Прочитај ми чланакНа политичкој сцени мало је организација које изгледају тако провидно и без трунке жеље да се сакрије права природа, као што је то случај са пројектом Александра Вучића - Србија 21.
Замишљена као скуп каријериста из различитих странака, добија полако свој облик гурањем у то коло људи који се, вероватно већ деценијама не јављају једни другима ни на улици. Али, улог је битан, јос један мандат у скупштини за вечите посланике, наравно. Уз то иде новац по изборним листама, који данас износи око 400.000 динара по освојеном посланичком месту месечно.
Формирање једне овакве листе за изборе наредио је лично Александар Вучић, а оперативно спровођење препустио је Владимиру Беби Поповићу. Поповић, као сваки шеф пројекта, брзо ову обавезу делегира на своје пословне партнере, бивше функционере Грађанског савеза Србије и Либерално демократске партије Бојана Ђурића и Ивана Андрића, и тако почиње цела прича.
Већ регистровано удружење у АПР, Србија 21, активира се ради неколико циљева. Први је разбијање идеје бојкота, други је цепање Демократске странке, а тиме и Савеза за Србију, и наравно трећи је – докопати се новца из буџета Србије кроз парламент. Другог новца из буџета ова групација се већ „дочепала“, али идемо редом.
Ђуриц и Андрић овај задатак схватили су врло озбиљно, готово штреберски, и од јесени покренули састанке са представницима различитих организација. Кроз њихове просторије дефиловали су као на траци Наташа Вучковић, Весна Марјановић, Гордана Чомић, Сузана Грубјешић, Ненад Константиновић, Марко Ђуришић, Радослав Милојичић Кена и бројни представници невладиног сектора.
После првог круга консултација, на затвореном састанку средином новембра поред наведених присуствују и председник политичког Савета Нове странке Арис Мовсесијан и чланови председништва Покрета слободних грађана Петар Милетић и Павле Грбовић. Ту је донета одлука да се 23. новембра одржи скуп где би се представила некаква декларација која тражи убрзано приступање Србије ЕУ.
Тај скуп на коме је Србија 21 представила „декларацију о политичкој будућности модерне европске Србије“ се одржао, заиста, и то уз катастрофалну посећеност и одсуство чланова Нове странке у последњем тренутку.
Владимир Беба Поповић лоше је поднео ову околност и на састанцима са Андрићем и Ђурићем тражио је њихова већа ангажовања јер је Вучић веома љут. Тада почињу позиви локалним организацијама Демократске странке, Либерално демократске партије и Социјалдемократске странке уз оне који су већ изашли из тих организација, да се придруже, како они кажу, “новој причи”. Обећавао се новац за локалне кампање, пролазна места на листи за републичке изборе и то све прати прича од поменутих људи да они имају и задатак и идеју да праве нову Демократску странку и да имају негораничене ресурсе за нешто тако.
Паралелно са тим, власт у рад Странке модерне Србије појачано укључује Небојшу Лековића, бившег сарадника министра унутрашњих послова Душана Михајловића, који је због нагомиланих дугова и бурне прошлости био спреман да сарађује, па је тако уз добру надокнаду, своју партију која је била само фиктивна, по наредби Братислава Гашића препустио бившим посланицима “Доста је било”, Саше Радуловића.
Лековић постаје лице које одлучује са ким ова „странка“ иде на изборе. Ђурић и Андрић то знају и добијају сугестију да са њим хитно успоставе контакт и проширују свој блок. Татјана Мацура, друга копредседница Странке модерне Србије, схвативши да може бити изиграна тражи преко свих могућих веза хитан контакт са Србијом 21 и нуди своје услуге у замену за посланичке мандате у наредном сазиву.
Тек тада почињу њена учестала појављивања на Радио телевизији Србије, Пинку, Хепи телевизији и обећање да се на њу рачуна за посланичку листу, али да их остали људи из Странке модерне Србије не занимају.
Наставиће се…
