Прочитај ми чланак
Када сам априла прошле године, након изрицања првостепене пресуде за ратни злочин у акцији „Олуја“, говорио својим пријатељима да се само затресла гора, а да ће се у другом степену родити миш, нису ми веровали.
Лицитирали су да ће можда унеколико бити кориговане казне, али да је ослобађање апсолутно немогуће.
Исто тако, и истим људима сам данима уочи саопштавања другостепене одлуке трибунала, објашњавао да је атмосфера еуфорије која се подгрева у Хрватској и Херцеговини резултат некоме већ познате одлуке трибунала. Сама вест о организованом праћењу преноса суђења, на трговима, у школама, је довољно упозоравала каква ће одлука бити донешена. Чак су и хрватски извештачи из Хага имали спреман шампањац у самом трибуналу. А када су се већ у католичким црквама почеле одржавати мисе, ствар је била потпуно јасна. Ко сме папи да каже – не?
Данас, противно мишљењима истих пријатеља, сматрам да ништа боље међународна заједница није могла учинити Србији од овог последњег хашког политичког шамара. Наравно да не мислим да је хиљаде Срба током 90-их страдало само од себе, и да су избегличке колоне (а и сâм сам био део једне од њих) настајале тако што су се Срби из чисто туристичких разлога упућивали ка Београду, Новом Саду, Нишу…
Међутим, Србији је овакав шамар отрежњења требао. Наравно уколико се правилно схвати, и уколико до отрежњења заиста дође. Оно што са разлогом плаши, је да смо небројено пута до сада разне „шамаре“ па и јаче од овог, врло брзо заборављали и хитали у загрљај непријатељу. Ово је свакако ударац који ће довести до отрежњења, али ће бити интересантно пратити како ће деловати машинерија која је задужена за залуђивање овог народа: политичари-медији-НВО.
Након саопштавања срамне одлуке трибунала у Хагу, приметна је осека мантри попут: „Суочавања са прошлошћу“, „Породица европских народа“, „геноцид у Сребреници“ и сл. Чак се може и помислити да је представницима НВО и којекаквих one-man-show института и форума за ово и оно, а за које смо мислили да образа немају већ само џепове, прорадила савест. Умукли су, наравно само на кратко, док се прашина слегне. Опет ће они, само да тата да миг.
Није се дуго чекало на прву неспретну изјаву наших званичника. Потпредседник владе, Вучић, је из Канаде поручио: „да је Србија испуњавала и да ће испуњавати своје међународне обавезе, али да су грађани Србије „констернирани“ ослобађајућом пресудом Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу“.
Како врло добро видимо, једина међународна обавеза Србије је да буде малтретирана, понижавана, кињена, разапињана и растурана. Можда неко то до сада није видео опијен „европским вредностима“ и мулти-култи политиком, али овај хашки шамар је одлична прилика за отрежњење. Ми можда не можемо да се боримо против интереса САД и Немачке, али нам нико не брани да се не утапамо добровољно у те интересе, и самим тим да нестајемо.
Са друге стране, не знам како то Вучић види Србију одвојено од грађана Србије? Ако су грађани Србије „констернирани“ и не желе да буду понижавани (што је и психолошки исправно), како то да Србија није „констернирана“ и жели да и даље клизи и пропада? Где престаје Србија, а почињу њени грађани? Ко у ствари чини Србију која пристаје на понижења, ако то нису њени грађани? Политичари? Медији? НВО?
А да се Србија понижавала и деловала дезоријентисано, то је већ пословично.
Последњих година нисмо смели фрижидер да отворимо, а да из њега не искоче загрљени Тадић и Јосиповић. Тадић је пола свог мандата потрошио на „помирење у региону“, мислећи притом да Србија треба да заборави страховити геноцид учињен над српским народом у ХХ веку, од стране Хрвата.
И Србија је заборавила. Србија није ништа урадила да интернационализује проблем избеглица из Крајине.
Све што је по том питању рађено, радила су сама удружења избеглица, што је недовољно.
Овиме је Србија била главни савезник Хрватске на њеном путу у ЕУ, који се завршава наредног јула, наивно верујући да ће Хрватска подржати Србију на том истом путу (мада се за некога ко се десет пута саплете о исти камен не може рећи да је наиван).
Оргијашко славље које је организовано у Хрватској нас је пренуло из тог бунила. На улице је изливена огољена истина о мржњи Хрвата према Србима, брижно сакривана иза немуштих политичких изјава, председника Јосиповића (Туђман и Месић су у томе били мање спретни, они мржњу нису крили).
Колико год ми били „констернирани“, морамо бити свесни чињенице да трибунал у Хагу, није ослободио само две особе, он је ослободио Хрватску. Хрватска сада може свом силином и уз помоћ свих савезника да се баци на тужбу против Србије пред Међународним судом правде у Хагу. Не треба уопште сумњати да је контратужба Србије овом одлуком хашког трибунала ослабљена, јер ће судије овог суда, нарочито из земаља ненаклоњених Србији, бити на страни Хрватске, а врло моћан инструмент ће им управо бити ослобађајућа пресуда хрватским генералима.
Последице одлука Међународног суда правде, могу такође бити далекосежне, и наравно штетне по Србију. Тим одлукама је могуће чак и ослобађање Хрватске за геноцид 1941-45, и тога морамо бити свесни. И не само свесни, него и знатно боље организовани него што је то Хрватска, ако је то уопште могуће.
Поновно ругање међународном праву од стране моћника у Хагу, могло би изазвати и потресе на политичком плану у Србији. Врло добро је приметно да тзв. међународна заједница, Војводину све више сматра целином која не припада Србији. Војводина се све више у западним политичким круговима, претвара у неку резервну покрајину Хрватске и(или) Мађарске. Ту резерву би оба наша суседа драге воље капитализовала.
Такође, наша спољна политика нипошто не сме бити трапава као до сада.
Ми морамо знати шта хоћемо, јер нам је хашки шамар показао „добронамерност“ Европе.
У међународним контактима не сме бити инцидената, попут онога којег је изазвао председник Николић, изражавајући разумевање за проблеме Македоније у спору са Грчком, чиме је изазвао реакцију Атине.
А да би се некако извадио изјавио је да су нам „и Македонија и Грчка подједнако пријатељи“, што је исто као када на венчању одговорите са НА, па се брзо исправите и кажете ДЕ!
Наши званичници не смеју да дају изјаве да су нам подједнако пријатељи и земље које су признале, као и оне које нису признале Косово. То је нонсенс, којим показујемо колико нам је до Косова стало. Не могу нам бити једнако пријатељи Грчка, која није и БЈРМ која јесте признала Косово. Не може ако се мери истим аршином. Штавише, паметна држава би земљама савезницам омогућавала и повољнију привредну сарадњу, а не као што данас имамо ситуацију да нам је пола Војводине у рукама хрватских тајкуна.
Ако желимо да сачувамо државу, чије саме темеље увелико подривају „пријатељи“ са Запада, ако желимо да сачувамо народ који је овом хашком пресудом легализован као ловина за одстрел, нипошто се не смемо удаљавати од пријатеља. Не сме се десити, а десило се, да се Србија прикључи санкцијама ЕУ против Белорусије; нипошто се не сме десити да се Србија прикључи санкцијама против Ирана и Сирије, чиме директно ради против интереса Русије, а за интересе Турске, чије су намере према Србији поприлично проблематичне.
Србији би било знатно паметније да са Русијом као гарантом Резолуције СБ УН 1244 и Дејтонског споразума сарађује како би решавала своје тешке проблеме, него да у европском хору осуђује Русију због хапшења сатанистичке групе Пуси Рајотс, која је скрнавила православни храм.
Успавани европским шаргарепама, а огуглали на ударце европских штапова, поприлично смо ситуацију испустили из руку. Ова најновија срамна, расистичка одлука трибунала у Хагу којом је легализован прогон и убијање Срба, би морала за нас да буде шамар који ће нас из тог европског сна пробудити. То се једноставно мора. Ако наставимо да спавамо и сањамо, а не да сагледавамо реалност света у коме живимо, овај хашки ударац ће значити нокаут, из кога ћемо се (можда) пробудити, тек када игра буде завршена.
(НСПМ)
