Kaко је и Давутоглу, вратимо се на крају почетку текста, недавно баш као и први човек српске Владе боравио у Сребреници, а након свега реченог, ваља још једном размислити о томе шта Србија заиста тражи на том месту, шта тражи Турска и ко кога мири.

– Да ли је наш премијер тамо боравио да би, као Давутоглу, у циљу остварења националног интереса своје земље изнова протумачимо историјско наслеђе, или да га преобликује према опредељењу и упутствима (одређеног) политичког центра? Чињеница да све више идемо ка ономе што сам турски премијер дефинише као „жрвањ историје“ довољно говори о нашем путу, циљу, као и ономе ко је, односно због кога је Вучић у Сребреницу одлазио

Председник српске Владе Александар Вучић, боравио је недавно у Сребреници, где је присуствовао обележавању двадесетогодишњице српске војне победе и погибије муслиманских цивила (наоружаних и ненаоружаних) и војника (заробљених и незаробљених) који су настрадали у овом и околним насељима, као и приликом покушаја пробоја АрБиХ ка Тузли. Том приликом, желећи да Србе измири са „Бошњацима“, не водећи при томе рачуна о чињеници да Срби свађу нису ни започели, него ни о истини да они који су је покренули и из ње изашли (на српску жалост) као победници не желе не само мир, него ни било какво примирије, Вучић је допустио себи (а посредно и Србији), да буде нападнут од стране разуларене масе свикле на добри стари шеријатски обичај каменовања, што је за последицу имало брзоного напуштање Поточара.

Овом приликом ми нећемо говорити о томе шта бивши радикал и српски националиста, а садашњи председник Владе која не признаје наводни геноцид над муслиманима и представник народа који не признаје бројку од преко 8000 побијених тражи на таквом месту. То остављамо његовој савести, а своју пажњу усмерићемо на чињеницу да је уз остале, у Поточарима боравио и турски премијер Ахмет Давутоглу (вредно је истаћи и то да је Давутоглу у склопу посете посетио и гроб Алије Изетбеговића) који је на тај начин још једном свету, а посебно босанским муслиманима ставио до знања да Анкара и Истанбул неће заборавити своју духовну децу и да ће им у времену које долази помагати и више него што је то било у данима када је српска војска под командом Ратка Младића ушла у ослобођењу Сребреницу.

Да би дали одговор на питање шта је Давутоглу у Сребреници заиста радио и да би могли донети било какав закључак о томе да ли је српском премијеру место на „месту жалости“ на којем жали и премијер Турске, послужићемо се краћом анализом балканског питања у „Стратегијској дубини“, капиталном делу турског премијера, написаном почетком новог миленијума и тек недавно преведеном на српски језик.

Судбина Турске решава се на Балкану

Давутоглу дефинише три „значајна геополитчка поља“ у којима савремена Турска може да делује и остварује своје циљеве. Први је, како вели, блиска копнена сфера коју чине Балкан-Блиски исток и Кавказ. Друга је бликса морска сфера, коју чине Црно Море-Јадранско море-Источно Средоземље-Црвено море-Залив-Каспијско језеро, а трећи је блиска континентална сфера: Европа-Северна Африка-Јужна Азија-Средња и Источна Азија.

Из горе наведеног, више је него јасно да је централна тачка Давутоглуове идеје на Балкану, који не само да је постављен на прво место, већ предстаља интегрални део и друге две сфере преко којих Турска у веку који је пред нама има да оствари свој утицај и интерес. Говорећи пак о везама Турске са Балканом, Ахмет Давутоглу истиче да је полуострво на које су његови преци дошли као освајачи „неодвојиви део“ било које Турске.

Колевка савремене цивилизације за Давутоглуа није, дакле, само ствар поршлости, сентимента, Једрена и Тракије, него пре свега ствар будућности, капија преко које Анадлоија поново може да се споји са Европом, али и преломна тачка која ће, у зависности како се Турци према њој поставе, најбоље показати у каквом се стању турско друштво налази.

Говорећи тако. Давутоглу саветује младим турским нараштајима да у својим стремљењима добро размисле и одлуче да ли ће се окренути империјалном наслеђу и поћи ка Балкану, или ће одбацивши све то наставити да верују у благотворност интеграција са Западом и тиме угрозити опстанак Турске у целости. Анадолија, поручује Давутоглу, брани се не у Анкари или на Блиском Истоку, него на Балкану на којем је пре више од стотину година почело распадње Османове државе.

„Турска“ поручује тако премијер ове земље, „не сме да, као што је био случај у претходним периодима, услед привлачности интеграције са Западном Европом и ванрегионалних савеза, направи грешку тако што ће се отуђити од ове блиске сфере. Не сме да заборави да ће политички, економски и кулутрни значај међународног положаја Турске наставити да зависи од утицаја перформанси у овој сфери. И територијална целовитост Турске у директној је вези с факторима у овој сфери. Анадлојска земља која нема утицаја на збивања на Балкану, Кавказу и Блиском истоку не може сачувати територијални интегритет на овом осетљивом гополитичком подручју, нити се може отворити ка свету.“ (Давутоглу: 131.)

Излазак Турске из Анадолије главни је циљ нове турске политике. Ступање на тај пут који за Турску, ако је веровати Давутоглуу, има исти значај који је за Јевреје имао излазак из Египта, води управо преко Балкана (који спаја преко Босфора Европу са Анадолијом) и представља не само физичку него и духовну победу савремене турске идеје која ће се, пише Давутоглу, тек тада ослободити страха који је стар колико и порази на Куманову, код Битоља и под Једренама.

Да би Турска коначно „изашла из Анадолије“ она, бележи Давутоглу, пре било какве конкретне политичке или било које друге акције мора ослободити свог „духовног пораза“ који се огледа у „поражавајућој“ спољнополитичкој логици устројеној у време Првог балканског рата: „апсолутна власт или апсолутно напуштање“ која, сматра Давутоглу, данас лако може да угрози и живот самих анадолских Турака. Уместо да покуша да на било који начин заштити муслиманске енклаве и тако остане присутна западно од Једрена, Турска се, грешком тадашњих власти, сматра Давутоглу, повукла у Малу Азију где и данас тавори.

„Земље где је власт изгубљена“ објашњава турски премијер своје позиције, „одмах су напуштане и у паници се кренуло у одбрану нових линија. То је спречило развој умеренијих тактичких формула као што су: формирање поља утицаја између апсолутне власти и апсолутног напуштања, чување граничних линија помоћу ванграничних дипломатких маневара, стварање коалцијиа којима ће стратегија Царства бити главна, остављање политичке елите блиске његовој стратегији у местима гда је напуштање било неминовно, коришћење сукоба интереса великих сила и формирање тактичког маневарстког простора.“ (Давутоглу: 74).

У спровођењу балканске политике која, закључујемо ишчитавајући Давутоглуа има за циљ да поништи тековине али и саму помисао на овакву политику (што значи и јачање веза са муслиманским енклавама[1]), Турска, пише премијер у Анкари има на располагању две групе инструмената: системске и алтернативне. „Системски инструмент је НАТО чија је Турска чланица. Укључивање НАТО-а у кризе и везивање улоге Турске у НАТО-у више за Балкан него за Блиски исток и Источну Европо, имају велики значај за нашу политику према Балкану.“ (Давутоглу: 297.). Што се тиче алтернативних инструмената, они пре свега подразумевају чланство и улогу Турске у Организацији исламске конференције (ОИК) која, бележи турски премијер, под притиском Анкаре у значајној мери може да помогне муслиманима на Балкану („Бошњацима“ и Албанцима пре свега), као окосници „великог анадолијског повратка“ на полуострво.

„Активно износећи балканске проблеме пред ОИК, Турска је дужна да их представи не директно као проблеме очувања исламско-османског идентитета у региону, већ као неименовани проблем читавог исламског света. У околносима у којима папа директно утиче на збивања у исказује своје мишљење о њима, осећа се мањак иницијативе која ће штитити верски и културни идентитет који Албанце и Бошњаке спајају с просторм Анадолије. Без заштите, Бошњацима и Албанцима прети опасност од губитка кутлурног идентитета, чиме би план њихове елиминације био успешно приведен крају.“ (Давуготлу: 297.).

Говорећи пак о практичним дипломатским корацима које Анкара мора да повуче, Давутоглу истиче деловање унутар „три прстена“ који детерминишу (или пак имају капацитет да то чине) односе на Балкану. Тaко први прстен чини Косово које је због свог положаја има највећи мобилизациони свебалкански капацитет.

Поред Косова, чија је независност за Давутоглуа била решена и пре формалног самопроглашења исте, ту је и Србија, али и Албанија и Македонија као три стране директно заинтересоване за коначно решење статуса јужне српске покрајине.

Други прстен чине Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска, Турска, Босна и Херцеговина које ће се, како правилно закључује Давутоглу, уколико дође до ширих сукоба у првом кругу укључити у борбе, док су у трећем прстену „земље које могу утицати на равнотежу у овим двема унутрашњим прстеновима, а то су Хрватска која може да утиче на збивања у Босни, Мађарска која може да утиче на област Војводине и Румунија, која захваљујући свом географском положају може да утиче на све ове равнотеже.“ (Давутоглу: 295.)

На основу ових претпоставки, наставља Давутоглу, Турска на Балкану мора пре свега да ради на јачању позиција Албанаца, тим пре што је уз „Бошњаке“, као главне „природне савезнике“ Анкаре, Тирана и те како блиска турским националним стремљењима. У том смислу, посебан акценат треба ставити на албански „мобилизациони капацитет“, односно на чињеницу да Тирана преко својих сународника у Србији (у коју Давутоглу не убраја Косово), Македонији и Грчкој, може да утиче на стабилност ових балканских држава и њихово укључење у могућу кризу. За турски национални интерес, од посебног је значаја увлачење Србије и Грчке у сталне проблеме, чиме се слаби српски „притисак“ на Босну, Херцеговину, Санџак и Косово, односно на Средоземље када се говори о Грчкој.

„Албанско питање са становишта утицаја и последица поседује много више потенцијала да прерасте у озбиљан регионални сукоб, и то далеко озбиљнији од оног у Босни и Херцеговини. Чињеница да Бошњаци са изузетком Санџака, углавном живе у оквиру границе Босне и Херцеговине, утицала је, иако негативно, на то да настојања да се криза ограничи на Босну и Херцеговину буду успешна. Ако се изузму краткотрајни директни сукоби с Хрватском и Србијом, криза је остала затворена унутар граница Босне и Херцеговине. Супротно положају Бошњака, чињеница да Албанци осим у Албанији, у великом броју живе и на Косову и у Македонији, може довести до тога да се Србија и Грчка директно умешају у кризу.“ (Давутоглу: 296.)

Да би јачање позиције Албанаца било могуће и учинковито, наставља Давутоглу, Турска посебну пажњу мора посветити Бугарској. За разлику од Србије и Грчке чији је став према Турској захваљујући скоријем историјском искуству, као и актуелним дешавањима (Косово, Сребреница, Рашка у случају Србије, односно Кипар у случају Грчке[2]), ако не зацементиран, а оно барем довољно крут, Бугарска је, закључује Давутоглу, као и др Душан Пророковић у свом капиталном раду о могућностима српске геополитике у 21. веку, показала да није затворена за сарадњу са Анкаром (мислећи превасходно на искуство Првог светског рата, као и на чињеницу да је Бугарска у свим великим балканским потресима била углавном на страни која погодује интересима неоосманизма). Сходно овој тези, Давутоглу агитује за олабављивање напетости које постоје на турско-бугарској граници (и уопште, када се говори о односима двеју држава) и отварање „новог поглавља“ у комуникацији два суседа, при чему она подразумева не само сарадњу на економском и културном нивоу, него и политичком пољу.

У том смислу, Давутоглу, сматраујући да је, да се послужимо Пророковићевим речима, стварање балканске „геополитичке хоризонтале“ која би Анадолију, преко Бугарске, Македоније, Албаније, Косова и Санџака спајала са Босном и Херцеговином немогуће без усаглашавања ставова Софије и Анкаре агитује чак и за стварање радних тела, односно „билатералне комисије која ће пратити проблеме на Балкану“ (Давутоглу: 296.) и доносити одлуке од стратешког значаја за две земље. На тај начин, сигуран је Давутоглу, српска веза са Грчком (преко Македоније) била би пресечена, а балканска „геополитичка вертикала“ која по др Пророковићу једина може да заустави турски повратак на полуострво, била би сасечена у корену.

Сходно томе, јасан је турски премијер, са Бугарском, Анкара мора држати „отворене канале сарадње и комуникације.“ (Давутоглу: 296.) Уколико се Турска не отвори ка Софији, пише на другом месту Давутоглу, створиће се услови за њено приближавање Србији и Грчкој, што Анкари никако не иде у корист. „Иако је Бугарска“, бележи тако Давутоглу, „која по питању Македоније и Западне Тракије има озбиљне спорове са Србијом и Грчком и која сматра да полаже историјско право на обе ове области, због тога блиска Турској, могуће је да с друге стране због проблема с људским правима везаним за турску мањину води и политику блиску српско-грчком савезу, а све ово даје изузетан значај њеној улози у регији.“ (Давутоглу: 282.)

Што се тиче односа са Румунијом, Мађарском, Словенијом и Хрватском, као земљама које се налазе у трећем, дакле оном прстену који у значајној мери може да утиче на дешавања на Балкану, Давутоглу напомиње да Турска мора интензивирати своје контакте са њима. „Треба да се пробуде ионако веома добри економски односи с Румунјиом и, у случају нове балканске кризе, држи отворена саобраћајна линија преко Румуније и Дунава.“ (Давутоглу: 296.) „Када је реч о Румунији“ пише Давутоглу, „она је с обзиром на то да није била једна од страна у кризи, заузела конјуктуран став, који је дао приоритет економским интересима.

Став који је Румунија заузела када су руске јединице након интервенције на Косову хтеле да пређу у покрајину преко њене територије има одлике оваквог конјутурног  гледишта.

Међутим, уколико би се, након интервенције на Косову, зауздани етнички сукоби проширили према северу и покренули мађарску мањину у Трансилванији и српској области Војводини, може се претпоставити да би такав развој ситуације довео до српско-румунског зближавања. С обзиром на то да би оваква ситуација директно утицала на безбедност саобраћаја Дунавом, могла би да доведе до тога да балкански проблем посане проблем Средње Европе. Међутим, чињеница да се Мађарска налази у првој, а Бугарска и Румунија у другој петочланој групи кандидата за ЕУ (у међувремену су примљене све три државе) спречила је драстично ширење сукоба, као и могућност да ове земље заузму тврђи став.“ (Давутоглу: 282.)

Посебан акценат Давутоглу ставља на покретање приотитетних културних, економских и других пројеката који могу повећати „турски утицај у региону. На пример, након спроведеног културоцида у Босни, образовањем балканског мини-Унеска, на дневни ред мора доћи заједничко очување регионалног културног обрасца, јер, у овом чишћењеу највећа штета нанета је османскотурском културном наслеђу. Опет, може се предложити заједнички рад на обезбеђивању културних и образовних права тамошњих етничких заједница чије су културе међусобно различите. Договор те врсте био би нарочито погодан за Косово и западну Тракију.“ (Давутоглу: 297.),

Турски повратак на Балкан доћи ће, закључује Давутоглу, не путем оружја (мада ни то не искључује), него пре свега захваљујући економском и културном утицају Анкаре који се огледа како у њеној супериорности у односу на остале балканске центре, тако и у све израженијој вољи балканских муслимана за њеним појачаним утицајем.

Босна и Херцеговина, најлепши отомански цвет Балкана

На Балкану који се, како констатује Давутоглу, падом Берлинског зида драстично променио и отворио за планове великих сила[3], кључно место са аспекта турске политике и сентимента заузимају Босна и Херцеговина у којима је „отомански културни утицај“ дао најбоље резултате, изродио „најлепше цветове“. Док Албанија, као што смо већ навели, представља у сиштини тактичког савезника који у односу на стратешког – БиХ може да произведе свебалкански конфликт, али и да се по потреби од Турске окрене ка Америци (због чега Давутоглу истиче као битан аспект турске спољне политике што  енергичније окретање ка Тирани, називајући у неколико наврата Албанију и тренутним „барометром турске политике на Балкану), дотле Босна и Херцеговина без обзира на тренутне савезнике, свог стратешког партнера проналази искључиво у Турској.

Босна и Херцеговина за Турску, ако је веровати ономе што Давутоглу пише, представљају стратешког балканског партнера не само због тога што је, како истиче, услед положаја у којем се муслимани у овој држави налазе могуће утицати на балканаска дешавања, него и због тога што је турски културно-историјски утицај у овој држави најизраженији.

Албанци се у остварењу свог интереса ослањају и на атлантистички утицај, Помаци у Бугарској су још увек недовољно профилисани, док је та ствар код „Бошњака“ у Босни и Херцеговини решена ствар, стим што је „бошњачки“ идентитет настао на темељу османског наслеђа које је, додаје Давутоглу имало и данас има неколико искушења: иноверство, секуларизам, атеизам и арабизам.

У том смислу, Давутоглу у свом раду посебну пажњу посвећује рату који се током деведесетих водио на овом подручју истичући да је он са једне стране означавао повратак „Бошњака“ исламу, па самим тим и Турској, односно да је довео до највећег разарања турског кулутрно-историјског наслеђа од 1912. године, што посебно треба да занима турске политичаре. „Свака срушена џамија“, пише Давутоглу, „губитак сваке исламске установе у кулутрном смислу сваки уништени чинилац османске традиције на Балкану представља по један камен темељац ишчупан из прекограничног утицаја Турске у овој области.“ (Давутоглу: 75.)

Сходно својим политичким идеалима, Давутоглу значајну пажњу у својој „Стратешкој дубини“ посвећује растакању СФРЈ, односно Босне и Херцеговине кроз Дејтонски споразум за који тврди да је највише оштетио управо њен муслимански део.

Док за „Бошњаке“ има само речи хвале и рекли би намерно и недостојно титули и угледу који уважава занемарује муслиманска злодела и намере, турски премијер не губи прилику да када је год то могуће Србе западно од Дрине (за које користи термин „босански Срби“ са све наводницима и објашњењем да су они као такви конституисани тек у Дејтону, услед чега би требали да помислимо да су до тада и они, као и Хрвати били Бошњаци-немуслимани) окриви за „масовна етничка чишћења“, а њихов национализам прогласи за „радикални шовинизам“ (Давутоглу: 53) који је довео до „геноцида“ над наследницима отоманске идеје у Босни и Херцеговини који данас представља „најбруталнији етнички покољ у историји[4]“ (Давутоглу: 283.).

Кризе и ратове који су задесили најпре Босну и Херцеговину, а потом и Србију (Давутоглу спомиње само Косово) треба према мишљењу турског премијера „анализирати у координатама укрштања супротности које формирају три различите међусобно повезане равни. Прву и другу раван чине супротосни између глобалних актера на нивоу система међународних односа, односно регионалне супротсти с центром на Балкану, које обухватају и периферне линије Источне Европе и Источног Средоземља, док трећу раван чине супротстни мањег обима или директније, које простичу из међусобних односа непосредних суседа Босне и Косова као и из регионалне геокулутрне расцепканости.“ (Давутоглу: 275.)

Говорећи пак о конкретним узроцима који су довели до сукоба на Балкану крајем прошлог века, Давутоглу истиче три групе фактора: „1. супротстављени интереси на глобалном нивоу између САД с једне и Европе, односно Немачке, с друге стране: супротности на континенталном нивоу, унутар Европе, између Енглеске/Француске, Немачке и Русије.
несагласности које су на нивоу међународног права и организација које су прозвеле ове супротнси у односима моћи.
Пасивно држање Турске у време рата у Босни и Херцеговини (које свој узрок по Давутоглуу има у опијености турске елите идејом интеграције са Западом), омогућило је, закључује турски премијер стварање „дејтонске Босне и Херцеговине“ која је, као недовршена држава у којој већински, муслимански народ, још увек не може да управља својим животом, тренутно у најтежем положају на Балкану. Док се, истиче Давутоглу, за Косово „проналази решење“, подељена између Републике Српске и Федерације (у којој се муслимани морају договарати и преговарати са Хрватима) Босна и Херцеговина остају трајно паралисане у погледу обнављања потпуног турског утицаја.

„Дејтонски мировни споразум“, пише тако Давутоглу, „који је Босну одредио као политички ентитет, који је тешко дефинисати, није коначно решење већ се може сматрати само привременом операцијом одлагања кризе која омогућава да се глобално ривалство прошири на регионална кризна подручја. У Босни се још увек није дошло до коначног решења утемељеног на народној суверености (према којој би БиХ била муслиманска, прим. аут.) већ је само успостављен привремен статус који почива на замрзавању кризе и који усмеравају САД и НАТО.“ (Давутоглу: 277.)

Док су Хрвати у Дејтону потврдили неповредивост граница Републике Хрватске (а Немци преко њих коначно успели да изађу на Јадран), Република Српска, односно српска страна како бележи Давутоглу, и поред тога што „носи бреме етничког чишћења“, успела је „да се […] ослободи психолошког притиска, док је хрватска страна добила прилику да, услед повољних околности које су омогућиле унутрашњу консолидацију Хрватске, као и давања једнаког статуса босанским Хрватима додатно ојача своју позоцију. Бошњаци, који су упркос свим недаћама наставили борбу за опстанак, прихватили су Дејтонски споразум као текст који је уморном народу који је поднео вели терет етничког чишћења дао могућност да се пресабере и, са становишта међународног права, макар само номинално сачува територијални интегритет.“ (Давутоглу: 284.).

Као посебно тежак ударац који је наношењем босанским муслиманима претрпела индеректно и Турска, Давутоглу истиче операције које је Војска Републике Српске изводила на подручју Подриња, а посебно Сребренице и Жепе. „Припајање доминантно муслиманских крајева дуж реке Дрине у Источној Босни и градова попут Вишеграда, Сребренице, Зворника и Фоче, где се током рата спроводило етничко чишћење, аутономној Републици Српској, типичан је показатељ неуравнотежености између етике и реалполитике у Дејтонском споразуму.

И поред очигелдних доказа о ратним злочинима, предавање српској страни подручја попут Сребренице и Жепе у којима су и поред заштите УН почињени масовни покољи, немогуће је помирити с било каквом вредношћу међународног права. Подстицај српској страни да и на КОсову примени политику новог етничког чишћења проистиче из рскорака између етике и реалполитике у Дејтонском споразуму.“ (Давутоглу: 284.)

„Препуштање“ леве и десне обале Србима, наставља даље Давутоглу, незгодно је и опасно по интересе Турске отуда што муслимане у овим областима, као и оне у Санџаку оставља у „српској интересној сфери“, (дакле директно је прекинута „Зелена трансферзала“) па отуда он додаје да је витални интерес муслимана на Балкану, а самим тим и Турске, јачање „бошњачког“ елемента на подручју Санџака и Подриња. Етничко чишћење муслимана из средњег Подриња, како Давутоглу описује операције ВРС у овом подручју, омогућило је Србији најпре да се учврсти са обе стране Дрине и да са овом праксом „етничког чишћења“, тврди турски премијер, настави и на Косову.

Уколико Турска жели да очува и ојача Босну и Херцеговину она, према Давутоглуу, са једне стране мора да инсистира на српским „злочинима“ и муслиманској „невиности“, док са друге мора да повлачи сасвим конкретне потезе политичке, економске, културне и сваке друге природе.

Саветујући тако сарајевске политичаре, Давутоглу истиче да битан услов очувања БиХ представља и подела територије Републике Српске, односно како премијер истиче „појачавање контроле дуж линије север-југ, која дели области под српском контролом на два дела и која почиње у Сарајеву, наставља се преко Приједора и Добоја, а завршава у Брчком.“ (Давутоглу: 285.) Уколико Босна и Херцеговина то не учине, предвиђа Давутоглу, могу се поново суочити са поделом земље која „исто тако може ректуелизовати идеју Велике Србије која би се простирала дуж линије Дрина-Сава, па све до Јадрана.“ (Давутоглу: 285.). Други битан услов осигурања унутрашњег мира у БиХ сматра Давутоглу, је и „постављање везе између средње Босне и Бихаћа на чврсте темеље. Ова ситуација, као што је био счучај током рата у Босни, важна је колико са становишта онемогућавања потпуне изолације Бихаћа, толико и за дзубину простора који ће средња Босна добити у правцу зпада.“ (Давутоглу 285-286).

Борба за Босну, закључује Давутоглу, представља не само борбу за отоманско наслеђе и слободу „духовне браће“, неог и врло конкретну борбу за освајање битне геополитичке осе Драва-Сава, која се ослања на другу значајну балканску зону Морава-Вардар чији је епицентар постављен на подручју Косова.

Повратак на Муратово Турбе

Питање рата на Косову, пише Давутоглу, било је и јесте пре свега питање овладавања комуникацијом Морава-Вардар, коју турски премијер сматра зоном геокулутрних сусрета која омогућава продирање у свим правцима Балкана ономе ко је држи под својом конторлом. Некада су то, бележи Давутоглу, били Срби „народ који је као централна етничка снага Југославије током хладног рата држао у својим рукама обе ове стратешке зоне“, а касније, односно данас – Албанци.

Као неоосманиста Давутоглу сматра да право на ову зону немају не само Срби, него ни Македонци, па ни Бугари (са којима оставља могућност договора), него пре свих Албанци који би ширењем у том правцу задовољили своје етничке, културне, економске, политичке, историјске и демографске потребе.

Овладавање овим простором, уз притисак на босанске муслимане, био је по Давутоглуу основа „великосрпског пројекта“ који је, како бележи, у суштини  „био пројекат усмерен на промену демографске структуре и формирања етнички и верски монолитне структуре дуж ових зона. Основна замисао овог пројекта била је да се, с једне стране, копнени геополитички просор те структуре, чија је реализација требало да се оствари миграцијама које потичу од етничког чишћења и притисака, формира од ових зона, а с друге стране, да се не прекине веза с Јадранским морем. На тај начин, дефинисање српског геполитичког животног простора, који би се протезао од Дунава до Јадрана, чинио је Бошњаке и Албанце унутар овог животног простора стратегијским непријатељем и лаком метом лишеном спољне помоћи.“ (Давутоглу: 287.)

Када је након пада Републике Српске Крајине и Дејтона, пише даље Давутоглу занемарујући „бошњачке“ и касније шиптарске акције и намере, српски пројекат пао у велику кризу, Београду је било од виталног значаја како напомиње турски премијер који је у друштву српског одао недавно почаст „невиним сребреничким жртвама“, сукобе и етничка чишћења „пренети“ на подручје Косова и Метохије.

Једном започевши сукоб на Косову и Метохији, наставља Давутоглу, српски режим желео је не само да „овлада“ Косовом које према писању турског премијера у „Стратегијској дубини“ има нејасан и недовољно иностраној читалачкој публици објашњен „посебан статус“ гарантован Уставом из 1974. који је Београд „погазио“ још 1990-1991. године (сходно интересима државе чији је премијер, Давутоглу наиме не објашњава да је чак и тада Косово било у саставу Србије. Уместо тога он инсистира на „специјалном“ или „посебном“ статусу који треба да укаже на подвојеност која је доалском Милошевића на власт била „насилно“ укинута што је, бележи даље, за последицу имало „потчињавање“ Албанаца Београду), него и да искористи раније објашњен албански „мобилизациони капацитет“ како би у сукоб увукла и Македонију, а преко ње можда и Бугарску и Грчку.

О томе какав Давутоглу став има према рату који је 1998-1999. године почео, као и о НАТО агресији на Србију, не треба посебно трошити речи. Ако је веровати „Стратегијској дубини“ ради се о сасвим легалној акцији која је за циљ имала не само спречавање „погрома“ који су Срби спремали Албанцима, него и стављање српске војне силе и политичке воље под контролу Запада, НАТО-а, па самим тим и Турске као његове чланице[5] што она, потврђује и сам турски премијер, покушава да искористи на корист своју и балканских муслимана.

Поуке које Турска може и мора да извуче из косовског рата Давутоглу своди на чињеницу да је након Хладног рата утицај великих сила на дешавања на Балкану много већи него раније и то је ствар коју Турска мора да корсти уколико жели да се утврђивањем у Сарајеву и крај Муратовог Турбета врати на полуоство.

Главна поука која Анкари директно отвара повратничка врата, везана је за оживљавање исламског духа међу муслиманским енклавама које их директно упућују на Турску која их је пре готово једног века у паници која ју је задесила у потпуности напустила.

Отуда Давутоглу одлично запажа и вели да „будућност Бошњака и Албанаца представља кључ Балкана“ (Давутоглу: 294.) или барем оног који је Анкари потребан. У том смилу, стратешки турски интереси налажу активан рад на изградњи што чвршћих позиција за Албанце и „Бошњаке“ који као такви могу значајно да допринесу поправљању турске геополитичке позиције не само на Балкану, него и у Европи и Свету.

Управо отуда, сматрамо, Давутоглу је недавно и посетио Сребреницу.

Закључак или шта ми тражимо у Сребреници?

Разлог за писање свог капиталног и у трагичној Србији касно преведеног дела Давутоглу налази не само у потреби турског повратка на Балкан (што свакако јесте његов крајњи циљ, као неоосманисте, турског националисте и у крајњем председника Владе), него пре свега у промени општенародне свести и ослобађању од последица „катастрофалних пораза“ које су Турској нанели православни Балканци пре нешто више од 100 година, а који још увек утичу на дефанзивни став Анкаре према Балкану и преко њега Свету, а што се, вели он, услед промена насталих после обарања Милошевића, показало као непотребно и отуда погубно.

У том смилсу он напомиње да је Турцима (а ми можемо слободно додати и Србима, јер у крајњем Србија и Турска ипак остају две најјаче балканске силе, без обзира на стање у којем се налазе. Ту можда и незахвалну позицију од које би и једни и други кад-кад побегли, одређује геополитички положај две државе и два народа, а додатно утврђује историјко искуство настало управо захваљујући гвозденим законима геополитике) преко потребно рационално промишљање и отрежњење од „јефтиних победа“ али и од разочарења услед „јефтиних пораза“, који како напомиње, не допуштају разуму да схвати да се до победа долази захваљујући „неизбежном континуитету дисциплинованог рада“ (Давутоглу: 80.), односно недостатку истог у случају пораза.

Да би своју историјску мисију схваћену у целости као сабирање свих оних простора на којима је утицај турске историје и културе видљив, Турци пре свега, вели Давутоглу, морају да раскрсте са свим оним стварима које их ометају на путу буђења успаване „дубоке историјске свести“. Сматрајући да таква свест не само да сведочи о живости једног народа, већ га и склања са пута јефтиних победа и пораза, Давутоглу турску империјалну идеју на велика врата враћа у фокус турске политике.

Та политика, објашњава нам Давутоглу, представља идеалан спој прошлог и будућег, при чему је стратегијска свест та која је укорењена у историји, док је стратегијско планирање из свести изникло увек нужно везано за реалност: „Историјско наслеђе је основни елеменат који одређује положај једне заједнице у временској димензији. Из тих разлога, носиоци политичке воље могу историјско наслеђе поново да протумаче као битни елеменат стратегијског менталитета и да је поставе у нову осу стратегијског планирања, али не могу да је измене и никако да је занемаре. Политичке елите кокје занемарују овај чинилац и поступају према конјуктурним интересима не могу да продру усуштину актуелних питања, нити да направе праве процене везане за будућност. Они који мисле да се историјко налсеђе може преобликовати према опредељењу и упутствима политичког центра, самлевени су у жрвњу историје.“ (Давутоглу: 83.)

Kaко је и Давутоглу, вратимо се на крају почетку текста, недавно баш као и први човек српске Владе боравио у Сребреници, а након свега реченог, ваља још једном размислити о томе шта Србија заиста тражи на том месту, шта тражи Турска и ко кога мири.
Да ли је наш премијер тамо боравио да би, као Давутоглу, у циљу остварења националног интереса своје земље изнова протумачимо историјско наслеђе, или да га преобликује према опредељењу и упутствима (одређеног) политичког центра? Чињеница да све више идемо ка ономе што сам турски премијер дефинише као „жрвањ историје“ довољно говори о нашем путу, циљу, као и ономе ко је, односно због кога је Вучић у Сребреницу одлазио.

Хвала Ахмету Давутоглуу који нам је очитао лекцију и показао шта (не)треба радити.

УПУТНИЦЕ

[1] „Темељ политичког утицаја Турске на Балкану јесу муслиманске заједнице, баштиници Османског царства. Данас је јасно уочљива грешка турске спољне политике која је у прошлом периоду, сматрајући ове заједнице теретом, миграцијама спроводила политику евакуације Балкана. Изгледа да Турска сада на Балкану има значајне могућности које јој је обезбедила историја заснована на османском наслеђу. Пре свега у земљама у којима су муслимани, природни савезници Турске, у већини (Босна и Албанија), појавила се воља да се ова историјска повезаност претвори у природни савез. Турске и муслиманске мањине у Бугарској, Грчкој, Македонији, у Санџаку, Косову и у Румунији, такође представљају значајне елементе турске политике према Балкану.“ (Давутоглу: 134.)

[2] Питање Кипра и Егејског мора, пише Давутоглу, посебно је важно јер ово подручје преставља „мекани прелаз“ из балканске у блиско-источну сферу њеног интереса или боље речено оно је Гордијев чвор турске политике у „блиској морској сфери“. Како је само осам кома осам посто Егеја у рукама Турске, а 35 посто у рукама Грчке, стим што Грчка настоји да по сваку цену повећа свој постотак, то Турска, сматра Давутоглу, мора додатно да обрати пажњу на развој свог војног и трговачког поморства, односно да преко Бугарске нађе нове моделе сарадње на Црном Мору одакле би такође могла да врши притисак на грчке поморцке интересе..

За првог човека турске Владе, Кипар „није само обичан турско-грчки етнички проблам нити само турско-грчка напетост која траје.“ (Давутоглу: 179.) Турска, вели он, мора бити свесна да спор на Кипру представља и балкански, блиско-источни и евроазијски проблем који ако се не реши у корист Анкаре може скупо да кошта читаву земљу. „Немогуће је да земља која занемарује Кипар буде утицјна у глобалним и регионалним политикама“ закључује турски премијер. (Давутоглу: 177.)

[3][3] Схватајући да се са обарањем Милошевића стање на Балкану убрзано мења и да у корист небалканаца, као и самих Турака који желе да се на Балкан врате, при чему тај повратак подразумева излазак из оквира Републике Турске, Давутоглу својим сународницима и политичарима поручује да на том путу нова Турска мора пре свега да промени своју свест и да схвати да је у освит 21. века, услед међусобне разједињености оних Балканаца који су јој 1912. нанели тежак пораз, дошло време за велики искорак. Тако, Давутоглу вели да Турска „мора да се ослободи психологије одбране источне Тракије и Истанбула, обликоване горким успоменима из трагедије балканских ратова и учвршћене параметрима хладног рата и да преиспита своју политику према Балкану.“ (Давутоглу: 75.).

[4] Занимљиво је и недостојно то што Давутоглу овде не само да занемарује геноцид над Јерменима, што се од неоосманисте може и очекивати, него и оба светска рата…

[5] Турски премијер са пуним правом истиче да крајњи циљ операције на Косову није било спречавање наводне „хуманитарне катстрофе“ у чијем је вештачком фабриковању и сама Турска активно учествовала, нити стварање независног Косова, него пре свега ограничавање војне и политичке моћи Србије, што се, додаје он, сменом Милошевића и коначно догодило петог октобра. Тако Давутоглу о овој проблемативи вели: „Интервенцијом на Косову, обуздана војна моћа Србије у другом кораку стављена је под контролу унтрашњим политичким променама у њој самој. Одстрањивање Милошевића с власти дало је легитимитет овом механизму контроле. Што се тиче трећег корака, односно процеса увлачења Србије у систем (мисли се на ЕУ и НАТО, прим. аут) он је остварен испоручењем Милошевића како би му се због ратних злочина судило пред међународним судом, а тај процес је започет спољном помоћи која је обезбеђа истовремено с овим изрчењем.“ (Давутоглу: 280.)

(Нови српски социјализам – Стево Лапчевић)

Ознаке: islam, Александар Вучић, Босна, Неоотоманизам, Стево Лапчевић, Турци