Pročitaj mi članak
Пре готово 22 године потписивањем Беловешких споразума окончан је драматични процес распада Совјетског Савеза. Отад је 15 република, које су као и републике СФРЈ, чиниле једну државу, приступило уређивању свог самосталног и, како се тада маштало, бољег живота.
Испоставило се, међутим, да је тешко самостално достићи више стандарде. Зато су ускоро, у децембру 1991, Борис Јељцин и тадашњи руководиоци Украјине и Белорусије покушали да укључе „заштитни механизам”, па су потписали Споразум о формирању Заједнице независних држава (ЗНД). Тиме је де факто био ударен темељ евроазијским интеграцијама.
Године 2010. заживела је Царинска унијау коју су ушле Русија, Белорусија и Казахстан, а већ 2011. на њиховим унутрашњим границама била је укинута контрола кретања робе. До 1. јануара 2012, у земљама „тројке” унификована су законодавства и обезбеђено је слободно кретање капитала, услуга и радне снаге.
Заједничко тржиште са више од 170 милиона потрошача, које се развија, постало је реалност, што је омогућило да се од 2010. до 2012. трговинска размена држава-чланица повећа са 45 на 68,5 милијарди долара. Управо тада смо реално осетили „дискретни шарм” евроазијских интеграција.
Пре месец дана, на самиту Русије, Белорусије и Казахстана у Санкт Петербургу, направљен је корак напред. Три стране су се договориле да ће од 2015. заживети Евроазијски савез.
Систем економских „правила игре” биће допуњен заједничком визном и миграционом политиком. Практично неисцрпни природни и људски ресурси и значајне финансијске резерве објективно обезбеђују Евроазијском савезу конкурентност у индустријској и технолошкој трци. Нови савез има све шансе да за 10 година неутралише или смањи привредно и социјално заостајање за најразвијенијим земљама.
У чему су предности Евроазијског пројекта? Као прво, један од најважнијих циљева евроазијске интеграције јесте удруживање снага ради модернизације индустрије његових чланица. Као друго, јасна правила унутар Јединственог економског простора сврстаће га међу најмање бирократизоване међудржавне облике удруживања. Као треће, принцип равноправности и поштене конкуренције, који је основна претпоставка процеса удруживања, не дели учеснике ове бизнис-заједнице на „прву” и „другу” категорију. Добро су говорили наши преци: „Није у сили Бог, већ у Правди”.
Евроазијски пројекат унапред рачуна на ширење и сарадњу с другим асоцијацијама и државама. Јерменија и Киргизија већ су изразиле жељу да се прикључе Царинској унији. Интересовање показују и Израел и Индија: Тел Авив и Делхи већ су спремни да раде на питању потписивања споразума о стварању зоне слободне трговине. Они већ сад сарађују с евроазијским наднационалним органима: усклађују се технички правилници, царинске тарифе, параметри квалитета производа.
По мом мишљењу, важно је да се ни у Србији не испуштају из вида те могућности, да се искористе предности раније потписаних споразума о слободној трговини, о безвизном режиму и о низу великих економских пројеката.
Сарађујући с евроазијским партнерима, Србија може пронаћи додатна тржишта и нове инвестиционе могућности и тако брже модернизовати своју привреду.
У ком формату можемо да сарађујемо? Варијанте могу да буду различите.
Једна од њих јесте постизање свеобухватног споразума. А за то се треба енергично кретати у више перспективних праваца, где можемо брзо да постигнемо опипљиве резултате који ће омогућити Србији да решава за себе изузетно важне проблеме, укључујући незапосленост. Ти перспективни правци могли би да буду, на пример, пољопривреда и туризам.
Чак и почетни кораци које смо направили за последњих годину дана, омогућили су да се значајно повећа број руских туриста у Србији – за један и по пут. У пољопривреди је важно да буду створени једноставни и јасни механизми извоза и пласирања пољопривредних производа Србије на тржишту Русије и њених партнера. Истина је да пољопривреда не доноси државном буџету средства, као например, НИС, али је она основа земље и просперитета обичних људикоји тешким радом заслужују право на бољи живот. Србија би могла да се укључи и у евроазијске хуманитарне пројекте.
Јасно је да ово питање захтева проучавање и анализу. Русија не ставља суверене државе пред избор – евроазијске интеграције или ЕУ. Не ради се о формули: или-или.
Данас је очигледно да је потребно укључити интелектуалне могућности стручних елита наших земаља, покренути процес „обогаћивања” српске јавности информацијама о догађајима на путу евроазијских интеграција да би биле објективно процењене све предности и мане сарадње с новим обликом интеграционог обједињавања на истоку Европе – у Евроазији.
Наше главне резерве нису нафта, гас и земља, већ интелект, оно што можемо да направимо главом, умом.
Зато у свему морамо проналазити оно што је позитивно и обезбедити му потребну динамику.
Точак историје покрећемо ми сами.
*Амбасадор Руске Федерације у Србији
(Политика)
