Ima zemalja koje hoće da izađu iz Unije, a mi u isto vreme treba tamo da idemo. Ono što se dešava u u Grčkoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama Unije, ljudi ovde mere, i to su „loši signali” Srbiji. Ne dovodeći u pitanje težnju naše zemlje ka članstvu u EU, premijer Aleksandar Vučić je, minulog četvrtka, na panelu Beogradskog bezbednosnog foruma izrekao i niz drugih opaski na račun EU.

Није штедео речи ни кад је реч о понашању ЕУ, чија нам бирократија стално поставља задатке, па „губимо тло на том пољу”, што ће, како је оценио, бити велики проблем. Притом је нагласио и да би одласком немачке канцеларке Ангеле Меркел могло доћи до још већег европског нереда, јер је она „једина увек имала разумевања за ситуацију на Балкану”.

Забринутост и дилеме премијера свакако произлазе и из других детаља данашње слике Европе, а не само грчке кризе и „брегзита” и могућности о којој говори и немачки дневник „Велт”, да би Француска, Холандија, Аустрија, Финска и Мађарска могле да следе пример Британије. Ту је и растући популизам који угрожава не само даље проширење, већ и доводи у питање судбину ЕУ, али и мигрантске кризе…

Шта Србија, али и цео регион, могу да очекују од тако ослабљене Уније, такорећи остављене на милост и немилост бриселској администрацији?

Дејан Јовић, професор Факултета политичких знаности из Загреба, сматра да приступање и оваквој ЕУ може да некој држави да статус „нормалне” земље.

„Чланство у ЕУ још даје признање некој земљи да је нормална, да више није неки посебан случај, да се на њу не односе неке политике које она иначе не жели да спроводи, да се на њу не гледа као на неки објект, него као на субјект међународне политике”, каже Јовић и додаје да му се чини да је зарад самопоуздања и идентитета неке земље и даље важно да се буде члан ЕУ, иако она више нема ту снагу, бар не као раније, зато што је ослабљена.

У вези са упозорењем да ЕУ губи своје вођство, Јовић мисли да је ту више реч о недостатку визије, нарочито, реалполитичке визије шта је заправо стратешки интерес Европе.

„Европа је и даље једна група земаља која мисли да је повезана неком заједничком идејом и вредностима. У стварности, то би требало пренети ка реалполитици, да се где може и кад може води рачуна о стратешким, а не толико о идеалистичким интересима”, каже он.

На питање да ли ће Србија имати довољно нерава да чека неко будуће време за ЕУ, он подсећа да чланство Србије, као и других земаља, више зависи од расположења земаља чланица него од самих земаља кандидата.

„Увек сам сматрао да оне греше кад успоравају или одуговлаче с процесом проширења. У интересу ЕУ је да што пре прими све земље западног Балкана”, сматра наш саговорник.

С друге стране, Иво Висковић, професор Факултета политичких наука, наглашава да је нама Унија и те како потребна.

„Ми смо цивилизацијски и економски везани за Европу, две трећине размене коју имамо са ЕУ јесу изузетно јак елеменат, а уз то желимо да припадамо кругу развијених демократских земаља”, каже Висковић, наводећи да алтернативе, наравно, постоје, али да су „далеко слабије”.

Уз констатацију да је Србија, као и све остале земље региона, на неки начин колатерална штета велике светске кризе, посебно изражене унутар ЕУ, он наводи да је, анализирајући њен развој и начине како је превазишла неке претходне кризе, уочио да је ЕУ „изузетно адаптибилна”.

„То је велики квалитет и помоћи ће да се ова криза превазиђе. Али, наравно, то се неће догодити преко ноћи. Не може се очекивати да за годину-две ствари буду дефинитивно разрешене, првенствено у погледу будуће институционалне структуре евентуалног прихватања концепта Европе у више брзина. У том случају, ми не бисмо били баш у најповољнијем положају, с обзиром на то да каснимо с процесима и да ћемо касније приступити ЕУ. Оне земље које су далеко одмакле у томе, као што су Немачка и Француска и неке друге, вероватно ће чинити то језгро, први круг. А онда, низом концентричних кругова, доћи ћемо и ми на ред”, каже Висковић.

Он не искључује могућност ни да Србија, с обзиром на наш темперамент, изгуби стрпљење чекајући да се ЕУ консолидује. Висковић подсећа на речи чувеног оксфордског социолога лорда Дарендорфа да власт можеш променити за шест сати, законе за шест недеља, економију за шест година, а менталитет за шест деценија. „Бојим се да је у овом случају наш менталитет велики проблем. Ми смо сувише емотивни и ретко рационално реагујемо. Код нас анализа шта добијамо, а шта губимо, готово да није позната. Више је присутан осећај правичности или правде и људи се понашају према томе, што није добро ни за међународне односе ни за унутрашњу политику”, сматра Висковић и додаје да смо ипак некада с правом огорчени, јер понекад унутар ЕУ постоје двоструки стандарди који се неретко примењују и према Србији.

Izvor: politika.rs

Oznake: evropa, EU, Srbija