Анђелковић: Зашто је Москва уз америчког вазала Вучића?

Драгомир Анђелковић

18:20 18.01.2024.

Русија и Запад, свугде посвађани, а у Србији сложни у пружању подршке Вучићу. Глуме да и код нас воде битку, а заправо заједнички дувају у једра српског аутократе. Не трпе они, већ српски народ због његове издаје! То нико ко делује са патриотске позиције не сме да прихвати. Русофилија не сме да буде покриће за велеиздају. Русија гледа своја посла, на нама је да се држимо своји интереса. Ни једна велика сила нам није била наклоњенија од Русије. Кад наша стремљења нису били у колизији са њеним, у већој или мањој мери, била је спремна да нам помогне. Али то не значи да није вољна да нас жртвује када јој то одговара. Неодговорно понашање наших власти често јој за то створи повод или изговор. Тако је било и са Вучићем.

Филм „Ратом против истине“ (Wag the dog), из 1997, сликовито нам помаже да схватимо (пост)изборно понашање Кремља у вези са Вучићем, односно да разумемо деловање тренутно најважнијег сегмента „БИА опозиције“. У прошлом тексту сам се бавио тиме како Запад и његови јуришници у Србији помажу Алеку. Сада да видимо зашто му упоредо на руку иде Русија, са подметнутим, организованим српским „следбеницима“.

У фокусу холивудске сатире је властодржачко измишљање државне опасности. Пред изборе то је урадио тим америчког председника, пошто га је сексуална афера довела на корак од губитка другог мандата. Да се то не би десило, симулиран је рат против Албаније. Америчка војска превентивно „удара“да албански терористи не би напали САД. Цела операција је изведена по принципу специјалних ефеката, без икаквог сукоба са (непостојећим) противницима. Тако је стари председник остао у Белој кући. Муњевита „победа“ без већих трошкова (укључујући и губитак људства), грађанима је деловала као потврда мудре политике. Људи воле „бесплатне вечере“ и не удубљује се превише у ствари које их не погађају.

Полазећи од тога постаје смисаоно оно што су после почетка протеста против Вучићеве изборне крађе, изговорили бројни руски званичници. То на „прву лопту“ делује бесмислено. И то не само због дефицита истине, већ и када се све сагледава са позиција геополитичког прагматизма. Разумљиво је зашто Американци прелазе преко режимских подвала. Најважније им да легализују отмицу Косова. Али што Руси помажући Вучићу да остане на власти и обави НАТО задатак?

Пресек руских прича о дешавањима у Србији налази се у речима председника Думе (Скупштине) ВјачеславаВолодина. Он је у духу политичко-фантастичног блокбастера којим смо се бавили, устврдио да су на протеклим изборима Американци и Британци покушали у Србији на власт да доведу своје марионете. Нису успели. На изборима је, упркос агресивном страном мешању, победио партнер Русије. Зато Запад, слично као што је рушио Јануковича, преко дела опозиције покушава да сруши Вучића.

Трагикомично! Да којим случајем Вучић брани Косово уместо што га је скоро потпуно дао, да је продубио односе са руским (ОДКБ) а не америчким (НАТО) војним савезом, те да жели улазак Србије у Евроазијску унију а не ЕУ (па и у Северноатлантски пакт) – речено би могло да „пије воду“. Овако – не! Ево о чему се ради: пред овогодишње руске председничке изборе (17. март), у околностима када је рат са Украјином ушао у позитивну фазу али иде полако, без помпезних резултата, Москви треба привид тријумфа. То је као у филму „Ратом против истине“, када се лажни десант одвија поред људи који се сунчају, а битка је продукт компјутерске симулације.

Руси своју историју виде као низ крвавих победа. Њих и данас желе али као и већина народа у наше доба, углавном неће да се жртвују (материјално или биолошки). Тако да је бинго комбинација измишљање „меке победе“ без ангажовања и трошења ресурса. И то још повезане са љубављу према Русији. Њен народ је себе, с правом, доживљавао као део Европе. Тешко му пада што је од ње изолован. Русима годи представа да их неко западно од границе некадашњег СССР-а воли и да са њима жели савез. Зато им Кремљ пласира неистину да су грађани Србије уз Вучића који је, опет, свим срцем уз Русију. Када више не буде могућности да се истина сакрије, нада се, већ ће успешно завршити операцију у Украјини, а Србија неће бити на уму већине руских грађана.

На ту пропагандну конструкцију надовезује се геополитички рачун. Москви је битно да на косовском примеру целом свету покаже да су НАТО силе – а не Руска Федерација коју Запад за то оптужује – срушиле међународно право. Ради тога јој одговара да се Србија одлучно одупре отмици Косова, те интернационализује то питање. Стога је више пута нудила Вучићу да пред Саветом безбедности покрене питање кршења Резолуције 1244. од стране Приштине и њених западних ментора. То је и за Србију корисно јер тиме би задала снажан ударац отмичарима Косова. Међутим, оно што је национални није и лични интерес Алекса Саможивог. Он добро зна да би се јако замерио западним заштитницима.

Русија, као и свака велика сила, гледа да и у таквим околностима профитира. Корисно јој је ако се Србија бори за Косово али јој – гле парадокса – иде у прилог и ако капитулира. Руси имају вин-вин ситуацију. Француско-немачки план подразумева фактичко признање Косова (много битније од оног де јуре, које је важно само за пуно успостављање дипломатских веза). Споразум Београда и Приштине о нормализацији односа на тим основама, представљао би за Русију пожељан преседан.

У рату исцрпљивања у коме је питање времена када ће Украјина истрошити виталну енергију а Запад проценити да му се више не исплати да је подржава, Москва размишља како даље, уз неки вид легализације онога што је постигла на терену. Нереално је да Кијев де јуре призна ново стање, али све је извесније да ће оно што се догоди на Балкану бити добра излазна стратегија за Русију и Запада на истоку Европе. За украјинске власти то ће бити најмање неприхватљиво решење. Као и Вучић, Украјинци ће моћи да не признају да су признале нарушавање територијалног интегритета.

Зато су и Русија и Запад, свугде посвађани, а у Србији сложни у пружању подршке Вучићу. Глуме да и код нас воде битку, а заправо заједнички дувају у једра српског аутократе. Не трпе они већ српски народ због његове издаје! То нико ко делује са патриотске позиције не сме да прихвати. Русофилија не сме да буде покриће за велеиздају. Русија гледа своја посла, на нама је да се држимо своји интереса. Ни једна велика сила нам није била наклоњенија од ње (не поистовећујем Русију са СССР-ом који је генерисао коминтерновски модел разарања српства). Кад наша стремљења нису били у колизији са њеним, у већој или мањој мери, била је спремна да нам помогне. Али то не значи да није вољна да нас жртвује када јој то одговара. Неодговорно понашање наших власти често јој за то створи повод или изговор. Тако је било и са Вучићем.

Србија, од када је Русија постала независна после распада СССР-а, никада није била њен геополитички приоритет. Довољно је погледали руска стратешка документа. На нашим просторима Кремљ има три циља: 1) заштита енергетских коридора и инвестиција; 2) спречавање ширења НАТО и 3) сузбијане русофобне пропаганде. Но, у условима када нам је немали део руске јавности наклоњенији од стратешких планера, и то је основ за веће ангажовање Русије. Али за то је потребна спремност Београда да увуче Русију у балканску политику. Она није спремна да делује противно властима већ само заједно са њима. Не мисли да јој је Србија толико битна да би овде развијала национално-русофилску алтернативу режиму (ком год) већ се ослања на делове власти са којима може да нађе заједнички језик.

У доба кохабитације Коштуница-Тадић и нашег редефинисање спољне политике по моделу „четири носећа стуба“ (при чему је један био руски), Москва је почела да јача везе са Србијом. Кулминација тога десила се 2008. Њу оличава куповина већинског пакета у НИС-у и спречавање планираног западног анулирања Резолуције 1244. после косовског сецесионистичког акта. Пошто је СНС дошао власт 2012, потписан је споразум о Стратешком партнерству и унапређена је војно-техничка сарадња. Али чим је Вучић елиминисао инертног Николића, са којим су Руси били ближи, руско-српски односи су ушли у нову фазу.

Руси немају развијене механизме „меке моћи“ у иностранству. Ту нису активне њихове НВО, преко којих – поређења ради – Запад намеће своје интересе и организује локалне екипе. Русија нема „беле“ фондове за пројекте. Није фактор у нашим медијима (постоје њени државни, али то је мање ефикасно у пропагандним надметањима). Зато има респектабилне „службе“. Њихова сарадничка мрежа није била за потцењивање и код нас. Злу не требало, за Москву је то била сигурносна кочница. На тај начин је могла да покрене разне, по власт непријатне, процесе.

Знајући то, али и да Русија није вољна да се пре потенцијалног „судњег дана“ значајније ангажује, Вучић је рескирао и заиграо оштро. Спремајући се за последњу фазу косовске издаје, плашио се да не налети на руску мину. Кренуо је ђоном на Москву, упоредно јој нудећи „компромис“. Врх леденог брега била је афера „Руски шпијун“ пласирана 2019. Недељама је ГРУ – руска војна обавештајна служба – била изложена најцрњој кампањи. Епилог је био да и поменута војна „агенција“ – што је већ умногоме учинила СВР („цивилну“ спољну обавештајну службу)- из Србије повукла скоро све што ваља или је преосталим „представницима“ забранила да озбиљно раде.

Таквом развоју догађаја погодовала је једна Вучићева особина. Њу је описао важан ЕУ функционер који је иза затворених врата објаснио зашто Брисел подржава Вучића: „Он, за разлику од претходника, испуни оно што обећа великим силама. Други српски политичари мање лажу народ али више странце“. Вучић прецизно разлучи шта је коме од иностраних чиниоца најбитније и ту их не вара (веровали или не да то не ради са неким). Онда му гледају кроз прсте у вези са осталим обећањима. То знају и Руси тако да су са њим направили договор око неувођења санкција (оне су од 2014. у неком обиму актуелне), недодирљивости НИС-а и гасног коридора, те глумљења пријатељства.

Тако смо стигли ту где смо. Време је да кажем и коју реч о институционализованим русофилима. Русија, за разлику од САД, нема своје непосредне екипе код нас. Ништа не финансира или координира, нити са било ким одржава било какве везе осим протоколарних, и то само ако су на списку усаглашеном са Вучићем. Он га, у складу са променљивим интересима, ревидира. Сада је на њему најважнији Несторовић. Он је стари режимски пројекат, препакован у нову амбалажу. Прешао је пут од медијског залуђивача народа, преко Алековог алтернативног доктора у време тзв. „ковид пандемије“, до првака БИА покрета. Вучићу, који приводи крају косовску издају, за то треба неки неистрошени вентил, па је склепана група „Ми – Глас из народа“. Да разочарани родољуби имају за кога да гласају, а да тај покрет, за издају, коју начелно осуђује, не оптужи онога ко је спроводи. Мирна Бачка (и остатак Србије), а Вучић ради шта хоће.

Несторовићу је до Косова стало таман колико му режисер каже. Глумац је у политичко-фантастичном спектаклу „Мајдан на Теразијама“, снимљеном од стране компаније „БИА МЕДИА“ у копродукцији са сличним руским и америчким продукцијским кућама. Жалосно је што је тако јер анулира искрену националну енергију која се појавила. Да је другачије, да се стварно изродила динамична, нова патриотска опозиција, можда би Руси ипак увидели да могу и на други начин да штите своје интересе у Србији. Овако, најлакше им је да са Вучићем и службиним „русофилима-патриотама“ наставе да играју америчко коло. У Новорусији и Донбасу оно прераста у руски плес. Свако гледа себе, криви су Срби који директно или индиректно раде против Србије. Најгори од њих је Вучић али није много бољи и свако ко му, од када се тотално национално разголитио, на било који начин помаже!