Прочитај ми чланакКако је Вучићева „енергетска политика"постала гробница његовог режима и зашто је овај диктатор на Косово послао „шефа" својих криминалних послова
Како је Вучићев режим продао непризнатом Косову и влади Аљбина Куртија 200.000 тона брашна, како је обезбедио продају струје косовској влади потписом у Бриселу, шта им је још понудио у замену за прехрамбену робу из Србије и на чему опстајава његова аутократска владавина, након што је у „специјалну мисију“ на Косово послао Милана Радоичића, човека криминалне биографије али са посланичким имунитетом и заштитом са највишег места.
Да ли је „енергетска политика“ уствари последња сламка за коју се овај одлазећи дикататор ухватио, јер њоме може да инсценира наводну сарадњу са Западом. Коначно, због чега је Вучићу хитно потребна „опасност од рата“ на Косову и да ли ће тиме добити још мало на времену које му је преко потребно…
Из свих најважнијих институција Европске уније, режим Александра Вучића добија већ месец дана драматична упозорења да га не чека ништа добро уколико се почетком августа 2022. не изјасни чију политику води и чији новац троши.
Чим је схватио озбиљност ситуације, хитро је реаговао и најавио наводни напад албанских безбедносних снага на север Косова, „најдаље до 1. октобра”. Мали, привремени, ограничени, макар и обичан, батинашки сукоб, савршено би му одговарао, како би добио још времена и одгодио неизбежно изјашњавање о Истоку и Западу. Спремна је и албанска мафија са Косова да му помогне.
Помоћи ће и неосуђени ратни злочинац, Рамуш Харадинај, уколико му Вучићева „Српска листа” помогне у свргавању Куртијеве владе. Диктатор ову понуду није могао да одбије, па је на преговоре са албанским подземљем, послао Милана Радоичића, будућег „почасног конзула Србије” на Косову у случају да се Харадинај поново докопа извршне власти у непризнатој држави. Бизнис између две мафије поново почиње да ради оно што политика не може: Вучић планира да са Косова повуче огромне количине угља за електране у Србији, а за узврат нуди све: храну, новац, електричну енергију из поменутих електрана… Наручио је чак и мали, инсценирани, ограничени сукоб са минималном „колатерарном штетом” како би на тај начин оправдао и чак избегао притисак ЕУ око увођења санкција Русији.
Рат на тлу Европе задесио је Србију у најгорем моменту, док њоме влада тешки ментални болесник, човек опседнут мисионарским пословима, уверен да је на крову света, раван водећим државницима света.
На његову несрећу, реалност је сурова и неумољива. Оно што овај самодржац фантазира није ни за кога важно. Важно је шта тај и такав диктатор стварно ради и шта други раде у његово име и помоћу њега.
Дана 6. јуна ове 2022. године, посланици Европског парламента усвојили су Резолуцију којом први пут директно позивају Србију и непризнато Косово, да постигну споразум о нормализацији односа „заснован на међусобном признању”. На адресу Александра Вучића и његових лажних институција у Београду, од тог 6. јуна 2022., упорно стижу упозорења да његова влада хитно „усклади” своје одлуке са спољнополитичким одлукама Европске уније, укључујући и увођење санкција Русији.
Поменуту Резолуцију о Србији подржала су 523 евро посланика, против је било њих 78, а 34 уздржано. У оригиналом тексту Резолуције, очекује се чланство Србије у ЕУ, Русија се помиње више од 30 пута, а Европски парламент позива Вучићеву власт да “поново процени економску сарадњу са Русијом” и да добро објасни разлоге зашто и даље купује оружје од Русије, Белорусије и Кине. Даље, Европски парламент тражи нове и независне истраге о случајевима “Крушик”, “Телеком” и “Јовањица”, за које се наводи да нема довољно информација о докле се са њима стигло, те позива власти у Београду да истраже и кривично гоне све наводне везе са криминалном групом Вељка Беливука и тражи објашњење и изражава забринутост због недавних навода да је Дарко Шарић водио међународну криминалну организацију док је био у затвору у Србији.
Све се ово дешава у околностима док се Вучићева влада припрема да уведе неку врсту „договорених санкција” према Русији, које наводно не би оштетиле Србију. Уз помоћ незапамћене пропаганде коју спроводи, скоро да је убедио један део грађана Србије, да ће „Руси пристати” на такве санкције и да ће „разумети” Вучићев режим. Наравно да ништа од тога није тачно, јер је званична Русија ниједном од почетка рата у Украјини није обећала „повлаштени статус” ни њему ни његовој криминалној фаланги.
Због свега тога, Вучић је почео да примењује своју омиљену методу: призивање ванредног стања у Србији и застрашивање грађана ратом.
Након његовог „алармантног упозорења” и најаве некакве инвазије „најдаље до 1. октобра”,
Јавио се заменик генералног секретара НАТО пакта Мирчеа Џоана који је све то демнтовао и још нагласио да НАТО не види знак било каквог ризика од ескалације ситуације на северу Косова, у другим деловима Косова или у ширем региону. И не само то него је дао интервју за агенцију КоССев где је поручио и Вучићевој и Куртијевој влади да је једини пут за обе стране дијалог и компромис и да НАТО у потпуности подржава дијалог, те да Косовске безбедносне снаге (КБС) на север могу да дођу само уз договор и консултације са командантом КФОР-а, те поновио да КФОР на Косову стриктно спроводи свој мандат на основу резолуције СБ УН 1244.
Мирчеа Џоана није српски непријатељ, то је бивши министар спољних послова Руминије, а како је његова држава чланица НАТО савеза, простом ротацијом изабран је на место заменика генералног секретара западног војног савеза.
Међутим, Вучић и даље форсира своју политику застрашивања локалног српског становништва на Косову али и читаве јавности у Србији.
Да је то тако говори и чињеница да је 5. јула 2022. године, дакле, тачно месец дана након изгласавања Резолуције Европског парламента о хитном наставку преговора Србије и непризнатног Косова, на Косово послао свога „агента” за криминално-политичке субверзије, Милана Радоичића, како би покренуо нове и активирао старе везе са албанском мафијом и њеним „политичким крилом” од кога је остао још само Рамуш Харадинај, бивши премијер самопроглашеног Косова и неосуђени ратни злочинац, са којим је Вучићева „Српска листа” била у политичком савезу кад је то обојици затребало.
Радоичић се потрудио да одглуми задати сценарио чим је стигао у свој родни крај. Одатле је послао следећу поруку: „…Прави терор над нашим српским народом тек почиње. Мом народу на северу, а и свим Србима, само да кажем, и онима другима, ту сам, вратио сам се, а ви знате шта то значи, јер одавде назад нема. Живела Србија!”
Реч је о Радоичићевој видео поруци која је снимљена у Лепосавићу, а треба је разумети као његов позив Србима-таоцима Вучићевог режима (али и режима у Приштини), да стану у одбрану његовог мафијашког предузећа на територији такозваног северног Косова.
У тренутку док се поменути Вучићев „активиста из подземља” Милан Радоичић, спремао за одлазак у северну Косовску Митровицу (29. јуна 2022.), одржана је у Београду „редовна-ванредна” конференција за штампу полуделог диктатора који је дословно узбунио јавност изјавом да је „планиран општи напад косовских специјалних јединица на север Косова и Србе, најкасније до 1. октобра”…
Тако је створена атмосфера за разумевање „преко потребног ангажовања” овог ординарног криминалца за потребе обнављања веза са такође криминалним албанским клановима на Косову, пре свега, кланом Рамуша Хардинаја (у „оправданим” одсуству ухапшеног Хашима Тачија) и његовом политичко-пословном мрежом широм овог дела Балкана.
Да ли је ово био Вучићев одговор на Резолуцију Европског парламента о наводним преговорима Србије и Косова? Хоће ли Европска унија признати резултате преговора криминалне дипломатије Вучићевог емисара Милана Радоичића и албанске мафије на Косову?
Важно је рећи да су неке велика акције већ покренуте уз сагласност поменутих мафија: Вучићева Србија несебично је понудила робну размену између непризнатог Косова и Србије. Наиме, Радиочићу је дато у задатак да реализује оно што је Вучић полујавно у јуну месецу најавио, да ће „Србија од Косова узети знатну количину квалитетног угља (лигнита) а за узврат дати храну”. Прецизан цитат онога што је Вучић понудио Косову гласи овако: „…Србија има највише хране и можемо да помогнемо да они (Албанци) могу бити сигурни да им неће недостајати основне животне намирнице”.
У трци са временом, Вучић последњих недеља панично тргује „подземним путем” и „непосредним погодбама”, углавном нудећи робну размену и компензацију. Тако је уговорио куповину 300.000 тона угља из Пљеваља (Црна Гора), а већ је купио 100.000 тона лигнита из Бановића (Босна и Херцеговина). Истина је да је његов режим знатно веће количине угља за ложење наручио из Румуније, Бугарске и Грчке, а да рачуна на сталне испоруке из свих земаља региона.
Све су то последице бесомучне пљачке Колубаре која траје деценијама уназад, а посебно током деценије Вучићевих мафијаша, који су овом енергетском гиганту дословно очитали опело. Наиме, данас колубарски копови дневно дају око 62.000 тона угља, а најављено је да ће се крајем лета копати 80.000 тона, што је скоро испод минимума, па је дошло до тога да је хитан увоз из иностранства једини спас.
Да би било јасније у какав је пакао Вучић одвео Србију и њене енергетске потенцијале, треба подсетити да је за производњу једног мегават-сата струје у просеку потребно 1,6 тона угља. Стручне службе ЕПС (ако тамо има још стручних људи) логично закључују: јефтиније је увозити угаљ него струју!
Тако је Вучић приступио овом послу, по свом старом обичају: личном акцијом преко фирми и појединаца уз велику провизију за њему блиске посреднике.
Како Хрватска улази у „еврозону” а истовремено и у „Шенген зону” од 1. јануара 2023., то је могућност увоза гаса из јадранских депоа тако рећи неизвестан, те је договор са Мађарском био једино решење. Шта је Мађарска од тога добила? Познато је само толико да скоро читаву „дипломатију” са Будимпештом воде одређене личности из Савеза војвођанских Мађара (са пет посланика у Скупштини Србије), те да је „Вучићев пословни дух” запосео и ову малу али утицајну странку. Последице тога су да је Вучић најавио авансну исплату за изградњу мађарске атомске централе, како би наводно обезбедио Србији 20 одсто струје из тог посла. На жалост опљачканих грађана Србије, изградња те атомске централе трајаће годинама, а неизвесно је и то хоће ли уопште бити од користи кад буде стављена у погон, јер ће се мењати и енергетска политика и геостратешке „љубави”. Укратко, и то је бачена пара без било какве стручне расправе или било чега сличног.
Пре само годину дана, почетком августа 2021. године, Вучић је са америчком компанијом “UGT Renewables LLC”, која се бави обновљивим изворима енергије, договорио изградњу соларних панела на 2.000 хектара, на десетак локација широм Србије. Том приликом се састао са челницима те америчке компаније, после чега је потписан Споразум о сарадњи између Министарства рударства и енергетике и представника компаније.
Ових дана се и америчка влада позвала на тај договор и потписе које су обе стране ставиле на њега. Наиме, влада САД нуди брзу изградњу ових панела (и све друге енергетске аранжмане) али уз услов да Вучић хитно уведе санкције Русији и врати се на поштовање потписаних аката са Европском унијом, те да без одлагања, прекине сваки илегални посао са људима који су на америчкој „црној листи”, пре свега са браћом Звонком и Жарком Веселиновићем и већ поменутим Миланом Радоичићем.
Али, као што је познато, српском диктатору је сваки посао са албанском мафијом на Косову прихватљивији од ових уцена. Наиме, преко албанских мафијашких канала који на Косову контролишу све, од продаје енергената до наркотика, па чак и избора министара у свакој привременој влади ове привремене творевине, врата су му за сваки бизнис отворена.
Добро упућени извори из Приштине па и поједини медији на албанском језику располажу чврстим аргументима које говоре да је та мафија спремна да сарађује са Вучићевом Србијом уколико би његова „Српска листа” учествовала у обарању Куртијеве владе. За почетак, свакако ће између те две стране доћи до „добре воље” и без политичких облигација. Косову треба храна, Србији требају енергенти. На то и Вучић и све косовске фракције рачунају. За мање од месец дана, током јуна 2022. године, из централне Србије и Војводине, непризнато Косово купило је залихе брашна за најмање шест месеци. А, Вучић им је понудио скоро половину свих робних резерви у замену за угаљ.
Чак и кад би све ово ишло легалним путевима (а није могуће, јер не постоји „легалитет” тамо где не постоји међусобно међународно признање) то неће бити довољно да Европска унија одблокира визни режим албанском режиму у Приштини, отвори са Косовом било какве преговоре, нити ће бити довољно да Вучић добије још мало времена да развлачи одлуке које не сме да донесе. Међутим, то је тек почетак доброг бизниса за Вучићевог „емисара” Радоичића, који је отишао на Косово управо са задатком да легални посао учини илегалним, да створи такозвано црно тржиште стратешки важне робе те да у посао укључи обе стране: српску и албанску.
Сигурно је да ће незапамћена енергетска криза која је, по свему судећи неизбежна, довести за преговарачки сто пре свега локалне мафије у читавом региону. А, то значи и најневероватније политичке савезе којима су власт и новац једини приоритет. Са ким ће у неку нову мафијашко политичку коалицију ући Вучићев „емисар” Милан Радоичић, није тешко претпоставити. И он и Рамуш Харадинај рођени су у истом селу (Глођане код Дечана). Ни један ни други нису задовољни политиком коју данас води Аљбин Курти, одрастао на улицама Приштине, а васпитаван и школован у друкчијем духу него што су њих двојица. Курти свој национализам „легализује” преко постојећих механизама ЕУ и у сарадњи са САД. Радоичић и Харадинај не знају много о политици а ни школу нису подносили. И један и други познају и признају законе подземља, верују у правила мафије и спремни су да им се ставе у службу у сваком тренутку. Радоичић извршава шта му Вучић каже, Харадинај сарађује са барем једном западном обавештајном заједницом и нада се да ће уз њену помоћ и уз помоћ других западних обавештајних служби и нових „ванредних околности”, поново доћи до извршне власти.
И Вучићу и Харадинају смета Аљбин Курти, норвешки зет, „урбани екстремиста”, човек који хоће да тргује са сваким али не и да дели профит са ОВК мафијом.
И Вучићу и Харадинају би одговарао један неуспео упад на север Косова, баш у време кад би Вучић морао да донесе одлуку о увођењу санкција Русији. Опет би добио на времену, имао би алиби за барем још неколико месеци, а његовом правом пословном партнеру, албанској мафији на Косову, добро би дошао пад садашње владе.
На сцени су драматичне промене у међународним трговинским, војним, политичким и свим другим односима. И регион некадашње Југославије неће остати изван тих процеса. Вучић се осетио позваним да решава регионални енергетски проблем, сматра да он има „кључ” за све браве на Балкану, да ће Србија бити довољно моћна и издашна да храни читав тај простор са око 14 милиона становника и да ће храном успети да купи довољно енергената, па чак и да читаве владе у региону држи под својом контролом захваљујући свом таленту за манипулацију и пливању у мутним водама.
Наравно да се грдно преварио: свака од земаља којом је Србија окружена, има своју стратегију опстанка у околностима драматичне кризе хране и енергената. Свака од њих ће да прихвати сарадњу са Србијом али не и Вучићев диктат и увлачење у његове мафијашке послове.
И уместо да упорно инсистира на интернационализацији кључног српског ресурса на Косову и Метохији, а то су рудна богатства чије је експлоатација гарантована и Резолуцијом 1244 (на коју се отворено позива и садашњи заменик генералног секретара НАТО!), Вучић радије слуша своју криминалну нарав и понаша се као да та чињеница не постоји и као да је Косово и Метохија одавно изгубљено.
чему је заправо он као самозвани вођа морао да свих десет година његове владавине упорно расправља, шта је морао да захтева, и чиме би одбранио Србију, говоре и следећи подаци…
Наиме, у једном од ранијих извештаја америчких обевештајних служби са Косова (1998-1999), дословно пише да према међународним стандардима, Косово вреди 500 (процењене резерве угља, природног гаса и метала), а остатак Србије са Војводином тек око 200 милијарди долара. Амерички стручњаци проценили су да је Србији преостало угља за највише 35 до 40 година, док га на Косову има за чак 16 векова (према једној другој процени, Србија има угља за 60, а Косово за 200 година), док је вредност налазишта седам стратешких руда (олово, цинк, сребро, никл, манган, молибден и бор) процењена на чак 1.000 милијарди долара.
Иако су процене различите, понекад и не сасвим реалне, постоје и извештаји Светске банке којима ипак треба веровати.
Наме, независна комисија за руднике и минерале окупираних територија, којом је управљао Унмик, у извештају Рајнера Хенгстмана из 2004. године објавила је да је Светска банка проценила минералне резерве Косова на 13,5 милијарди евра. Најзначајније место заузима лигнит, чије геолошке резерве износе око 15 милијарди тона, билансне резерве олова и цинка процењене су на 51 милион тона (74,1 одсто билансних резерви Србије), резерве никла и кобалта на 19,9 милиона тона, а резерве боксита на 1,7 милиона тона (потенцијална производња алуминијума од 425.000 тона).
Светска банка је проценила да су лежишта лигнита и мрког угља на Косову и Метохији довољна за производњу струје у читавом једном веку, што се поклапа с проценама стручњака са Рударско-геолошког факултета у Београду, који су такође проценили да је потенцијал на Косову довољан за две термоелектране и производњу струје за сто година, што, према процени српског министарства енергетике из 2009, одговара вредности од 100 милијарди евра.
На основу ових процена, план Електропривреде Србије био је да до 2020. ревитализује термоелектрану „Косово А”, сагради два нова блока на „Косову Б” и сагради „Косово Ц”. На Косову је остала имовина ЕПС-а вредна три милијарде евра. Вучић се ипак дрзнуо да понуди храну за угаљ са Косова (чиме је још једном признао постојање „билатераре” са непризнатом државом), па онда отишао „корак даље” и понудио струју из српских електрана за Косово, мада је нема довољно ни за потребе у централној Србији.
Енергетска криза и хаос у ЕПС-у и још неколико стратешки важних јавних предузећа у Србији, већ сада су постали гробница напредњачког режима и кључне тачке на којима ће Вучићева диктатура ускоро пасти.
Кумова струја и њена цена
Упркос томе што су опљачкали на стотине милиона евра незаконитим пословима око малих хидроелектрана, ни Вучићев кум, бивши директор Електромреже Србије ни његови пријатељи и „пословни партнери“, нису ни од какве користи у енергетској кризи о којој је овде реч.
Напротив, штеточине и данас отимају од државе преко ЕПС-а, а само поменути кум Александра Вучића, Никола Петровић, власник је компаније Еко Власина, која поседује две хидроелектране. Прва је „Проданча“ инсталисане снаге од 175 киловата а друга је Ђорђина снаге 320 киловата. Петровић је и директор фирме Eco Energo Group (ЕЕГ), у којој има сувласнички удео од 41,75 одсто преко своје фирме Еко Власина.
Према медијским извештајима, од 2013. до 2016. на основу прописаних фид-ин тарифа компанијама које су повезане са Петровићем исплаћено је више од 7,2 милиона евра. У власништву ЕЕГ се налазе хидроелектране Тегошница инсталисане снаге 640 киловати, Ливађе 450 киловати, Горње Гаре 1.993 киловата, Горње Гаре 2.993 киловата, Доње Гаре 1.990 киловата, Доње Гаре 2.990 киловата и Доње Гаре 3.500 киловата.
Подсетимо и то да је партнер Петровићу у ЕЕГ-у био је Драган Клисура, који је и сувласник мале хидроелектране „Јабуковик“ снаге 1.885 киловата. Петровић и у тој хидроелектрани има удео од 24,35 одсто. Други партнер је Ненад Ковач, власник Техноманије и Роминга, који је имао 45 одсто власништва у ЕЕГ-у. Петровић, Ковач и Клисура често заједнички наступају у разним фирмама.
Ту је и компанија Power Gen d.o.o. Реч је, наиме, о београдској фирми чија је нето добит у прошлој години износила 201.625 евра, а укупни приходи 375.648 евра. Међу власницима те компаније налази се и некадашњи генерални секретар Фудбалског клуба Партизан Жарко Зечевић и некадашњи фудбалер Стефан Бабовић. У власништву Power Gen-a налази се хидроелектрана „Вргудинац“ 1.520 киловата снаге. Иначе, Зечевић и Бабовић су сувласници и (има их укупно седам) мале хидроелектране „Чифлик“ снаге 1.380 киловата.
Директор компаније Energo Ras d.o.o. (а до 17. маја 2012. године и власник) био је и Владан Карамарковић, помоћник у Министарству енергетике у периоду од 2005. до 2010. године. Укупни приходи предузећа у 2017. години су 626.971 евра, а у годинама које су уследиле само су се повећавали.
Подсетимо да је власницима малих хидроелектрана у периоду Вучићеве владавине, од 2013. до данас исплаћено најмање око 300 милиона евра. Рецимо, само 2016. године исплаћено је више од пет милијарди динара, односно више од 41,6 милиона евра. Мањи део је отишао Дринско – лимским хидроелектранама које су у власништву ЕПС-а, док је све остало завршило на рачунима приватних фирми. Наредних година профит се на исти начин усмеравао, а тако је и остало све до данашњих дана. Само је мала група милионера ојадила државу, а све остало су биле бајке о општем добру.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 25, 2022
