Pročitaj mi članak
Протести, митинзи, најављени штрајкови глађу до којих ипак није дошло, редовно помињање фашизма, стража у Народној скупштини и још много тога.
Уместо да се април у Београду само уморно смијеши, протекле три недеље на политичкој сцени Србије биле су прилично бурне.
Два су разлога за најбурнији месец у последњих неколико година, каже за ББЦ на српском Бојан Клачар из Цесида.
„Први је чињеница да је опозиција протестима који трају већ месецима постала релевантни политички играч – имају већу тежину и снагу да ураде неке ствари, што раније није био случај.
„Други разлог је да кључни политички актери не само да се не појављују заједно у телевизијским емисијама, већ уопште не разговарају, што је показатељ слабости политичког живота“.
Како каже, Србија се по одсуству дијалога и количини поларизације налази на почетку деведесетих.
„Ровови су толики да власт и опозиција не могу да пронађу чак ни најмањи заједнички именитељ. Често у шали кажем да су приватни извршитељи и став да их треба укинути једина ствар око које се слажу“.
Насиље
Неколико пута је све било на ивици већих инцидената.
Испред Старог двора било је тензије када су жене блокирале улаз, током опсаде Председништва полиција је на тренутак користила бибер-спреј, док се један суботњи протест завршио упадом у зграду РТС-а.
Ирена Фикет са Института за филозофију и друштвену теорију при Универзитету у Београду каже за ББЦ на српском да директних сукоба нема, али да би „симболично насиље“ могло да утиче на повећање насиља у друштву.
„Претње штрајком глађу, жене које телима бране Стари двор, драматизација, скандали… То све звучи као вести из жуте штампе, а то нам се дешава у политичком животу“.
Ипак, постоји „много озбиљнији проблем – насиље над политичким институцијама, које би требало да раде у јавном интересу“.
„Институције су потпуно узурпиране, отуђене од демократске функције и удаљене од грађана. То је главно насиље, остало су све очајнички потези владајуће партије да направи драму“, оцењује она.
Како на то реагују грађани?
„Свакако су збуњени“, наводи Фикет.
„Према нашим истраживањима, већина грађана је пасивна, не верују у могућност делања и да би могли нешто да ураде… То је политичка апатија и код таквих грађана драматичне ситуације доводе до још веће пасивности и страха“.
Међутим, како наводи, „страхом се може и мобилисати – као за митинге“.
Речник
У протеклом периоду могло се приметити и да је једна од најчешћих речи у медијима у била – фашизам.
Због чега?
Клачар каже због „склоности политичара да забораве шта неке речи значе, па их лако употребљавају у сукобима са политичким противницима“.
„То је пре неколико година стидљиво кренула опозиција, да би сада та реч постала стандардни део вокабулара власти“, истиче он.
„Владајућа странка, желећи да профитира, не бира средства да то оствари. Веровантно су у истраживањима јавног мњења видели да су кључне речи фашизам и тајкуни, па их користе, иако сигурно знају да опозиција није фашистичка“.
Фикет наводи да је коришћење термина фашизам у политичким сукобима тренд из европских земаља, на пример из Италије.
„И једни и други је не користе на прави начин. Циљ је позвати на реакцију и игра се на сентимент који постоји у народу“.
У последње време реч фашизам у Србији најчешће користи власт.
„Хоће да делегитимишу Бошка Обрадовића“, лидера покрета Двери, наводи она.
„Вучић с једне стране прича о европским интеграцијама, а са друге користи идентитетску политику о Косову и ту му се намеће Обрадовић.
„Дакле, да би му одузео могућност да буде представник оног дела народа који се проналази у тим политикама мора да га делегитимише, па говори да је фашиста“.
Шта се све десило у априлу:
4. април – представници Савеза за Србију дошли пред Скупштину града Београда да би причали са градоначелником Зораном Радојчићем о смени његовог заменика Горана Весића. Међутим, улаз у Стари двор блокирале су жене, оптужујући их да желе да упадну у Скупштину. Скандирале су „стоп насиљу“
Лидери опозиције су потом отишли до Трга републике, са којег су однели металне ограде и саобраћајне знакове постављене због радова, што су поновили неколико пута током наредних дана
6. април – редовни суботњи протест „1 од 5 милиона“, али уз најаве да ће се „ићи на Пинк“, што се на крају није десило, иако је директор Пинка Жељко Митровић за демонстранте спремио музички наступ. Лидери опозиције испред зграде телевизије оставили венац у част убијеног Оливера Ивановића
11. април – велики митинг Српске напредне странке у Новом Саду
12. април – посланици власти, предвођени министром Александром Вулином и Гораном Весићем најавили штрајк глађу због „насиља опозиције и уништавања имовине“, до којег ипак није дошло након „консултација са председником Вучићем“
13. април – велики митинг опозиције у Београду, на који су дошли грађани из целе Србије и на којем су изнета три захтева. Посланици власти за то време били у Скупштини да би, како кажу, „бранили Скупштину и вољу грађана“
16. април – почеле консултације у Народној Скупштини, које је Маја Гојковић заказала са шефовима посланичких група. Од опозиције одазвала се само СРС и лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић
19. април – велики митинг напредњака у Београду, на који су дошли грађани из читаве Србије. Концерт Рибље Чорбе, Аце Лукаса и Оливера Мандића
Поларизација
Клачар наводи да су сви поступци и власти и опозиције усмерени ка врло уској циљној групи – најтврдокорнијим присталицама.
„Из тог сукоба ни власт, ни опозиција у политичком смислу не постају бољи, већ радикалнији и то је оно што дугорочно не иде у прилог политичком животу у Србији“.
Шта је довело до тога?
„Понашање СНС, која је на власти, али се понаша као најљућа опозиција, али и разрушен политички живот у којем више нема странака које могу да мобилишу одређене групе људи на основу програмских или идеолошких основа“, каже Клачар.
Како наводи, ситуација није једноставна ни у табору опозиције.
„У сукобу са СНС-ом и покушавајући на све начине да дођу до подршке, понекад заборављају ствари које су важне за ово друштво.
„Ако се погледа структура демонстраната и незадовољних, тамо је велики број људи који немају јасно дефинисан став, већ су неопредељени или чекају нову политичку опцију која би дефинисала њихове интересе“.
Клачар сматра и да би било добро када би нови захтеви опозиције довели до разговора два табора о изборним условима, па да дође до избора на којима ће опозиција учествовати.
Када су протести почели опозициони лидери су стидљиво на њих долазили и стајали иза грађана, али делује да су након упада у РТС и опсаде Председништва добили нешто већу улогу.
Ипак, Фикет истиче да се већина грађана на протестима не идентификује са политичким лидерима.
„Није се профилисао нико ко би могао да води незадовољне грађане и то је веома велики проблем. Опозиција би требало да научи нешто из тога“, наводи она.
Шта каже власт, а шта опозиција?
Председник Србије и лидер СНС Александар Вучић изјавио је у уторак да захтеви опозиције неће бити испуњени, али да је опозиција добродошла у парламент.
Како је рекао, Србија није „фонтана жеља“ опозиције.
„Доста је било повлачења пред фашистичким лидером и двојицом тајкунских лидера. Србија се фашизма никада није плашила, већ се против њега борила храбро“, казао је он на седници проширеног Извршног и Главног одбора СНС.
Док се помиње могућност ванредних парламентарних избора, из табора опозиције наводе да на њих неће изаћи јер услови нису фер и демократски. Поред тога, из Савеза за Србију истичу и да је парламент обесмишљен, због чега се у њега неће вратити, па нови протест најављују за суботу.
Обрадовић је изјавио да ће тада бити представљен тим стручњака који би са представницима власти требало да разговара о њиховим захтевима.
„Разговор је још на столу, али ако власт не жели да разговара чак ни са тимом стручњака за ове области, онда власт није нормална“, рекао је Обрадовић.
У међувремену, Вучић је током припрема за митинг у петак опет помињао опозицију, користећи епитет „фашистичка“.
„Замислите шта би тек радили да су на власти… Жуте траке би нам стављали свима“, рекао је председник Србије.
ВЛАСТ ОДБИЛА ЗАХТЕВЕ ОПОЗИЦИЈЕ, настављају се протести у Београду https://t.co/I2gsiLcqz9
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 20, 2019
