Прочитај ми чланакПремијерки, по сопственом признању, није јасно зашто људи протестују.
Добро, у Србији број учесника на протестима није питање математике, него политике. Кад се суочи са протестима свака власт, а ова посебно, настоји да што више смањи број у протест укључених грађана. Велики број незадовољника значи да се пристанак на дату власт тањи, да се подршка режиму топи, да се на власт гледа као на силу изнад и насупрот друштва; као на агента у служби нечијег приватног, а не јавног добра.
Но, власт не жели само да смањи број учесника протеста, него она настоји и да их дезавуише, да их стигматизира као морално проблематичне актере и баш фест их оцрни у очима пука. Од имагинације режима зависи хоће ли протестанти бити приказани као изроди, страни плаћеници, издајници, скотови, лопови, шљам, безумници и/ли жута олош. Функција је ове стигматизације двострука: њоме се жели, најпре, постићи стање социјалне изолације протестаната, е да би се подршка њиховим захтевима свела на најмању могућу меру, а, затим, да се режиму прибави легитимност, која се протестима круни и доводи у питање. Зато, рецимо, и не треба да нас чуди када режимски функционери истичу како на улицама нема водених топова и жандармерије. Нема их једноставно зато што је Србија, јел’те, узорита демократија, у којој чак и пробисвети, лопови, хуље, лажови и битанге могу несметано практиковати своја грађанска права и протествовати против напредне власти.
Може ли се стратегија власти свести само на миноризацију протеста и стигматизацију његових учесника? Не, могућа су и друга решења, а једно од њих је ових дана демонстрирала председница србијанске владе. Решење Ани Брнабић је, просто речено, банално. Њој, по властитом признању, протести нису јасни. Ето, њој никако не иде у главу како неко може да протествује против власти која је једну, у свему девастирану и запуштену земљу, спасила од пропасти? Није јој јасно како грађани, од претходне власти потпуно занемарени и запостављени, могу протествовати против садашње власти која им даје и белог хлеба, и црног круха, која им, дакле, обезбеђује радна места, отвара фабрике, доводи стране инвеститоре, подиже наднице, улива наду, шири перспективе и сутра фарба час у модро, час у плаво?
Ана, обратите пажњу, не каже да су демонстранти лишени рационалности и да су сишли са ума оног тренутка кад су у колони кренули београдским улицама. Не, она не смањује број учесника протеста, она их не назива олошем. Она само признаје да јој протести нису јасни и да су пред том нејасноћом њени спознајни апарати у потпуности затајили.
БРНАБИЋ О МЕДИЈСКОМ МРАКУ: Поносна сам слободом медија и нивоом демократије у Србији https://t.co/Cf6ocH8JPc
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 26, 2018
Уместо да за себе изабере улогу предузетне председнице владе која храбро утире пут слободи и отклања разлоге за протест, Ени јавно симулира спознајни грч и бира за себе улогу тупог инструмента српске политике. А та улога није последица притиска који је дошао однекуд споља, него је то логична последица абдикације Ани Брнабић од аутономне употребе властитог разума. Није у питању никаква нетранспарентна и неспознатљива суштина политичког протеста, пред којом разум диже руке и пада на колена, него се ради о простим стварима: металним шипкама, разбијеним главама, крвавим кошуљама, сатанизацијом противника и његовом медијском игноранцијом Србија се, гле, баш за време председниковања Ани Брнабић, не приближава демократском, него изопаченом режиму.
Неким је људима до једнаке дистрибуције права и обавеза, фер третмана, независних медија, слободне јавности и демократије стало колико и до хлеба. Да ли је то нешто што је тешко скапирати? Није. Е, зато нам се на крају ваља присетити и афоризма једног немачког филозофа, а који гласи: какву ће филозофију неко за себе одабрати, то, пре свега, зависи од тога какав је ко човек.
Овај афоризам важи како за Ани Брнабић, тако и за сваког другог учесника домаће политике. И не само политике.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
