Прочитај ми чланак

АМЕРИЧКИ РАДИО: Балкан неће бити руско игралиште

0

Вишњевски: Руски утицај на Балкану, иако непријатан и није за потцењивање, прилично се пренаглашава.

b

Зашто се руска „мека моћ“ у Србији тако добро прима? Да ли игра Кремља на карту словенског идентитета, историје и религије прети да однесе превагу у главама и срцима младих у Србији над инвестицијама и донацијама Европске уније, које се мере милионима евра? Зашто Брисел нема кохерентнији наратив о Балкану и Европској унији?

Прети ли Европској унији опасност да због бављења кризом у сопственом дворишту изгуби подршку и утицај у региону Западног Балкана, који је оставила на „аутопилоту“? О овим и другим темама за Радио Слободна Европа (РСЕ) говори Јарослав Вишњевски, гостујући професор на Лондонској школи економије и политичких наука.

Русија све више показује своју такозвану меку моћ на Западном Балкану у последњих неколико година. То, нажалост, коинцидира са вишеструком кризом Европске уније, која овај регион гура у запећак. Мислите ли да постоји опасност да Брисел и Вашингтон оваквим односом пусте да Балкан постане руско игралиште?

— Не верујем да ће се то догодити. Сматрам да се руски утицај на Балкану, иако је непријатан и није за потцењивање, прилично пренаглашава. То се чини и зато што локални балкански политичари то користе јер желе да окрену пажњу светских сила на свој регион, у сврху остваривања својих политичких и националних циљева. Дакле, не верујем да ће Балкан постати руско игралиште. Мој је утисак још увек да је главни циљ Кремља да демонстрира своје мишиће како би показао да је Русија поново утицајна.

Не верујем да ће Москва у другим деловима света, посебно на Балкану, прећи линију коју је прешла у случају Крима и Украјине. Чини се да је руска стратегија фокусирана на изазивање проблема; она се усредсређује на то да прави сметње Западу где год и кад год се за то укажу услови и где год за то нађу локалне партнере који желе да са њима играју игру. Мислим да је управо то оно што се догађа на Балкану.

Зашто је, по вашем суду, Русија заинтересована за овакве мини-државе на Западном Балкану, какве су Србија, Босна, односно, Република Српска, Македонија? Само да омета Запад?

— Рекао бих да је углавном зато заинтересована. Регион ће бити наредни правац ширења Европске уније, без обзира када се то догоди. То је први разлог. Други разлог интереса за регион видим у повратку Русије на стару политику гасовода, у којој је била веома успешна до евромајдана и избијања кризе у Украјини. Активности Москве пре тих кризних догађаја биле су спровођене преко енергетике: Русија је користила разна средства да оствари своје циљеве, а главни је био продаја гаса по правилима и ценама које је сама одређивала. Са отопљавањем односа између Москве и Анкаре мислим да бисмо на Балкану могли видети повратак те старе руске политике гасовода, политике коју смо имали пре неколико година, у време дебате о супротстављеним гасоводима „Јужни ток“ и Набуко.

Да, али управо Русија је обуставила гасовод „Јужни ток“, зар не?

— Да, јесте, али сада раде на пројекту „Турски ток“, тако да се, очигледно, тај пројекат вратио на дневни ред. Да ли ће се реализовати не знамо, то тек треба да се види. „Јужни ток“ је можда мртав, али чини се да је „Турски ток“ жив.

Како гледате на јаз између речи и дела у погледу Владе Србије, која је званично крочила на пут ка чланству у Европској унији, али још увек одбија политику ЕУ према Русији? Када ће по вашем мишљењу Брисел од Србије тражити да промени своју позицију према Москви?

— Онда када се Европска унија поново буде фокусирала на процес проширења. Мислим да Унија сада углавном одржава наратив да је процес проширења још жив; преко многих званичних посета својих званичника региону и Србији она жели да одржи тај наратив, али је питање је када ће се у Бриселу и другим европским престоницама заиста појавити политичка воља за проширење. Те воље за сада нема.

Жан-Клонд Јункер је био врло јасан када је рекао да неће бити било каквог проширења до 2020. године, тако да у том погледу не бих очекивао никакав реалан прогрес пре мандата следеће Европске комисије, посебно због додатног терета који стоји пред актуелном Европском комисијом, а то је дебата о Брегзиту која почиње идуће године и која ће доминирати на агенди институција Европске уније.

У таквом контексту Брисел практично показује да је Западни Балкан гурнут на маргину. Да ли је то баш мудра политика у светлу чињенице да Русија интензивира своју „меку моћ“ у региону?

— Лично сматрам да није али остаје чињеница да сада дефинитивно нема политичке воље за проширење. Уместо тога, имате разне европске иницијативе чији је циљ да се одржи проевропски курс Србије, односно, да се поручи да је Европској унији стало да Србија постане њена чланица у будућности, али, као што рекох, све док не будемо видели јасну политичку вољу да се заиста погура процес проширења, остаће статус кво, односно, стање у којем смо сада.

Тако ризикујемо да изгубимо читаву генерацију младих у западнобалканским државама. Познат вам је податак да би запањујуће висок проценат младих у Србији прихватио чак и увођење руских закона у Србију. Додуше, већина њих би да заврши факултете и добије добро плаћени посао на Западу. Да ли би западна међународна заједница могла да учини више да придобије умове и срца младих људи у државама региона?

— Наравно да би требало. Статистика коју помињете је заиста забрињавајућа, али знате, реалност звана Европска унија – то вам је 28 различитих држава, 28 различитих идеја, приступа и исто толико интереса. Не желим овим да проналазим изговоре за Европску унију, али за Унију је много теже да изађе са једним кохерентним стратешким приступом или идејом него што је то за једну Русију, што може бити део одговора на питање зашто је руска стратегија наизглед много ефикаснија и видљивија.

Упркос томе што Русија не улаже много – у погледу инвестиција, донација итд?

— Да, упркос недостатку било какве опипљиве, мерљиве, садржине иза руске пропаганде. Она се бави углавном политиком идентитета. То смо видели у Великој Британији у припреми референдума о изласку из ЕУ, с тим се суочавају и Сједињене Државе у Трамповој предизборној кампањи – циљање на емоције, на доживљај идентитета – и чини се да то делује, иако је ирационално. Управо то и Русија сада у региону ради.

Русија игра у Србији на карту идентитета. Њени званичници тврде да је Србија културно различита од Запада. Та тврдња је, међутим, доста сумњива. Неколико генерација грађана Србије, ако узмемо само период од Титове Југославије до данас, одраста, образује се, не на руским него на западним културним и супкултурним парадигмама.

— То је тачно. Период Титове Југославије представља значајно велики прекид са Русијом, односно, тада Совјетским савезом. Руски наратив често понавља идеологему о вековима старом историјском пријатељству, али то се не види за време дугог трајања Титове Југославије. Совјетски савез и Београд нису баш имали пријатељске односе; нису били ни отворено непријатељски, али свакако су били далеко од модела отворено пријатељских односа.

Југославија и њени грађани били су много више западно него источно оријентисани. Дакле, не стоје тврдње да су српски идентитет и западни идентитет на великој удаљености. Имате, уосталом, Централну Европу, чије државе су се прикључиле Европској унији, укључујући и Пољску и друге словенске државе, чији идентитет није толико различит у односу на српски, а оне су западне земље.

Колико год се такви митови о вековном братству могу приписати јакој руској пропаганди – ја не верујем да иза свих таквих и сличних наслова у различитим српским таблоидима, новинама и тв станицама стоји Русија. Постоје и други актери који из њих извлаче бенефиције и који ће наставити да их промовишу све док од њих буду профитирали.