Pročitaj mi članak
Држава-нација или национална држава је историјско достигнуће Европе, неприкосновено барем од 17. века. Људе преобраћају у космополите, са звездом водиљом светске државе.
Српско национално становиште треба узимати, у првом реду, као потребу за националном државом.
Да је Јевреје Други светски рат затекао у њиховој држави, то јест да се на њих сручио на њиховој државној територији, не би са лица Земље нестали толики милиони овог народа, и то на бруталан и кукаван начин. Довољно је провести неколико дана у Израелу, па да се на сваком кораку осете љубав и несвакидашња приврженост коју данашњи Јевреји осећају према својој земљи – територији; видели бисмо са коликом оданошћу заступају своју државу.
Држава-нација или национална држава је историјско достигнуће Европе, неприкосновено барем од 17. века. Ако нешто може бити спорно у појму држава-нација, онда је то други део ове дворечи, мада се новији бојовници новог светског поретка више устремљују на посебну, националну државу као такву.
О АУТОРУ
Алекса Буха је српски политичар, академик, доктор филозофије и сенатор.
Бивши је министар иностраних послова Републике Српске, један од водећих политичара Српске демократске странке, њен председник од јула 1996. године, и један од главних чланова Владе Републике Српске између 1992. и 1998. године.
Он је и професор филозофије на Универзитету у Бањалуци, а изабран је за дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске.
Не престаје се са оптужбама против, не само државног него и регионалног националног организовања људи, јер су организоване нације легла зла, јер се у националној вештичијој кухињи справљају злочинци. Треба људе, милом или силом, преобратити у космополите, са звездом водиљом светске државе, па да светом завлада мир и благостање. Тражи се да нација одумре, да пред светом и космосом остану голоруки људи. Са посебношћу народа треба да нестане и његова политичка и територијална димензија, па би, уз голорукост, људи остали и без тла под ногама.
Ове политичке практике имају, наравно, и своје теоријско покриће. Оно се сажима у тврдњи да је ратни сукоб, по правилу, сукоб између две (националне) државе или више њих. Хана Арент је, међутим, показала да су ратови вођени у име комунистичког и фашистичког космополитизма, у име комунистичког интернационализма и у име фашистичке и империјалистичке варијанте новог светског поретка, неупоредиво крвавији и разорнији од ратова између националних држава.
Логика космополитских/глобалистичких моћника, ко год они били, резимира се у захтеву да се напусти посебно национални образац живљења (и ратовања) и да се пређе у њихову, „вишу“ форму. Међутим, та посебност је стамена колико и сам живот.
Немачки историчар Волфганг Момзен је исписао речи које треба поновити: „Нација је једна фикција, али одстрањивање те фикције је утопија“. Јединство нације, а оно је носећи елеменат у спору око нације, ствар је такорећи свакодневног плебисцита. Јер, могу припадници једне нације бити данас једниствени у односу на неко стање ствари, а да сутра у погледу другог стања то више не буду.
Јединствена национална свест, а она је залога постојања нације, није, дакле, дата једнако за свако време, нити је ичим унапред осигурано да ће припадници неке нације у свакој ситуацији поступати јединствено и на исти начин. Упркос манама и недостацима националног државног организовања људи, Ренан сматра да је оно, по приликама које пружа за индивидуално и заједничко вођење живота, навелико прихваћен и прихватљивији облик тог организовања.
Ренанов компатриот и својевремено први министар француске владе Едуард Баладир аргументовано је показао да никакав космополитизам/глобализам не може одменити нацију, државу-нацију у функцији сједињавања људи и њиховог трајнијег инспирисања за велике или мале подухвате, шта год била њихова сврха.
Према овом аутору, који је био дотакнут крилом најређег талента, оног државничког, право људско заједничко деловање потребује принцип посебне врсте. Покретачки дух може се зачети по разним мотивима, а у наше време, или већ столећима, чини се да материјални принцип и принцип моћи воде главну реч. Чак изгледа да су не само ефикасни него и пожељни. Али, тако се само чини, јер њихова суровост и сировост убрзо покажу моралну, друштвену и општељудску неваљаност. Тражени, бољи – да се не каже прав, Принцип се не може држати у банци; он се држи у души, у мислима и осећањима, па га Баладир назива Принцип душа. Ни шуштање новчаница, ни обећавајуће замахивање моћи не могу људе покренути на трајна прегнућа; трајна у смислу временом и у смислу суштински вредносном.
Принцип душа надмоћан је над другим принципима, поменимо још религијски и принцип стомака, због тога што ниче из дубоког корена и из њега се храни. Такав корен се не може носити у џепу и потезати од прилике до прилике. Или га има из дубина, или га нема. Али његова прилика ипак наступи.
Његош га је узвисио на пиједестал свемогућег који мртво претвара у живо. Карађорђе је удахнуо живот српској души, замрлој у умртвљеним Србима. Перо Слијепчевић цитира речи Анте Трумбића из 1918. које изричито готово благосиљају овај принцип: „Народ смо од три племена (…) али поред тога нисмо троје, јер ни име, ни вера, ни застава нису народ. Народ је душа, а она је једна, како су је засвједочили наши хероји на Церу, на Руднику, на Добром Пољу, на Ветернику на Козјаку…“
За овај Принцип мора се имати тле, подлога, супстанција. Е, она се не може стрпати у било колики џеп, поготово не у кофер или врећу, па се са собом носити и тако светом главињати без ичег трајно чврстог под ногама. Ту подлогу чини национални идентитет
(Текст је део књиге – Ка српском становишту).
