међутим, српски народ има јак духовни темељ – српски народ је заветни народ. Зато (можемо да) се надамо да ће се међу клирицима појавити генерација духовника, а у народу (из народа) генерација државотворних политичара (интелектуалаца и предузетника), или образовати нова владајућа елита, која ће да реши кризу ауторитета и покрене духовно-морални препород српског народа и развој економије Србије.
У том смислу, мене су одушевили Канађани који су протествовали против ковид фашизма и Трудоа. Канада је огромна држава, из више региона кренули су „конвоји слободе“, сви су у исто време стигли у главни град. Уз пут су прикупили скоро 10 милиона долара, које су им одузели, али су одмах преко друге платформе прикупили опет око 10 милиона долара, а онда су прешли на алтернативне канале. Кад је полиција у Отави почела да одузима од возача камиона гориво, грађани Отаве доносили су у кантама гориво, али је сваки други или трећи имао празне канте, па полиција није могла све да провери. Кад су разбили једну блокаду, настале су нове блокаде. Кад су замрзли рачуне у банкама организаторима или донаторима „конвоја слободе“, велики број грађана одмах је повукао новац из банака па су банке тражиле од премијера да укине те мере. Протесте су водили бивши официри војске и полиције, који су уливали поверење тако да је све било добро организовано и без насиља и инцидената (ако се не рачунају дивљачки напади полиције на грађане). Кад би српски народ имао само мало те рационалности Канађана, поред духовности коју Канађани могу само да сањају (ту су ближи Германима), за српски народ би само небо било граница.
Без предузетничког духа дела не прате речи. У последњих 70 година само је Зоран Ђинђић покушао да развије предузетнички дух, али није имао тај дух и то није било озбиљно. Још мање је уверљив Александар Вучић који имитира Зорана Ђинђића. Са друге стране, имали смо интелектуалце попут Добрице Ћосића или Војислава Коштунице који се уопште нису бавили економијом и нису имали способност за организовање – и нису много постигли. Александра Вучића може да победи само неко ко је бољи менаџер и даје наду грађанима да ће бити економске стабилности и развоја (нових путева, болница, школа, већих плата и више посла). Због тога је проруски део опозиције доста слабији од проевропске опозиције и власти – патриоте се више баве историјом, а неки и теоријама завере, него економијом и организацијом. Можда је то разлог и зашто нема слоге међу родољубима и русофилима?
Народ тражи политичаре који ће бринути о свакодневним животним потребама обичних грађана и „ситницама које живот значе“, о којима до сада ниједна власт није бринула, због чега толико грађана одлази из Србије. Лоши политичари много говоре о прошлости (као да су историчари), или шта би радили у будућности, али све остане на речима и зато им је слаб учинак (за опште добро, државу и народ) у садашњости, „овде и сада“, и за све криве друге. Дакле, политичар мора да има и историјску свест и визију и мора увек да буде „овде и сада“. Прави политичар је и интелектуалац и предузетник. Добар политичар не бави се само геополитиком, него и „ситницама које живот значе“ обичним грађанима или за добро функционисање свих система државе и зато уводи позитивну селекцију. Прави политичар је државник који има дугорочни план, који остварује у фазама, чувајући народ што више.
Добар политичар није само добар говорник који много обећава („јагњећа бригада“), већ и велики радник који даје све од себе да испуни оно што је обећао народу. Прави политичар је и моралан (савестан, мудар) и способан (вредан) човек.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 1, 2022
