Pročitaj mi članak
Прослава Дана независности у америчкој амбасади у Београду, претворила се у Дан захвалности Бориса Тадића. Јер, управо је појачана (али прилично окаснела) офанзива САД дипломатије заслужна што нова, у очима Вашингтона проруска Влада, још није формирана. Такође, заслужна је и за више него присно Тадићево ћаскање са Александром Вучићем уз „биг-мекове” на пријему, код већ одлазеће амбасадорке Мери Ворлик.
Колико је уродило плодом лобирање бившег шефа Тадићевог кабинета Микија Ракића код доброг пријатеља Александра Вучића да две највеће партије ипак направе Владу, остаје да се види. Ту је да помогне и Филип Гордон. До сада је Филип Рикер успео само да излобира коалицију ДС-СНС-СПС у Раковици, али се већ наредних дана спрема медијска кампања у којој ће се потенцирати драматична економска ситуација, да је Србија пред банкротом и да је зато најбоље решење „Влада националног спаса”, можда чак и она по раковичком рецепту. Иако би тако напредњаци и социјалисти остали без доброг дела владајућег колача, постоји могућност да попусте пред притиском Америке, којој је, по свему судећи, само жути табор гарант да нова Влада неће затезати око Космета и дозволити превелики уплив руског утицаја на Балкан.
Ипак, као што нова Влада неће бити проруска (додуше на њу ће Москва имати знатно већи утицај него на све претходне), тако ће и сви Тадићеви напори да у фотофинишу победи у „трећем кругу избора”, пасти у воду. Са овом чињеницом ће се ускоро помирити и сам Тадић, а затим ће се окренути септембарској борби за челну позицију у ДС. Противник неће бити наиван, јер поред огромног богатства и поседовања великог броја медија, може да се похвали и са жестоком подршком из иностранства и одличним лобирањем унутар странке.
Поред чињенице да су се готово сви наши политичари, иако љути противници, слатко смејали и дружили у резиденцији колонијалиста, обележавање Дана независности у америчкој амбасади у Београду, је изазвало још једно гађење у српском патриотском блоку. То је лицемерно хвалисање Мери Ворлик, како је Америка у последњих десет година обезбедила 840 милиона долара „помоћи подршке демократским институцијама у Србији и јачању њеног економског потенцијала”.
Поставља се питање где је и код кога завршио овај новац? У Русији се ових дана на сва звона пише о томе на који начин Вашингтон финансира ондашњу опозицију и НВО организације, па би било интересантно када би се слично истраживање спровело и у Србији.
Такође, испада да би Србија требало да се осећа захвално Америци на тих 840 милиона и да заборави учешће САД у разбијању Југославије, вишегодишње санкције, бомбардовање Срба у Републици Српској, бомбадовање СР Југославије, убијање неколико хиљада људи, међу којима и деце, потпуно разарање привреде и инфраструцтуре вредне стотине милијарде долара, отимање Косова и Метохије и целокупне ондашње имовине, благослов за убице и прогонитеље Срба… Наставак упишите сами.
А. Димитријевић
