Pročitaj mi članak
Како је председник Српске академије наука и уметности одговорио на несвакидашње писмо које му је посредством редакције „Политике” упутио окупторско-шиптарски заменик министра културе на Косову Реџеп Хоти.
Редакција „Политике” добила је писмо које је окупаторско-шиптарски заменик министра за културу, омладину и спорт на Косовa Реџеп Хоти упутио Владимиру Костићу, председнику Српске академије наука и уметности, и у којем, на углавном неправилном српском језику, предлаже Србији да одустане од свог „средњовековног, митског, изманипулисаног идентитета” и да искористи губитак Косова за интеграцију Србије у Европску унију, уз упозорења шта ће се десити ако Србија не послуша његове савете. Писмо је стигло у редакцију „Политике” у недељу 22. новембра, док га је Српска академија наука и уметности добила тек у уторак 24. новембра. Писмо председника САНУ преносимо у целости, док смо из обраћања Реџепа Хотија издвојили делове.
Председник САНУ др Владимир Костић
Владимир Костић: Испразни говор из ког вири мржња
Поштована госпођо Смајловић,
Писмо које ми је наводно упутио Реџеп Хоти је стигло до мене знатно касније него што је достављено Вама, што чини ми се јасно говори о естрадној намени овог иначе подужег текста. Тешко ми је да ове редове другачије доживим него као нескривену провокацију, иза чијих оквира често испразног говора политичке коректности вири лице мржње и предрасуда, безпризивних осуда, али и извесног историјског тријумфализма заснованог на последицама неприхватљивог међународног преседана бруталне војне интервенције према Србији (неке од мојих претходних констатација односе се на тиме изазвану жалосну реалност Косова и Метохије и ни у ком случају не значе прихватање њене моралне заснованости).
Откуда толика поучност у редовима којима ми се непозван обраћа, пошто их је претходно поделио медијима? Уколико се не послушају његови савети, на неколико места не скрива своју забринутост шта би се све могло десити преосталој „српској етничкој заједници“, укључујући и да буде „убијена изолацијом и усамљеношћу“. О историјским фалсификатима и љупкој подели наша два народа на екстреме у сваком погледу, немам намеру да одговарам. Задржавам право да се стидим због његовог зоолошког приступа. Средина у којој живим је изгубила право на наивност и, са мном или без мене, умеће да проникне у праве намере његовог писма.
Основне претпоставке сваког правог дијалога су искреност и изостанак предрасуда. У обраћању господина Хотија обе претпоставке изостају.—-
Реџеп Хоти се у писму позива на Костићеве недавно изнете ставове о Косову и Метохији као и на речи премијера Вучића да ће пре отићи из Владе Србије него што ће покварити пријатељство са Немачком, што доводи у везу са преговарачким поглављем 35, „посредством којег ЕУ тражи од Србије да дефинитивно напусти Косово, тиме што ће се одредити границе између двеју држава, а и више од тога”. Хоти на основу тога износи наду у покретање комуникације с „класом политичара и интелектуалаца из Београда”.
Он пише да Косово, након што је проглашено за независну државу, подржану од доброг дела међународне заједнице, носи терет „цене” коју Србија треба да плати. То је у писму дефинисано у петнаест тачака – између осталог Србији се сугерише да преуреди „будућност затровану вишевековним средњовековним, митским, изманипулисаним идентитетом”, да покрене „механизам свеобухватног душевног катарзиса за један нов почетак”, да се „дефинитивно определи за Запад уз што мање штете, или штете које се могу поправити, у односима са Русијом” и да „’губитак’ Републике Косово послужи за интеграцију Србије у Европску унију”. Од Србије се очекује и да „Републику Косово позиционира у оквиру јасне стратегије која гарантује сувереност Србије и служи предупређивању могућих сепаратизама унутар ње, када је реч о АП Војводина, мађарском питању, као и питању других етнија, Бошњака и Албанаца у Санџаку и прешевској долини”.
Хоти оцењује да Србија „данас озбиљно угрожава српску заједницу у Републици Косово, као и читаву њену стратегију базирану на реформама и добитку”.
Такође указује: „Овом приликом, ни у ком случају не желим рећи да су само шкртост српске политике и неодговорност Београда и одређених кругова Српске православне цркве при постављању све већих захтева у име онога што се може назвати српским на Косову, или у име ’надокнаде српских пораза’, веома отежали и довели до критичне тачке привилеговану етничку заједницу на Косову као и дијалог о нормализацији односа између две земље. У оквиру оваквих политика има тешких грешака и у Приштини и, нарочито, у Бриселу. Али је истина да је сада свима у највећој мери постало јасно да мора постојати граница за ексклузивне слободе и права српске заједнице у односу на друге заједнице на Косову.”
Истичући да је „дивља кампања Србије у случају Унеско, где је Косово представљано као део Србије, као део њене историје и наслеђа, била једна од највећих и најштетнијих грешака које је Србија учинила од завршетка рата на Косову до данас”, Хоти наглашава да „претња врхова српске политике и Српске православне цркве да ће Косово бранити и ратом, представља реторику која пре свега штети српској заједници на Косову” али и перспективи државе Србије.
Хоти подсећа да српска заједница на Косову може одбијати признање институција Косова, „али да то не негира реалност да Срби на Косову, према уставу и Ахтисаријевом плану, имају загарантована права и слободе”. Пише да је „Косово прихватило дијалог без услова, не тражећи од Србије да се дистанцира од своје прошлости и зла које је нанела косовском народу”. „То је ствар ваше савести и добро је што од вас није тражено ништа, штавише ни да тражите опроштај за зло које сте учинили косовском народу”, наводи Хоти. Говорећи о „насиљу и окупацији једног дела севера Републике Косово од стране банди и Републике Србије”, Хоти констатује да ће „Република Косово, уколико ови горе поменути делови имају вољу да остану у гету, имати довољно времена да сачека грађане ових области како би се они, добровољно, интегрисали у јединствен систем Републике Косово”.
Хоти подсећа Србију да њен излазак на албанско приморје преко националног ауто-пута Мердаре–Приштина–Драч, „који је изграђен искључиво новцем Албанаца”, представља „ново поглавље и за стратешке интересе српске државе”, због којих је она „колико до јуче више пута ратовала са циљем да осигура излазак на отворене водене путеве”. „Данас можете проћи овим путем без иједне тешкоће и без вођења рата. И много више од тога. Да бисте то остварили потребна вам је само воља за добросуседским односима.”
Хоти томе додаје: „С друге стране, Србија данас од Републике Косово убире између 700 милиона и једне милијарде евра у готовом новцу сваке године, не улазећи у статистике осталих тржишта Албанаца у региону. А то значи да су Албанци, у економском и трговинском смислу, златан рудник за економију и добробит ваше државе и њених грађана. Република Србија не храни само своју душу преко српске културе и наслеђа на Косову, већ она, преко Републике Косово, храни и своју децу. Овом приликом не желим да вам споменем опште искључивање Албанаца од вашег тржишта, зато што Србија не конзумира скоро ништа од албанских производа.”
Износећи да не би желео „да се догоди да већинска албанска заједница покаже такву врсту великог занемаривања српске заједнице”, Хоти упозорава: „Уколико би развој ишао у том правцу српска етничка заједница би била убијена изолацијом и усамљеношћу у Републици Косово.”
Хоти предвиђа сценарио у коме би „српска етничка заједница била убијена изолацијом и усамљеношћу у Републици Косово”
За њега је „Република Косово ’магична фигура’ која може донети многа добра, не само економска, држави Србији, „али не ако се:
Ратује против Републике Косово!
Косово не види као ексклузивно српски посед!
Не покушава да се Косово изолује!
Не прети се Косову!
Не жели комадање Косова!
Не уцењују перспективе Албанаца!
Република Косово, целовита и јединствена каква јесте, заправо је гарант очувања суверености Републике Србије.”
У писму, које у целости можете прочитати на сајту „Политике”, Хоти закључује да Албанци, који живе у пет држава у региону, „никада нису водили ратове за освајање туђе територије” и да су „сада постали кичма стабилности и сарадње не само у пет држава у којима живе, већ и кључни фактор за стварање стабилности и добросуседске сарадње у региону”.
Приредила: М. Димитријевић
ПИСМО РЕЏЕПА ХОТИЈА
Председнику Српске Академије Наука и Уметности,
г. Владимиру Костићу
Поштовани Председниче САНУ,
Позивајући се на ваш став да „Косово подразумева огроман број онога што представља нашу културну основу и око тога морамо да се боримо и зубима и ноктима… и да, говорећи поштено,… можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна… Косово више није у рукама Србије”;
Позивајући се на став садашњег председника Влaде Републике Србије г. Александра Вучића¹: „Пре ћу отићи из Владе Србије, него да покварим пријатељство са Немачком”, надам се да ће најзад моћи да се покрене комуникација са класом политичара и интелектуалаца из Београда. То не значи да је она ослобођена прошлости. Не. Види се да је она уопште и у многим аспектима остала активни реликт једног бившег режима, државе која је у блиској прошлости учинила велика зла косовском народу и не само њему. Али не можемо рећи да она не покушава да се уздигне изнад насилне прошлости како би водила дијалог са садашњошћу, како би јој дала наду и перспективу.
Зна се да је горе наведена изјава премијера Србије везана за поглавље 35, посредством које ЕУ тражи од Србије да дефинитивно напусти Косово, тиме што ће се одредити границе између двеју држава, а и више од тога.
Наравно, након што је проглашена Република Косово, која је као независна и суверена држава подржана од доброг дела међународне заједнице Косово је, осим што носи терет „цене” коју треба да платите, у многим аспектима претворена у изазовну, „магичну фигуру”, која од Вас захтева:
Прво, да преуредите вашу будућност затровану вишевековним средњовековним, митским, „изманипулираним идентитетом”;
Друго, да се српско биће и душа усмерите у време и простор трећег миленијума, у оквиру вредности и односа који су признати и испробани од стране свих демократских држава и друштава, а у првом реду и од стране самог српског народа;
Треће, да се покренете механизам сваобухватног душевног катарзиса за један нови почетак, ново препорађање Срба у истинама реалног света из прошлости, садашњости или будућности;
Четврто, да се дефинитивно определите за Запад уз што мање штете, или штете које се могу поправити, у односима са Русијом;
Пето, да се након вишегодишњих ратова на просторима бивше СФРЈ српски интереси дефинишу на демократски начин, тежећи да се Република Српска из састава БиХ интегрише у оквире Републике Србије;
Шесто, да Републику Косово осмислите не само по цену која не вређа српско достојанство већ да тај „губитак” послужи за интеграцију ваше земље у Европску Унију;
Седмо, да се Република Косово метеријализује као економска, трговачка и финансијска вредност од стратешке важности за Србију, њену државу и грађане;
Осмо, да Републику Косово позиционирате у оквиру јасне стратегије која гарантује сувереност Србије и служи функционализацији предупређивања могућих сепаратизама унутар ње², када је у питању Аутономна покрајина Војводина, мађарско питање као питање и других етнија, Бошњака и Албанаца у Санџаку, Прешевске долине итд.;
Девето, да Заједница општина са српском већином има формалну политичку тежину за Србе на Косову³, као самостални политички и етнички организам, проформа и без екзекутивног и правног одлучивања;⁴
Десето, да политичке, етничке и стратешке одлуке Заједнице нађу примену у косовским општинама или код оних са већинском српском популацијом које, реално, имају извршну снагу доношења одлука као мини државе;⁵
Једанаесто, да Београд посредством Заједнице има политички центар одлучивања на Косову како би усАгласила своју стратегију са тамошњом српском заједницом;⁶
Дванаест, да Заједница добије тежину насупрот Републици Косово, како би само „контролисала” не само перспективу Косова, већ и да постане значајан фактор одлучивања током будућег развоја косовске државе, све до могићности његове поделе или етничког комадања;
Тринаесто, да Република Косово, према могућностима, запосли највећи део српске заједнице у државној и јавној администрацији, онај део који је био на служби у паралелним службама и органима Србије на Косову;
Четрнаесто, да српски фактор на Косову сачува загарантовану уставну снагу од две трећине њихових гласова у Скупштини Косова, без чега није могућа нити једна значајна уставна промена у оквиру Републике Косово;⁷
Петнаесто, да Ујманско језеро и стратешки део североисточне границе Републике Косово буду у власништву Србије и, према могућностима, у служби њених интереса;
Шеснаесто, да се могућа будућа перспектива Албанаца између Републике Албаније и Републике Косово, као де факто две албанске државе, не може остварити и уобличити без директног укључивања етничких Срба са Косова⁸ и Републике Србије;
Ко је Реџеп Хоти
Реџеп Хоти, шиптарско-окупаторски заменик министра културе Косова и Метохије, рођен је у Великој Круши, 12. јануара 1964. Завршио је студије албанског језика и књижевности на Универзитету Косова, магистрирао из области филологије на истом универзитету, а од 2003. усавршава се на Одељењу политичких и међународних наука на Европском универзитету у Тирани. У биографији тврди да познаје немачки, енглески и српски језик. Био је политички саветник премијера Бајрама Реџепија. Основао је прву канцеларију Владе Косова у Унмику и био је један од уређивача бројних међународних докумената Косова.
Познат је по бројним инцидентима и шовинистичким антисрпским испадима у својим медијима – дневним листовима „Инфопрес”, „Албанска трибина”, и недељнику „ИП магазине”. Због клевета и претњи новинарки Јети Џари у „Инфопресу” Еулекс је 17. августа 2011. против Хотија подигао оптужницу. У септембру 2007. на целој насловној страни „Инфопреса” објавио је текст са сликом владике Артемија и именима стотинак Срба из Приштине који су означени „као дискриминатори и носиоци економског геноцида који је 1996. године спроведен над 150.000 албанских радника”. Објављени списак Срба је, у ствари, била писана иницијатива српских интелектуалаца и представника цркве за изградњу насеља за повратнике на брду Ветерник код Приштине, упућена тадашњим властима у Београду, а која никада није реализована, а у косовским условима могао је бити схваћен и као нека врста потернице.
Незадовољан изјавама председника Србије Томислава Николића о уласку покрајине у Унеско, Реџеп Хоти је 10. октобра ове године написао писмо у којем је, између осталог, констатовао да је западна цивилизација 1999. године током 78 дана непрекидног бомбардовања интервенисала „како би спасила један древни европски народ, можда и једини аутохтони народ од уништења”.
„Дозволите ми да вас обавестим да само палеохришћански период на Косову гарантује нашој Републици благо светских размера баштине и древне хришћанске (католичке) цивилизације, почевши од трећег века па до шестог века и даље након Христа”, записао је Хоти, али није јасно како је утврдио да су хришћански остаци до 4. века нове ере – католички, када је до поделе на православне и католике дошло тек у 11 веку.
Поштовани Председниче САНУ,
Ово су неколико стратешких тачака које се могу прочитати током процеса одређивања позиција Републике Србије у оквирима Западног Балкана, и унутрашњег уређења српске државе,⁹ као и уређења спољних односа у европској перспективи а да, у исто време, сачува њено природно пријатељство са Русијом.
Међутим, током овог процеса од деценије и по након косовског рата, Србија је вољно или невољно успела да пробуди глас европске савести на Косову, који је глас почео снажно да се супротставља даљем снажењу привилегованих слобода и права резервисаних искључиво са етничку српску заједницу, на штету других заједница, као и на штету Републике Косово.
Једном речју, данас Република Србија, коликогод да то звучи иронички, озбиљно угрожава српску заједницу у Републици Косово као и читаву њену стратегију базирану на реформама и добитку.
Данас, се овоме на Косову супротставља не само политички део службене политике земље, која је на апсолутан начин позиционирана против привилегованих слободе и права за српску заједницу, а на штету других етнија и на штету Републике. Данас су против тога и цивилно друштво, медији или други независни организми и институције.
Данас је против привилегованих слобода и права за етничку српску заједницу а на штету других етнија и Републике, свеудиљ Републике Косово спонтано изграђен дух и филозофија којим се брани општи јавни интерес.
Бојим се да ће узвишена снага ове филозофије, изграђена и уобличена уз крхку племенитост универзалних закона деловања јавног мнења, у демократској држави увек водити према рееализацији циља који се жели постићи, јер ће у противном процеси кренути у супротном правцу, ка тиранији, диктатури, анархији или нећем сличном.
Волео бих да нисам у праву!
Овом приликом, ни у којем случају не желим рећи да су само шкртост српске политике и неодговорност Београда и одређених кругова Српске православне Цркве при постављању све већих захтева у име онога што се може назвати српским на Косову, или у име „надокнаде српских пораза”, веома отежали и довели до критичне тачке привилеговану етничку заједницу на Косову као и дијалог о нормализацји односа између две земље.
У оквиру оваквих политика има тешких грешака и у Приштини и, нарочито, у Бриселу. Али је истина да је сада свима у највећој мери постало јасно да мора постојати граница за ексклузивне слободе и права српске заједнице у односу на друге заједнице на Косову.
Косовска Република је након усвајања одлуке њене Скупштине да се пред Међународним судом размотри „Досије” сумњи о ратним злочинима на Косову, при чему су ексклузивни делови тога „Досијеа” настали у институцијама ваше државе и система, снажно дигла глас против разарања мултиетничког реда и уставног поретка Републике Косово. И видљиво је да је истина просто на њеној страни.
То значи да Република Косово нема ничег за скривање, без обзира што је неприхватљив и, у неким случајевима, насилан и крајње наиван, начин на који се изражава противљења од стране одређених политичких кругова.
Али то не пориче реалност питања о којем се говори и које тражи решење, без обзира на одређене политике које не желе да разумеју о чему се ту ради.
Поштовани Председниче САНУ,
Дивља кампања Србије у случају УНЕСКО, где је Косово представљано као део Србије, као део њене историје и наслеђа, мислим да је била једна од највећих и најштетнијих грешака које је Србија учинила од завршетка рата на Косову до данас.
Претња врхова српске политике и Српске Православне Цркве (на Косову и у Србији) да ће Косово бранити и ратом, представља реторику која пре свега штети српској заједници на Косову а мислим такође и перспективи ваше државе.
Није уопште спорно да Република Косово треба да учини још много тога на три важна плана:
На плану консолидације политичке класе;¹⁰
На плану консолидације демократије, и
На плану консолидације правне државе.
Али се ни за тренутак не многу ставити у питање ангажовање и оријентација Приштине у испуњавању обавеза према држави, према грађанима као и да испуни одговорности и обавезе у процесима евро-атлантских интегреција.
У овом погледу можемо рећи да Република Косово, захваљујући уставним гаранцијама за привилеговане слободе и права етничке српске заједнице на Косову у њиховом хоризонталном и вертикалном распону, има много повољнију позицију у односу на вашу Републику зато што:
Прво, српска зеједница на Косову, или један њен део, може одбијати признање институција Републике Косово, бити вољно против интегрисања у те институције, а да то не негира дату реалност да Срби на косову према уставу и Ахтисаријевом плану, имају загарантована, и то на привилегован начин, права и слободе у свим плановима и аспектима државе, друштва, независних институција, медија.¹¹
Друго, дијалог, у општем погледу, служи нормализацији односа између две државе, и он на крају крајева није постављен да би једна страна изгубила а друга добила. Ја чврсто верујем да је дијалог у служби унапређења перспектива за обе државе и њихове грађане.
Треће, Косово је прихватило дијалог без услова, што значи да Косово није тражило од Србије да се дистанцира од своје прошлости и зла које је нанела косовском народу. То је ствар ваше савести и добро је што од вас није тражено ништа, штавише ни да тражите опроштај за зло које сте учинили косовском народу;
Четврто, у целини суштина дијалога, када се посматра структура и различите слојевитости дијалога, пре свегаје у служби Републици Србији и етничкој српској заједници на Косову, а онда је тек у другом плану то даслужи и Републици Косово;
Пето, за Републику Косово само стаза интереса српске заједнице пролази кроз Београд и истина је да ми желимо да будемо у добрим односима са суседом;
Шесто, за косовску страну дијалог у његовој унутрашњости изражава углавном њезину добру вољу, која сведочи и о лојалности политичке класе у односу на Бруксел и Вашингтон, вољи да се Косово интегрише у евроатлатским процесима и ојача добра воља која је у интересу српске етничке заједнице на Косову, у вези са црквама и наслеђем, које се сматра значајним и светим, као и по свим другимаспектима у од значаја за њих, а која су гарантована Уставом Републике и Ахтисаријевим планом.
Седмо, насиље и окупција једног дела севера Републике Косово од стране банди и Републике Србије, као што је случај са делом општине Митровица, и са општинама Зубин Поток, Лепосавић и Звечан (одржавање локалних избора тамо јесте покушај и добар корак с њихове стране да се интегришу у институције и јединствени систем Републике Косово), јесте питање које је у стратегију Републике Косово ушло да би оно било решено мирним и демократским средствима. А то значи да у том делу земље, све док не буде постигнут супстранцијални напредак, Републици Косово је неопходно да јача „зид” владавине закона чиме би се предупредила контрабанда, трговина људима и други негативни и криминални аспекти (Албанци с друге стране нису уопште искљученини из ових негативних појава, што значи да су тамо сада Срби и Албанаци реално интегрисани само на плану и у свету криминала!). А то значи да ће Република Косово, уколико ови горе поменути делови имају вољу да остану у гету, имати довољно времена деа сачека грађане ових области како би се они, добровољно, интегрисали у јединствеи систем Републике Косово.¹²
Осмо, у јавним иступима политичке класе Београда, пре свега оне која је на власти, узима се улога жртве у односу на све значајне процесе који се тичу Републике Косово и у одређеним случајевима користи се крајње агресивна реторика, све до отворених претњи. Једном речју, политика која је на власти у Београду још увек није у доброј кондицији да без присуства треће стране, са Републиком Косово и њеним представницима комуницира са људском, добросуседском, политичком, дипломатском и протокалном нормалношћу.
Поштовани Председниче САНУ,
Путеви Републике Косово и Републике Србије не морају се уопште укрстити. Али, уместо излагања таквих чињеница и аргумената, дозволите ми да вас потсетим да је ваш излазак на албанско приморје преко Националног аутопута Мердаре-Приштина-Драч, који је изграђен искључиво новцима Албанаца који су иначе, у економском погледу најсиромашнији део Европе, представља ново поглавље и за стратешке интересе српске државе због којих сте колико до јуче више пута ратовали са циљем да осигурате излазак на отворене водене путеве. Данас можете проћи овим путем без иједне тешкоће и без вођења рата. И много више од тога. Да бисте то остварили потребна вам је само воља за добросуседским односима.
С руге стране, Србија данас од Републике косово убире између 700 милиона и једне милијарде евра у кеш новцу сваке године, не улазећи у статистике осталих тржишта Албанаца у региону. А то значи да су Албанци, у економском и трговинском смислу, златан рудник за економију и добробит ваше државе и њених грађана.
А то значи да Република Србија не храни само своју душу преко српске културе и наслеђа на Косову, веч она, преко Републике Косово, храни и своју децу.
И без обзира на велико зло које је српска држава нанела албанском народу, на Косову још увек нико није озбиљно оспорио ову сарадњу са Србијом¹³ и њену слободну трговину са Албанцима у целини и, нарочито, са онима са Косова које је, пре петнаест година, покушала да их све уништи.
Овом приликом не желим да вам споменем опште искључивање Албанаца од вашег тржишта, зато што Србија не конзумира скоро ништа од албанских производа.
Не бих желео да се догоди да већинска албанска зеједница покаже такву врсту великог занемаривања српске заједнице. Уколико би развој ишао у том правцу српска етничка заједница би била убијена изолацијом и усамљеношћу у Републици Косово.
И сасвим на крају, дозволите ми да вам кажем да су Албанци, и нарочито, Република Косово, стратешки партнери Републике Србије.
Да, Република Косово је магична фигура која може донети многа добра, не самно екноноска, држави Србији, али не ако се:
Ратује против Републике Косово!
Косово не види као ексклузивно српски посед!
Не покушава да се Косово изолује!
Не прети се Косову!
Не жели комадање Косова !
Не уцењују перспективе Албанаца!
Република Косово, целовита и јединствена каква јесте, заправо је гарант очувања суверености Републике Србије.
Она српска политичка и интелектуална мисао Србије која данас не схвата ову истину, не верујем да ће сутра бити у стању да схвати интересе своје државе.
Албанци који живе у перт држава у региону, тамо где живе, компактни су у својем етничком распростирању, нису никада водили ратове за освајање туђе територије. Нити да разоре пет држава како би они сви живели у једнојн држави!
Они су сада постали кичма стабилности и сарадње не само у пет држава у којима живе, већ и кључлни фактор за стварање стабилности и добросуседске сарадње у региону.
Због тога није случајно што је Република Косово изградила много боље односе са Црном Гором и Македонијом него што их са њима има Република Србија. А ко би у то могао веровати до скора? Атаква је реалност створена по први пут од времена раног средњег века.
То значи да Албанцима нису никада сметала слобода и права других, већ су тражили слободу и права за себе.
Евро-атлантске интеграције су за Албанце домаћи задатак, нешто што је најнормалније за њих, зато што су они, према последњим мишљенима у науци, по свему судећи, једини аутохтони народ у Европи. И зашто се они не би интегрисали у своју древну околину?
Република Србија може само имати добити од Албанаца, од Републике Косово, и никада губитке.
С поштовањем
Реџеп Хоти
Заменик Министра за Културу, Омладину и Спорт у Влади Републике Косово.
Фуснотат:
1 Без обзира што су Александар Вучић и Ивица Дачић били блиски сарадници први Војислава Шешеља а други Слободана Милошевића, који су били оптужени за злочин против човечанства, они су избор српског народа и имају мандат да руководе тим народом.
2 Када асе има у виду етничка структура Републике Србије, она може доћи у опасност да се, у не тако далекој будућности, распадне или врло лако доживи судбину Босне. То се може десити и због чињенице да је Србија учествовала у покушајима растакања других држава и сада се тај феномен може вратити њој као бумеранг зато што етничка структура и распрострањеност етничких заједница погодује новим поделама и потподелама. У овом стратешком аспекту сувереност Републике Косово има велики значај и за саму републику Србију
3 У исто време може пружити снажно оправдање унутрашњме фактору у Србији.
4 Не да Албанци не прихватају, већ Срби не желе да се усади такав правни организам који би разорио сувереност саме Србије. Албанци са Косова могу разговарати са Београдом о свакој опцији могућих преуређења односа између двеју држава.
5 Ову моћ гарантује им План Ахтисарија.
6 Гарантована уставна слобода за етничку српску заједницу сеже до привилеговане слободе и права која је уникална у савременом свету. Србиннас Косову је данас више Сфбина него у Србији у
етничком, национално, верском, језичком, полном, социјалном, правном економском, политичком итд. погледу.
7 Ово је намоћније оружје Београда на Косову и најштетнија тачка у читавој генијалној филозофији изградње Ахтисаријевог плана.
8 Уатавна гаранција две тречине гласова етничке српске заједнице као и Асоцијација српских општина у последње време.
9 Слобода мшљења и говора још увек је озбиљан проблем у Србији.
10 Косово наставља да буде детерминисано у политици, државним и независним институцијама, у администрацији, у цивилном друштву и медијима двема начинима мишљења: мишљењем и логиком команданата и југословенским мишљењем и логиком. Њен стварни албански европски идентитет још увек је далеко од консолидације у пољима која су помената раније.
11 Истина да код имплементације ових права има тешкоћа, али то није учињено искључиво због једне заједнице ни у једном случају.
12 Све док ће Република Србија бити присутна у овим областима, она ће бити окупатор дела територије Републике Косово а ту ствар неће признати никада светски демократски поредак, као што је то јасно рекла у Београду и немачка канцеларка Ангела Меркел.
13 Ако се искључи Покрет Самоопредељење.
Извор: Политика
