Прочитај ми чланак
(Политика)
Амерички генерал Дејвид Петреус имао је беспрекорну војничку репутацију, али му то није много помогло када му је једна либерална организација посветила оглас – Генерал који нас је издао. У огласу објављеном у „Њујорк тајмсу” амерички војник без мане је постао издајник веома лако – почетно слово његовог презимена замењено је словом Б (Petraeus – Betray Us).
Главни финансијер те кампање био је Џорџ Сорош, шампион транзиционе демократије и толеранције, којем није било мрско да плати 65.000 долара да конзервативног неистомишљеника означи као издајника. На другој страни америчке политике, новинаре је на недавној председничкој конференцији за штампу највише занимало да ли је Сноуден за Обаму патриота или издајник. Није патриота, одговорио је Обама. Модератор „Википедије” је некако истовремено саопштио да је спречио америчког сенатора у науму да Сноудена преквалификује од дисидента у издајника.
У трауматизованој Србији то изгледа чудно, али у демократским земљама употребу речи патриота и издајник сматрају савршено легитимним. Теме патриотизма и издаје доминирају политичким дебатама, оне су нека врста оквира у којима се креће најмоћнија земља на свету.
У једној од најнемоћнијих земаља у Европи, те исте речи су деведесетих година прошлог века биле нека врста рама за слику суманутог рата, у којем је било сувише злочина и премало правде. Можда зато је после октобарских промена у Србији развијен снажан покрет у којем се свако помињање издаје дочекује са жестоком моралном осудом, а патриотизма са ништа слабијим подсмехом. Србија је сасвим неосетно постала једина земља у којој се свако помињање речи патриотизам доживљава као фатални удар на демократију, док се на реч издаја захтева акција полиције и дуга судска казна против екстремиста.
Али када је члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић изјавио да је Емир Кустурица издајник свог народа, „либерална” Србија је одлучила да не каже ниједну реч. Истини за вољу, првоборци невладиних организација или Пешчаника раније су говорили доста о великом уметнику – од тога да би требало да се врати у Босну, до преиспитивања крвних зрнаца или његове одлуке да прихвати православље. Тај отворени „говор мржње српских либерала” према човеку, коме се изгледа никако не опрашта што није остао у Сарајеву, остаће социолошки феномен прве врсте. Оптужбе Бакира Изетбеговића нису мање срамне од гласног ћутања српских либерала.
Ако би неко правио листу најцитиранијих сентенци у протеклој деценији, онда би се у самом врху сигурно нашла она о патриотизму које је постало последње уточиште за лупеже. Нико се не сећа да је један сасвим добар јужноафрички писац Вилијем Пломер написао да је патриотизам, заправо, последње уточиште за скулпторе. А без скулптора историја не би имала лице.
