Прочитај ми чланакАлександар Вучић је много јак и опасан, силом ће угушити сваки отпор, нико не може да му се супротстави. Преко својих медија Вучић покушава да створи такву слику не би ли уплашио политичке противнике и охрабрио припаднике напредњачког картела. Ипак, и он зна да лажи, које објављују његови медији, немају везе с реалним стањем ствари. Кад дође стани-пани нико га неће бранити. Војска, полиција и страначки криминални кланови одбиће послушност. Рођаци, кумови и најближи сарадници, сви ће гледати само како да спасе себе. Искоришћен, презрен и одбачен, Вучић ће тихо и мирно пасти с власти, као суви лист с гране.
Историја је пуна примера диктатора који су с власти падали у крви, туђој и својој. Неки су до последњег дана имали подршку милитантних делова војске, неки су се уздали у заштиту приватне гарде, неки у политичке савезнике… Само српски карикатурални диктатор Александар Вучић нема у кога и шта да се нада.
– Могу да ми главу одсеку на пању, али власт не дам горима од себе – сто пута је поновио Вучић.
Главу је, заиста, ставио на пањ, али власт неће моћи да одбрани. Не може сам, а нико не жели и не може да му помогне. Сви су заузети одбраном самих себе и онога што су згрнули. Колико год му се заклињали на оданост, братије Брнабић и Мали свом снагом браниће стотине милиона евра, које су узели на сумњивим комбинацијама с државним институцијама. То ће радити и остали министри, страначки координатори буџетских токова новца, па и званични власници фирми иза којих стоје кумови и кокаински ортаци.
Пре две године, Вучић је јулске протесте пред Домом Народне скупштине угушио у крви. На грађане, који су се побунили после најаве новог lockdown-а, диктатор је послао сву силу којом је располагао – жандармерију, интервентне јединице, Београдску бригаду, полицајце на коњима и са псима, па чак и Специјалну антитерористичку јединицу с дугим цевима.
Уз криминалце у униформама, грађане су пребијали, злостављали и хапсили и њихове колеге у цивилу, косовски јунаци Звонка Веселиновића и месари Вељка Беливука. Вучић је просуо крв по београдским улицама. Тада је то могао. Сад не може. Већина полицијских командира, који су руководили злочинима над народом, касније је смењена с функција, а неки су најурени из службе. У проблемима су и њихови ортаци из мафије.
Веселиновићев клан је на америчкој црној листи, а Беливуков у притвору, под оптужбом за најмонструознија убиства. Иако и данас у полицији и мафији има примитивних и агресивних појединаца, као што је Александар Костић, шеф станице у београдској општини Савски венац, који су спремни да лојалност диктатору показују иживљавањем над грађанима, они не могу да зауставе промене. Они неће моћи да спасе ни себе, а камоли диктатора у паду.
Полицајци и мафијаши бранили су Слободана Милошевића. Бранили су га до краја, док нису схватили да му нема помоћи. Онда су напрасно прешли на страну његових противника. Ипак, многи су се суочили с последицама својих поступака. Двојица министара полиције – Зоран Соколовић и Влајко Стојиљковић – извршили су самоубиство. Радомир Марковић, шеф Ресора државне безбедности, осуђен је на 40 година робије, као и двадесетак припадника Јединице за специјалне операције, међу којима су и петооктобарски хероји који су касније, после смене власти, хапсили Милошевића. Поучени тим искуством, данас функционери МУП-а, руководиоци одређених сектора и командири, па и обични пендрекаши, не желе да своју главу ставе на пањ, поред Вучићеве.
На Милошевићевом примеру Вучић је схватио и како изгледа урушавање политичке пирамиде. Док је имао апсолутну власт, државни и страначки функционери су се заклињали у Милошевића. Многи су с поносом истицали да нису социјалисти, него слобисти. Тако је било док су имали корист. Кад је почео лов на Слобу, сви су се разбежали. У ноћи, кад је ухапшен, Милошевићу су друштво правили само Живорад Игић и Синиша Вучинић.
– Како је владао, Милошевић је тако прошао. Умро је сам, у ћелији, поред себе није имао никога ни да му дода чашу воде. Сви су га се одрекли – с тугом у гласу, као да слути да такав крај чека и њега, говорио је Вучић.
Слутња има основе. Ускоро, кад с власти крене на пут без повратка, Вучић ће остати сам. Тај процес је почео. Дворску свиту су напустили многи његови кумови, тзв. пријатељи и сарадници. Тим путем ће кренути и остали, само чекају згодну прилику. Свако из тог друштва има различите мотиве, али исте разлоге – сви желе да задрже имовину, а да одговорност за начин на који су је стекли пребаце да ментално поремећеног диктатора.
Вучић је знао шта га чека. И сам је, из лукративних разлога, тако откачио Војислава Шешеља. Све што је имао, Вучићу је дао Шешељ – политички статус, страначке и државне функције, утицај, новац, станове, прву супругу, све… Кад је Шешељ завршио у затвору, под оптужбом за све што су радили заједно, Вучић га је издао и одбацио, решио се терета, који му је отежавао успон на власт. После другог оцеубиства, кад је с политичке сцене најурио Томислава Николића, Вучић се окружио опскурним типовима налик вољеном себи.
Статус вође Вучић је градио на научној основи, анализирајући узроке и последице поступака разних владара. После Првог светског рата, краљ Александар Карађорђевић је занемарио војску која га је довела на трон. Није марио за солунске борце, који су просили пред црквама и умиру од глади и беде. Супротно краљу Александру, маршал Тито је своје партизане богато наградио. Црногорску, личку и босанску сиротињу довео је у градове, дао јој станове, послове, функције, власт. Такав систем омогућио му је доживотну владавину.
Аутор овог текста поклонио је Вучићу 2010. године књигу новинарке Тамаре Никчевић „Голи отоци Јова Капичића“. У исповедном интервјуу, народни херој и један од најближих Титових сабораца, Капичић је открио много занимљивих детаља о ратним догађајима и послератном начину владавине Савеза комуниста. У свему томе, Вучићеву пажњу је привукла епизода у којој је описано како су партизани делили плен.
– Капичић је испричао како је у канцеларији Слободана Пенезића Крцуна, министра унутрашњих послова Србије, у Ђушиној улици, на једном столу било неколико великих посуда у којима су се налазили кључеви станова отетих од београдских буржуја. На сваки кључ је била закачена цедуља с адресом. Привилеговани чланови партије су долазили и узимали кључеве станова у које су се касније усељавали. Е, тако су их Тито и партија обавезали на верност – био је фасциниран Вучић.
Кад је дошао на власт, применио је сличан метод, само много скупљи и штетнији по државу и народ. Вучић је ратни плен – целу Србију – поделио члановима напредњачког злочиначког удружења. Профитирали су сви припадници картела. Од ботова, који се налазе на дну паразитског хранидбеног ланца, који су, за увреде и лажи које пласирају преко друштвених мрежа, награђени незарађеним платама у јавним предузећима, па до полуписмених примитиваца који су се ували у министарске и директорске фотеље, у амбасаде и представништва државних компанија. Не у Ђушиној, већ у Јајинцима, у винском подруму Вучић је делио кључеве присвојених фирми и дозволе за отимачину јавних ресурса и приватне имовине.
Кад Вучић почне да пада, његови сарадници браниће себе. Припадници касте напредњачких новобогаташа учиниће све што могу како би задржали отето. Ана Брнабић и њен брат Игор, само у последње три године, уградили су се у послове с државом вредне више од 50 милиона евра. Компанија у којој је ангажован Игор Брнабић добијала је вишемилионске уговоре с неколико министарстава, локалним самоуправама, Електропривредом Србије и другим јавним предузећима. Где су Брнабићи, ту су и браћа Мали. Уз многе друге, повезани су и комбинацијом у којој су приватизовали зграду бившег БИГЗ-а.
Фирме „Марера Реал Естате Партнерс“ и „Марера Пропертиес“ у фебруару прошле године купиле су зграду БИГЗ-а у Београду. Није позната коначна цена, али доступне информације указују да је велелепна зграда, која је 1992. године проглашена спомеником културе, плаћена око 3,7 милиона евра. Партнерске фирме, после куповине, регистровале су трећу – МПП БИГЗ, која је саопштила да ће у реконструкцију зграде уложити преко 40 милиона евра, а тај посао ће бити обављен за 18 месеци. „Марера Пропертиес“ је 2020. године купила „Београђанку“, такође у сумњивим околностима, по багателној цени. Иако су обе „Марере“ у медијима представљене као руске фирме, сви подаци показују да су повезане са Синишом Малим.
Где је Мали, ту је прљав посао, а у том глибу се, по обичају, налази и Ана Брнабић. Зато не чуди најава да ће Брнабићка управо у згради БИГЗ-а отворити клинику чија сувласница ће бити Милица Ђурђић, премијеркина сексуална партнерка. Други сувласник те клинике биће Џихан Абазовић, брат новоизабраног црногорског премијера Дритана Абазовића. У Београду, код Вуковог споменика, Џихан Абазовић већ има „Ортодонтски центар др Абазовић“, а бизнис ће наставити да шири у клиници с др Ђурђић.
Не зна се ко је трећи партнер у клиници. Међутим, зна се да се Синиша Мали добро сналази у мутним водама. После петооктобарских промена Мали је, као кадар Демократске странке, постављен на место директора Центра за приватизацију у Агенцији за приватизацију. На тој функцији је остао до децембра 2002. године, кад је лично Зоран Ђинђић захтевао његову смену. Иако је ДОС-ова влада организовала систем пљачкашке приватизације, изгледа да је Мали толико претеривао да је морао да буде склоњен. Није отишао далеко, из ДС-а у Г 17. Уз Млађана Динкића је остао док на власт није дошао Александар Вучић. Не треба сумњати, кад дође време, Мали ће покушати да себе и своју имовину – фантомске фирме, оф шор компаније, зграде и све остало – сачува трансфером на страну победника.
У Вучићевом окружењу нема ниједног политиканта који није мењао странке, увек зарад власти, новца, укуснијих помија. Десетине „жутих лопова“, „Коштуничиних амиша“, тврдих слобиста и шешељеваца удомили су се у Вучићевом злочиначком удружењу само да би задовољили властиту похлепу. Искористили су прилику, напунили су рачуне, сефове и џепове. Не пада им на памет да макар један динар ризикују како би бранили опадајућег диктатора.
Многи су већ конкретним поступцима најавили како ће се понашати кад почне да смркава напредњачком картелу. Зорана Михајловић има архиву доказа кривичних дела свих разбојника који су вршљали по њеним ресорима, од Дмитра Ђуровића, Душана Бајатовића и Милорада Грчића до браће Вучић. Небојша Стефановић већ пушта у медије делове компромитујућег материјала против Вучића. Јадранка Јоксимовић, иако потцењена, као личну полису осигурања чува доказе о прљавим пословним комбинацијама чланова владајуће породице.
Као некад Шешељу, Јоргованка Табаковић сад се заклиње у љубав и верност Вучићу, али вредно, као хрчак, скупља документе о финансијским малверзацијама ортака из картела. Нада се да ће моћи да њихове лоповлуке трампи за своју слободу. Гувернерка Цица има много разлога за бригу. Један од њих недавно су открили хакери, који су пронашли и објавили списак европских политичара, који имају рачуне у руским банкама.
У документу који је публикован истиче се име Јоргованке Табаковић, која наводно има 297 милиона евра на једном рачуну. Да ли је то тачно и колико још новца има на другим рачунима сазнаће се после промене власти и истраге тужилаштва и поштене пресуде. У сваком случају, жена која је у политику ушла као средњошколска наставница из Приштине, на све начине ће бранити 297 милиона евра, које је стекла трансферима из једне у другу странку и функцију.
Цица ће тек постати Вучићев проблем, а Бата то већ јесте. Братислав Бата Гашић је већ почео да прави одступницу из картела. Као послушни војник, Гашић је извршавао све Вучићеве налоге, па и оне којима се очигледно крше Устав и закони. Допустио је да припадници Безбедносно информативне агенције учествују у производњи и продаји наркотика, да буду део скандалозног случаја „Јовањица“.
Допустио је да БИА сервисира Вучића информацијама о лидерима опозиционих странака, тајкунима, судијама, адвокатима и новинарима, као и да прикривају трагове кривичних дела криминалаца из извршне власти. Ипак, Гашић је још пре два године директно у лице рекао Вучићу да „неће никога водити у шуму“. Да је заиста мислио то што говори, директор БИА је недавно доказао с два поступка. Прво је једном пензионисаном сараднику Удбе забранио да политичким противницима и новинарима прети „расходованим оружјем“. Потом, још важније, Гашић је из врха БИА склонио Зорана Станића, званог ЗИС, начелника Седме управе.
Станић је годинама, још из времена кад је на месту директора БИА био Александар Ђорђевић, био главни Вучићев информатор. И сам Вучић га је хвалио пред сарадницима, истичући да му ЗИС правовремено доноси снимке разговора таргетованих лица. Такође, ЗИС је Вучићеву наклоност освојио спремношћу да „заобиђе бирократију“. Приватизовао је прислушни центар на Бањици и под мере стављао свакога ко је био занимљив Вучићу, углавном без судског налога. Кад је остао без статуса специјалног саветника директора БИА, Станић се пожалио Вучићу, али узалуд. Гашић је одбио да помилује Станића. Притом, упозорио је Вучића да контролише Симу Чулића, који више времена проводи у изборном штабу СНС-а, него на радном месту у БИА.
Да би од сарадника сакрио чињеницу да му се Гашић отворено супротставио, Вучић је пласирао причу да је лично захтевао смену Станића. Као повод за то истакао је Станићеву везу са Златибором Лончаром. Пошто је Лончар на излазним вратима СНС-а, односно из власти, логично је што су на листу за одстрел стављени његови људи из БИА. Вучић је преко својих медија недавно пустио гласине да Лончар напушта СНС и прелази у странку Драгана Ђиласа. Наводно, министар здравља је трансфер договорио са Сашом Вукадиновићем, бившим шефом БИА, из времена власти Бориса Тадића. С друге стране, Лончар тврди да напушта политику из здравствених разлога. Како год, Вучић више не може да рачуна на Лончара, који му је годинама био важан и утицајан сарадник с обе стране закона.
И Жељко Митровић се препоручује Драгану Ђиласу. Пошто су један против другог подигли неколико тужби, често се срећу у судницама. Митровић сваку такву прилику користи да Ђиласу понуди помирење. „Нема смисла да се повлачимо по судовима. Некада смо добро сарађивали, и опет ћемо“, рекао је Митровић Ђиласу. То неће изненадити ни Вучића. Иако му се Митровић заклиње да никад неће опростити Ђиласу што га је натерао да плати порески дуг од 17 милиона евра, Вучић му не верује. Познаје га. Оно што Вучић мисли, Шапић говори.
– Они који отворено кажу да подржавају актуелну политику Владе, али, руку на срце, подржавали су и политике свих претходних влада, па када су ту владу чинили они који су данас опозиционари, то им тада није сметало. Жељко Митровић је на Пинку увек подржавао сваку власт. Подржавао је власт пре 5. октобра и власт после 5. октобра, подржавао је власт после 2012. и ја сам сигуран да ће подржавати и неку следећу. Али, то није сметало онима који су тада били власт – рекао је недавно Александар Шапић, напредњачки кандидат за градоначелника Београда.
Другим речима и у другом друштву, то прича и Митровић. Он не крије да су најнормалнији услови за пословање били у време док је председник владе био Војислав Коштуница. Информативни програм Пинка нису водили Предраг Сарапа и Јована Јеремић, него Михаило Ковач и Ненад Ристић. Пинк је емитовао „Мућке“ и „Монти Пајтона“, а сад мора да промовише мућке Вучића и његових марионета, смешнијих од монтипајтоноваца. Уз носталгију за изгубљеном слободом, Митровић користи сваку прилику да нагласи како се он бави искључиво „Задругом“ и другим комерцијалним садржајима, док политички садржај Пинка креира Вучић. На тој тези правиће алиби кад буде позван на одговорност за системско тровање грађана Србије.
Наравно, Митровић те приче пушта како би стигле не само до Ђиласа, него и до Вучића. На такав начин код једног диже цену, а другом диже притисак. Од гласина, Вучића више нервирају туђи успеси. С уверењем да сваки његов сарадник сваки динар дугује само њему, Вучић се понаша као чобан који броји туђе стадо. Код Митровића има шта да броји.
Митровић је почео изградњу велелепне виле на Дедињу, која ће га коштати, по првим проценама, око 12 милиона евра. Плац и стару кућу, коју је срушио, у Ужичкој улици, Митровић је за 4,5 милиона евра купио 2019. године од Станка Суботића Цанета.
Пословну и медијску империју, коју гради, развија и чува, Митровић неће ризиковати због лојалности Вучићу. Да је почео пад диктатора, јавност ће сазнати с Пинка. Не зна се ко ће – Сарапа или неко сличан – прочитати вест о ослобођењу Србије од Вучића, али текст ће написати Жељко Митровић. Новцем и утицајем на стране дипломате покушаће да откупи грехове, избегне одговорност за припадност напредњачком картелу и да мирно пређе у победнички табор.
Вучић зна да му опасност не прети од лидера опозиционих странака, већ од обичног народа, од жртава његовог пљачкашког похода, али и од паразита којима се окружио. Такође, зна да не може да их уништи. То је на време покушао с некима, па се лоше провео.
После хапшења Вељка Беливука, Вучић је намеравао да једним ударцем убије неколико мува, које су му зујале око главе, односно џепа. Доживео је потпуни фијаско. Небојшу Стефановића је месецима ваљао у блату, оптуживао га за најтежа кривична дела, па чак и припрему државног удара. Узалуд. Стефановић је смењен са чела београдског одбора СНС-а, ништа више. Пропао је и покушај да иза решетака спакује Славишу Кокезу. И Кокеза је повезан с Беливуковим кланом, осумњичен је за шверц, којим је приграбио 640 милиона евра, а успут је припремао атентат на Вучића. Тако је пласирано у Вучићевим медијима. Тужилаштво је недавно објавило да није покретало никакву истрагу против Кокезе. Није, јер би Кокеза раскринкао улогу браће Вучић у свим инкриминисаним радњама које се њему приписују. Вучић није успео ни да криминализује Предрага Ранковића Пецонија. Чим је то покушао преко Аце Босанца, добио је пацке и примирио се. На крају, страдала је само Дијана Хркаловић. После вишемесечне тортуре у притвору, „челична лејди српске полиције и осталих мафијашких гангова“ пристала је на нагодбу.
Иако су ти примери показали слабост диктатора, нема сумње да ће он наставити са сплеткама, покушавајући да што више сарадника повуче са собом на дно. Сарадници ће, наопако, учинити све што могу како би одбацили као непотребан и опасан терет. Вучић то зна, о томе прича и јавно, не би ли измамио сажаљење публике.
– Мени нико не подилази. Мени људи долазе углавном да вичу на мене, јер су незадовољни због сопствених судбина. То је природно. То раде и обични људи, то раде и моји сарадници. Поштујем то. Као што поштујете сопствене слабости, морате да поштујете и њихове слабости. Углавном, људи долазе да се боре за себе, за своје позиције, за своје место – недавно је кукао диктатор.
У праву је, људи се боре и тек ће се борити за себе и своје позиције. Неки ће се борити против њега, а већина ће се само склонити, без воље и снаге да му помогну. Вучић је хтео апсолутну власт, па ће морати да сноси и апсолутну одговорност за све злочине које су извршили припадници његовог картела.
Иако јавно цвили и кмечи, Вучић још покушава да се пред сарадницима представи као господар живота и смрти. Псује, прети, најављује чистку. Само да прођу избори, па ће, кад добије нови мандат, да растера све сумњиве кадрове. Он би то волео, али џабе. Дошло је време за растанак.
Без подршке политиканата, тајкуна, полицајаца и криминалаца, Вучић неће моћи да пружи отпор. И кад би покушао да се супротстави народу жељном слободе, кад би наредио употребу силе, нико га неће послушати. Остаће сам. Неће бити ни Сузане Васиљевић да га слика, а камоли да га подсећа да промени пелене. А, пелене ће бити пуне.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 21, 2022
