Прочитај ми чланак
Дуго најављивани споразум о стратешком партнерству Србије и Русије, требало би ускоро да буде потписан.
Бар тако очекује премијер Ивица Дачић.
Уколико се то заиста и деси, прва прилика за његово потписивање могао би да буде сусрет председника Србије и Русије Томислава Николића и Владимира Путина у децембру на отварању почетка радова на „Јужном току”. Николић је, подсетимо, приликом недавног боравка у Сочију, позвао Путина да присуствује овом догађају.
Да ли је заиста сазрело време да две земље, две године пошто су то договориле, коначно и званично постану стратешки партнери? Да ли ће Николић и Путин ставити свој потпис на овај документ што није пошло за руком Борису Тадићу и Дмитрију Медведеву?
Одлука о потписивању споразума о стратешком партнерству, како за „Политику” каже Генадиј Сисојев, спољнополитички коментатор московског листа „Комерсан”, у Русији још није донета.
„Према информацијама којима располажем текст споразума је већ усаглашен и спреман за потписивање. Одлука о потписивању, међутим још није донета зато што овде сматрају да нове власти Србије треба на делу да потврде оно што причају.
Једна од кључних замерки је да руски инвеститори имају проблеме у Србији. Они не траже никакав повлашћен статус већ само равноправан третман са свим осталим страним улагачима”, каже Сисојев.
Према његовим речима, приликом посете представника нове власти Русији од њих се могло чути да је реч о пракси старе власти са којом ће се прекинути.
„Русија управо чека да те речи буду реализоване. Док се то не деси посета Путина и потписивање споразума ће се одуговлачити. То се исто дешавало са претходним властима. Бившем председнику Тадићу је још пре две године обећано да ће тај споразум бити потписан, али је то одлагано”, подсећа Сисојев и додаје да Русија заиста сматра Србију стратешким партнером.
За Русију би можда добар сигнал могло да буде одржавање инвестиционе конференције у Москви коју Привредна комора Србије планира за новембар.
„У ранијем периоду је можда и било другачијег третмана. Али ми сада желимо да понудимо руским инвеститорима све што хоће, од пољопривреде до енергетике, са свим условима који имају други инвеститори, са подстицајима које даје влада.
Нема мере која би важила за неке друге, а не и за руске компаније”, најављује за „Политику” Мирослав Митковић, саветник председника ПКС за Русију и земље ЗНД.
Јачање „руског стуба” српске спољне политике није, међутим, благонаклоно дочекано у ЕУ. Како је ових дана рекао специјални известилац Европског парламента за западни Балкан Ханес Свобода „непрестани флерт са Русијом, као знак да ЕУ није за Србију једини партнер, није баш од помоћи”. Од финског дипломате и бившег изасланика УН у разговорима о статусу КиМ Мартија Ахтисарија Београду је стигла порука: „Ако желе у Русију нека иду тамо.”
Противници тешњег повезивања две земље упозоравају и да би Србија требало да води рачуна до које мере та сарадња користи њеним интересима. Они подсећају да је Европска комисија јасно рекла да у спровођењу нафтно-гасног аранжмана са Русијом Србија мора да пази да се поштују одредбе Уговора о енергетскојзаједници, на шта је Србија обавезна као земља која је на путу ка ЕУ. То је, како кажу, јасан сигнал да Европаод Србије очекује понашање у складу са правилима „клуба” у који жели да уђе.
За сарадника Института за међународну политику и привреду Драгана Петровића, међутим, сада је право време да се потпише споразум.
„Без обзира на коначне намере ове владе (можда ће да прихвати све што ЕУ тражи), проширивањем институционалне сарадње са Русијом проширује се маневарски простор Србије. Као из школског уџбеника дипломатије. Ово је добар дриблинг јер су притисци постали јачи”, оцењује Петровић.
Прошла влада је, како каже, прокламовала четири стуба спољне политике, али у пракси тога није било. ЕУ је, истиче, ипак имала приоритет јер је мото владе био да „ЕУ нема алтернативу”.
„Србија се окретала према два западна центра моћи – САД и ЕУ док су Кина и Русија биле у запећку. Међутим, ова влада је напустила став да ЕУ нема алтернативу и то је добро”, сматра Петровић и наглашава да је стратешко партнерство дугорочно добар потез, а краткорочно за њега је прави тренутак.
Ј. Церовина
(Политика)
