Прочитај ми чланак
Ако пропадне ЕУ, неће пропасти Европа, и зато Србија не би требало да губи време замајавајући свакодневним понижавањем.
Сада је ваљда свима који желе и могу да разумеју јасно – Европска унија у ствари не жели Србију. Или – тачније – то не жели неколико земаља ЕУ које се лажно представљају као Европска унија.
Пропагандна машинерија Брисела у Београду покушава да одвуче пажњу на другу страну и свакодневно поручује да се Србија сама удаљава од ЕУ и да је за то крива актуелна власт иако је она тек толико на власти да још није успела ни да комплетира свој административни апарат.
Један ЕУ-лобиста чак тврди како је најновији развој “почетак рата са ЕУ”. [1] Истина је, међутим, да је ово само наставак рата ЕУ против Србије.
Да ЕУ не жели Србију, јасно је већ извесно време, али је претходна власт у Београду – која је такозвану европску политику без алтернативе нудила као параван за сву своју неспособност и уништавање земље – ту чињеницу упорно крила од јавности.
На известан начин је и нова влада покушала то исто, али очигледно је да водеће земље ЕУ, процењујући политичку несигурност нових власти, сада отвореније него раније директно поручују какво је стварно стање. За оног који доноси лоше вести изабрана је Немачка, као најутицајнија европска земља.
Али Немачка, Француска и Велика Британија на нивоу министарстава спољних послова имају редовне месечне консултације, сваки пут у другој земљи, о Србији и посебно о Космету па је јасно да оно што каже Немачка представља у ствари усаглашен став те три земље, које су лидери ЕУ.
То ће бити јасно за неколико дана, када британски министар спољних послова Вилијем Хејг буде посетио Београд. Немци јесу најјача европска земља, али некако немају политичког талента и све кажу без увијања, што онда делује шокантно иако је то тако већ дуго времена.
Немци немају талента за увијена саопштења, за шта је посебно талентована англосаксонска култура. Али, ако се листа немачких услова чита из више углова и са другачијим емоцијама, онда постаје јасно да Немачка у ствари упорно покушава да поручи Србији да за њу ипак нема места у ЕУ и да се Србија кани губљења времена. Немци на неки начин чине и услугу Србији.
Када се погледају и немачки услови и објашњења Европске комисије о одлагању одређивања датума преговора о чланству у ЕУ и стратегија политике према Србији, не може се избећи утисак о политичком насиљу, ароганцији и на неки начин неозбиљности.
Такав приступ је у основи неозбиљан јер се једна земља не може третирати као крпа и као да она нема легитимне интересе. О неозбиљности сведоче и сами текстови тих докумената, који су препуни преписа из београдске („еуропске“) штампе и из изјава ЕУ-лобиста.
ЕУ РАЧУНА НА СРПСКУ ЕЛИТУ
Специјални известилац Европског парламента Ханес Свобода је чак рекао како “непрестани флерт (Србије) са Русијом, као знак да ЕУ није за Србију једини партнер, није баш од помоћи”. [2]
Русија је највећи трговински партнер ЕУ и како то сада да је само за Србију проблем да сарађује са Русијом. Другим речима, шта год коме падне на памет може да наведе као услов за Србију. То не приличи озбиљности какву би по дефиницији требало да имају ЕУ и Европска комисија, а сведочи више о стању Брисела него саме Србије.
Све то не мења основну позицију да ЕУ или тачније њена водећа земља Немачка не жели Србију у Унији. А зашто је то тако – то је посебна и широка геостратешка тема, чији су део и они који нису у ЕУ, и о чему би пре свега требало да размишља Србија. Све друго су стилске вежбе и покушај да се у међупростору нешто ушићари.
ЕУ очигледно процењује да њен готово божански статус у политичкој елити Србије и цела армија њених лобиста – од тајкуна до “аналитичара” и медија – може да јој обезбеди политичку корист и без конкретних корака и пута пријема у Унију, па, упркос чињеници да за Србију нема места, наставља са политичком и медијском пропагандом.
Кључно је питање Косова и Метохији, док друге озбиљне теме Брисел суштински и не интересују. И Европи је, наравно, јасно да сви постављени услови једноставно не могу бити испуњени, али шта год се добије јесте нешто, то је политика корак по корак.
Јер ти услови око Косова нису испуњени ни у самој Унији, пет земаља још није нити има намеру да призна независно Косово, што се на индиректан и директан начин тражи од Србије. То лицемерство је постало основна политика и ЕУ и ЕУ-лобиста у Београду.
Арогантно понашање ЕУ је добрим делом иснпирисано и стањем у Београду и понашањем актуелне политичке елите. По свему судећи, водеће земље ЕУ верују да су актуелне власти политички несигурне и без јасних идеја, и да је сада прави тренутак за јак притисак и ломове у политици према Косову и Метохији, што је за Брисел једино важно, а вероватно да се Унија или бар неке земље се ослањању и на нека приватна обећања појединих истакнутих функционера садашње власти у Србији.
Приметно је, на пример, да јавност у Србији још увек готово да ништа не зна о хитној посети првог потпредседника Владе Александра Вучића Америци и касније Немачкој, а све су прилике да ће тако бити и са планираном посетом Лондону током јануара идуће године.
А све су то посете земљама које у основи предводе антисрпску политику, чији је кључни симбол отимање Косова и Метохије. Додуше, Вучић је после посете Берлину изјавио да Србији нема спаса без Немачке и њеног канцелара Ангеле Меркел.
Минулих дана ће ваљда бити јасно какав је то “немачки спас”. Знамо и то да је после посета Вашингтону и Берлину Вучић поручио нацији да стоји “пред врло тешким одлукама”. Које су то тешке одлуке и ко те одлуке тражи?
Укупан политички миље у Београду заиста је инспиративан за ароганцију ЕУ. Свакога дана је јавност преплављена контрадикторним изјавама оних који воде Србију.
Једног дана је то да Србија неће попустити и да мора да следи своје националне интересе, а онда следећег јутра осване порука тих истих званичника да ће Србија испунити захтеве ЕУ јер њена европскоунијска орјентација није спорна и нико је не доводи у питање. Изузев, наравно, саме ЕУ.
Утисак је, међутим, да је већини људи у врху власти у Србији све то мање-више јасно и они немају никаквих илузија, али ко зна из којих разлога нико од њих не сме одлучно да искорачи чак и када је реч о елементарном достојанству какво изазива формулација о “територијалном интегритету Косова”.
Први потпредседник Владе Александар Вучић каже како му је европски комесар Штефан Филе објаснио како је та формулација “погрешно протумачена” [3], што може да значи да је Вучић прихватио то “објашњење”. Једног другог дана његов партијски сабрат и председник Скупштине Небојша Стефановић чак тврди да је Извештај Европске комисије “прилика да се 2013. крене у следећи корак ка ЕУ”. [4]
ПРОМЕНИТИ КУРС И СИСТЕМ
За очекивати је нову серију притисака на Србију због Косова а под изговором “европског пута”. Биће и посета Београду, али не треба сметнути с ума да ће то бити само политички трикови и покушај преваре Србије.
То се не би смело заборавити. Ваљало би се позабавити и чињеницом зашто се неким земљама Запада баш сада жури око Косова. Није ту само реч о коришћењу извесног вакуума у раду нове владе Србије него и због надолазећег новог колапса и понора пре свега у западној економији и политици који ће још дубље променити односе у свету.
Треба подсетити како се Америци журило да баш у фебруару 2008. године Косово прогласи независност. Чак се није ни крило да је то “сад или никад”. Знало се тада да већ у марту долази крах финансијског система Запада, који је означио почетак потпуно нових односа у свету.
Да се те године чекало само месец дана, Запад не би био у стању да на силу прогура проглашење независности. У сличној позицији је Запад и сада, па зато наједном врши невиђен притисак на Србију да она набрзину одради прљаве послове. Србија, међутим, не би уопште требало да жури са Косовом.
Сигурно да је у принципу тешко оспорити такозвану европску амбицију власти у Београду, али неопходно је уважавање реалности и сазнања објективних околности у којима се налазе и Србија и Европска унија.
На неки начин не би се требало љутити на ЕУ као такву јер та интеграција више и не постоји у оној форми у каквој је била до пре четири године, када је избила криза. У случају Србије реч је само о три-четири земље које јесу моћне, али нису Унија. Никоме у ЕУ још увек није јасно каква ће то европска интеграција заменити ЕУ и шта ће се у ствари десити.
Траже се решења, али за сада нема видљивих а одрживих формула. И, док траје то тражење, ЕУ се све више урушава и политички, и економски, и социјално да сваким даном било какво решење постаје све мање реално.
Али, ако пропадне европска интеграција, неће пропасти Европа, и зато Србија не би требало да губи време замајавајући се Европском унијом и свакодневним понижавањем.Мора пре свега да среди своју унутрашњу државну инфраструктуру, привредни, финансијски и правни систем како би могла да сарађује не само са Европом него и другима.
Русија, на пример, у привредној и финансијској сарадњи потпуно следи европске стандарде и правне регулативе. Мора дакле Србија да промени систем који је – ваљда је то свима јасно – урушио земљу.
ЕУ-лобисти често изјављују како је ЕУ највећи трговински партнер Србије и да би зато била катастрофа ако Србија не испуни захтеве Брисела. Тачно је и потпуно природно да је ЕУ највећи трговински партнер, али је тачно и то да је ЕУ наметнула Србији систем који уништава њену привреду и омогућава извлачење огромних средстава изван њених граница.
У последњих 11 година, на пример, банке и компаније из ЕУ су из Србије извукле 66 милијарди евра. У највећој мери тај новац је завршио у Немачкој, а један део у Француској и Италији. Највише пара је дакле узела Немачка, земља која наставља са понижењима Србије. Исувише је то висока цена понижења.
На неки начин испада да су ЕУ и политика ЕУ нема алтернативу постале инструмент укупног пљачкања Србије. И не само Србије него и других “нових” земаља. То је дакле “европски систем”, који Србија, јасно је, не може да промени, али може и мора себе да изведе из тог зачараног круга и крене путем системских промена.
Први корак би требало да буде прекид са политиком бесконачног условљавања. Србија мора да да до знања да то више не може да прође. Јер, и када би Србија пристала на све што Немачка и Америка од ње траже на Космету, онда би дошла нова листа, која је већ сачињена, и томе једноставно нема краја. Србија, користећи ту у ствари срећну околност ЕУ ароганције и охолости, све то мора да прекине и да се окрене себи и онима који њу желе како би оживела и преживела.
Све друго су стилске вежбе и лажи.
(Нови стандард)
