Pročitaj mi članak
На питање како да Србија поврати своју изгубљену територију на Косову и Метохији, како да одржи свој државни интегритет и потврди државни суверенитет, данашња власт у Србији нуди потпуно нови одговор. Одговор није нови рат, то није ни давно опробана хушкачка реторика која подстиче рат, то није ни познато ниподаштавање других, негирање њихових права и слобода, него је то нова дипломатија.
Ратове који су вођени на просторима бивше Југославије између 1991. и 1999. године Србија је изгубила. Самим тим за Србију у вези са том историјском епизодом нема много простора за дипломатску активност пошто је та прича оружјем завршена. Зато је крајње време да политичари и државни управљачи престану да обмањују себе како је у вези са тим, још нешто преостаје да буде урађено. Поготово, треба да престану са заваравањем народа како би постигли мали лични добитак. Пошто истрајавање у том правцу чисто је замлаћивање. Што је још најгоре, Србија уопште и није била у рату. Извршена агресија снага НАТО-a на Србију 1999. године сасвим је друга прича.
Нова Србија, она настала после октобра 2000- те започиње нову дипломатску активност. У ланцу заташкавања политичког и војног пораза Србије, које започиње са престанком војних дејстава на њеним просторима, први се огласио г. Ђинђић. Сходно ситуацији после пропасти Друге Југославије и агресије НАТО-а на Србију, а у функцији Председник владе Србије, г. Ђинђић одређује правац спољне политике нове државе. То је приближавање Западу. Али, све више суочен са трагичним стањем на Косову и Метохији насталим након агресије, г. Ђинђић почиње да изјављује како је време за преиспитивање прилика и положаја српског али и другог мањинског становништва на Косову и Метохији. Овакав заокрет у његовој политици изненађује. Понајпре зато што је он био тај који је позивао Запад да бомбардује његову земљу а што је изазвало хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији. Сада он постаје тај који опозива Запад за учињено. Циљ таквог иступа је покушај ублажавања своје изолованост од народа.
За њим следи његов истомишљеник, бивши Председник Србије г. Тадић. Суочен са порастом незадовољства у земљи око претње промене статуса Косова и Метохије, па тиме и довођења у питање његовог политичког положаја, приморан је да себе јасно одреди. Међутим, и даље природно ослоњен на Запад, без којега не би ни постао што је постао, да би истовремено задовољио своје послодавце и своје поданике, он изјављује како се Србија никада неће одрећи Косова и Метохије. Шта оваква изјава практично значи, колика је њена реална политичка тежина, остало је само њему познато. Постојеће стање тиме је само продужено.
Пракса ,,нове’’ дипломатије ових дана је настављена. Сада од стране Председника владе Србије г.Дачића, некадашњег полетарца Социјалистичке партије Србије. У том смислу путешествије г. Дачића води право у Brusells. Тамо се састаје са г. Thaçi-јем. Пред тај пут г. Дачић, са приметном дозом одлучности и самозадовољства, поручује Србији како више не може да буде избегавано постављање на дневни ред тих разговора и питање севера Косова и Метихије. Дакле, било је потребно четрнаест година па да питање положаја и услова живота преосталих Срба на Косову и Метохији добије међународну пажњу. У бриселском чину једне протоколарне дипломатије, не би било ништа чудно да партнер у државним разговорима Србије није нико други до споменути г. Thaçi.
То је особа која би по многим одредницама међународног права могла да буде оптужена за ратне злочине, почињене управо на територији Србије. Још чудније од самог сусрета, претећа је грешка у коју са тим разговорима срљају и г. Дачић и Србија. Наиме, подлежући притиску међународне заједнице, пристанак на директне разговоре са представницима илегалне државне творевине тзв.Косова, без присуства великих сила, које су учествовале у стварању кризе, сама Србија, даје тој илегалној творевини државни легитимитет. То је и био крајњи циљ заједнице, а понижење Србије крајња консеквенца дрскости њене политике са краја деведесетих година прошлог века. Док је чин Председника владе донекле разумљив, јер страни кредити, уприликама економских тешкоћа, омогућују несметан рад државне администрације и осигуравају плате њеним запосленим, па и господину Дачићу, ипак чуди како јавност одобрава и са лакоћом наседа на непромишљен поступак српске дипломатије и прима његова образложења.
У истом друштву од недавно седи и г. Оливер Ивановић, бивши Државни секретар у Министарству за Косово и Метохију. Изјавом да је дошло време за укидање паралелних органа власти на Косову и Метохији, он поткрепљује услове за остварење легалитета илегалне творевине Косова. Истина, он каже како треба расписати нове изборе на целој територији Косова и Метохије. Али, то другим речима само значи две ствари. Прво, то је прихватање Србије на отете 4 / 5 њене територије. То је пут према конфедерацији, чија је последња инстанца легално одвајање њене територије. Друго, пристанак на разговоре или чак на изборе пре него се створе услови за безбедан повратак протераних и уклони блокада преосталих на Косову и Метохији, не гарантује повољан исход по Србију.
Такође без покретања истраге поводом притиска и насиља над српским живљем после 1945. године, које је водило његовом исељавању из Покрајине, као и без истраживања масовног илегалног усељавања Албанаца на те просторе, са чиме је нарушена његова постојећа етничка структура, полагање права Србије на ту територију нема велике изгледе.У противном, Србија овај део своје територије добровољно отписује.
Тако ако настављање досадашње дипломатске праксе Србије, није ништа друго него покушај остваивања немогућег.То немогуће представља чињеница што народ нико и никад неће моћи да убеди да прими насилно отимање његове државне територије као природан чин. Управо то својима дипломатским понашањем покушавају да наметну после 2000-те године, једна за другом, власти у Србији. Немогућност као исход таквог настојања долази и отуда што власти верују, или бар настоје да покажу, како ,,преговорима’’, дипломатским активностима и тзв. демократским средствима уопште, могу да поврате изгубљену територију, за коју је други платио животима и у коју су заложени интереси великих сила.
Зато, треба знати и јавно признати, да у таквом случају рачун је могуће поравнати једино на исти начин како је испостављен. Само у том случају једна држава води реалну политика. Све друго постаје посао око немогућег. Тек кад се званична Србија отворено определи по том питању, може да дође дипломатија као вештина могућег. Не треба да буде испуштено из вида да је дипломатија обично на делу пре рата, у покушају његовог избегавања, или по његовом завршетку. У другом случају она треба да потврди добитак победника односно, ма како то изгледало парадоксално, само да ублажи губитак пораженог.
На крају, без обзира на тренутно стање ствари, питање Косова и Метохије унутрашње је питање Србије, које само она треба и може да реши исправном политиком. То је питање њеног поноса, њене савести и државничке мудрости. Оно се решава само у Србији, без ослањања са стране, у њеној потпуној равнотежи према Истоку и Западу, али са пуним уважавањем њеног словенског идентитета и културне баштине Православља. То је питање постизања јединственог националног програма, питање изградње модерне државе са снажном економијом и демократским политиким системом. Само тада дипломатија може да постане вештине могућег. Оно што званична Србија за сада покушава, постаје практиковање вештине немогућег.
(Видовдан)
