Прочитај ми чланак
Жаба, на изненађење кувара покушава макар на издисају да искочи из лонца.
Одлучено је зато, одмах после недавних избора чији су резултати којекуде за неке били „изненађење, знак да Србија није још мајкала, да се без обзира на „демократски“ испољену намеру нације да преживи, уз обновљену наду, настави са докувавањем. Како њене бирачке воље тако и отпорности.
И то све до потпуне дисолуције. Којом, заправо, започиње припрема за изношење на ЕУ мени. Неки то зову још интреграцијом, а своди се на утољење глади старе облапорне колонијалне курве Европе. Иначе у новоговору глобале „придружити се“ значи бити прогутан.
Наравно да све мора изгледати у складу са „правима“ смазаног , а супротно од онога што заправо јесте Прихватање, све у име демократије и људских права, са НАТО батином над главом, окупација и елеминиације. Каква планетарна превара Зато је у „пријатељску посету“ новом председнику, још некушаном Томиславу Николићу, похитао брже боље, Генерални секеретар ОУН Бан Ки Мун.
И то, да му у четири ока понуди, (са својим потписом овога пута), поново Ахтисаријев план о интреграцији Космета у Тачијеву државу. Над тим се управо зноје у Канцеарији за Косово и новом кабинету председника. Николић је, да подсетимо најављен као главни преговарач са Приштином. Да ли се то Борис и Борко смијуље. Несумњиво, јер су зачин и сос они зготовили. Додуше по издиктираном рецепту.
Да би било схваћено како се заправо ради о ломљењу кичме и диктату, а не предлогу, Мун је пре Београда у Љубљани и Загребу на сва уста говорио о „српским злочинима у растурању Југославије“.
А како се ближио поклоњењу пред „симболом ове епохе“ Сребреницом, (то је хит флоскула на западу) новим Јад Вашемом, сада муслиманским, иначе монументу медијских махинација и закулисно планираних злочина у име српског народа, био је у Приштини, Скопљу, а потом Сарајеву, све експлицитнији у жустром џарању испод балканског антисрпског караказана. Из кога би, ето, Срби непланирано да се избаве.
У београдским медијима, који су и тада и данас и даље под контрлом, куварских НВО помоћника, нико није нашао за потребу да укаже да је на последњој комеморацији у Поточарима, где се клањао и Мун, гостовао (први пут), врховни рабин Светске јевреске заједнице. Што је један од најмоћнијих лобија глобале. Подсетићи да су после више од пола века они успели да отворе швајцарске сефове у којима су биле грдне милијарде одузетих и оплођених пара коју су замислите, мирољубици и човекољубиви Швајцарци одузели Јеврејема у бекству на граничним караулама (или бројеве рачуна). И вратитли их ладно Немцима да их спроведу до гасних комора.
А па и они данас, поред Немаца, који су Јевреје протерали кроз димњак, (6 милиона), брину о правима свих које „угрожавају геноцидни Срби„. Ваљда бог бележи и овај цнизам историје. Брину чак заједно са њима и Јевреји све у име планетарног злочина који се једино није поклонио и окајао 700.000 потамањених у Јасеновцу.
Рабин је уз присутсво Мустафе Церића (уз ахалакање десетина хиљада Алаху акбар) милитатног исламског јастреба Муфтије из протурског Сарајева практично уклопио некакакво симболично историјско помирење и поравнање за блискостичке неспоразуме досадашњих непомирљивих актера највеће и најдуже светске кризе.Чије конце вуку лобији из САД.
Не би било чудо да је то предзнак како ће током даљег суђења Караџицу и Младићу уз помоћ заштићених сведока бити прича о српском „холокаусту“ над исламом. А тиме се овде не бави нико. Бирају се нови функционери, гувернери, а о том демокловом мачу над нама нико не брине.
Па чак ни у патриотским медијима и сајтовима, ако их има у пуном смилу те речи, рекло би се више брину како да задрже имиџ опозиције, али ипак добију неку нафору и синекуру од нове власти ако је могуће. Уосталом, посејан је страх. Оправдан и те како под прошлим режимом. Томе је допринео одлучујуће први ешалон невладиног сектора и Сорошеве агенције сви у међусобној спрези са овдашњим виђеним званичним и незваничним сарадницима Хага. Заједно са наводно независним новинартсвом на силу бога трагају за потенцијалним хашким клијентима. И то међу српским новинарима који су бранећи Србију у наменутом медијском рату и од бомби НАТО; по њима хушкали на злочине „говором мржње„.
Добар део тих људи потиче из породица титове номенклатуре и служби, а били су дописници водећих светских агенција које су шириле лажи сличној оној о 80.000 силованих муслиманки. Меркалама и свим испланираним губилиштима преко Рачка до Сребренице. А притом су злочине, почињене плански у име српског народа, слуђеног НВО пропагандом или и неукошћу, нових Слобиних националиста, дојучерашњих чланова СК свесно и плански намиривале паравојске, које су носиле легитимације још из времене Станета Доланца.
Лукаво, али и о томе су ћути. Иначе би права истина о «одрађивању» Овчаре, Сребренице, о генералима издаје о шефовима војске и полиције у служби страног фактора, који су свог вођу пустили низ воду, обасјала су трулеж наследњег титоизма, али и лажне револуције од 5 октобра. Посебно прави смисао наизглед бесмислених колиција о вечном ћутању. Сврху једнопартизма који се изродио у лажни плурализам. Уосталом погледајмо како су и Садама и г Гадфија, а сада ових дана Асада, напусутили председници влада, команданти генералштаба, све фукционише према успелом експрименту из српске реторте. Укључујући и разна ружичаста пролећа, пљачкашке транзиције и гостовање експерата за отимање ресурса.
Посебно се чека неки неопрезан, који би личио на порицатеља Холокауста, да би се коначно испунила жеља двеју дама које завијају у црно да новинаре „србофиле“ лично спроводу у затвор. А пресуде би биле само формалност Уосталом пресуђено је и новинару кој је увредио векликомађарског фашисту. Човек је амнестиран, уместо да неко други буде у решеткама..
То што је погубна резолуција о Сребреници намицана корак по корак претањама да ће негативно гласање водити у политчку изолацију партија и појединаца у избацивање из парламента и из владе губитрак привилегија, а то је био притисак најмоћних обавештајних лобија у свету, где поред ЦИА спадају МИ 6 и Мосад, то наравно спада у домен говора мржње, а сведоци о томе причају само у пола гласа. Знају добро оних 126. шта се сме а шта не. Могли би у име народа макар са закашњењем да објасне свој поступак којим су жртвовали бираче и нихову децу, зарад својих посланичких гузица.Тај смрад остаће за векове долазеће историје. Загађене најгнуснијом изадајом. Очигледно избегавање нове владе да на најновије злокобне провокације одмах јасно и муњевито реагује не узбуђује ни политичаре ни посленике јавне речи.
У тој атмосфери (разумљивог, али не и оправадног) страха, јер ваљда нешто остављамо потомцима (осим поарчене државе и силованог поноса), изослало је реговање и са највиших места, који би, од новог сазива скупшине морали најпре тражити пре повлачење тог срамног документа сачињеног и Инстамбулу. А ради се о свиленом гајтану око врата српског народа, који је већ добро притегнут.
У таквој клими више него бедног компромисерства у последњем рову одбране нације и достојанства дочекујемо да нам слављеник Олује господин Џакула даје интревју на првој страни Политике под насловом „прекопавања костију и парастоса ми је преко главе.“ То није за коментар то је за гађење. Зна господин Џакула да су се тиме бавили, тим „спектаклом„ новопечени националисти пресвучене комуњаре, рецимо по злу познати оштрачи ножева, неки потом министри, а да да су потомци жртава и данас у дубоком неутешном болу и још и понижени и отерани од посмртних остата жртава усташа балија и качака.
Истовремено, као нови добро осмишљени ударац у плексус истини да су Срби далеко највеће жртве свих балканских погрома долази и комеморација и слављње и овековечење спомен таблом џелата над 7000 побијених Срба у Новом Пазару. На коју одлази ни мање ни више него министар нове владе. Кога брига што нема портфељ. Осим ако није да клања исламском фундементализму, и призива вехабије.
Срби су усвојили један турцизам који набоље одлискава стварање климе у којој би нова власт, добијена чудном мешањем карата два обележена шпила, тренутно су заменили улоге за столом, била немоћна да повуче радикалније потезе. Пре свега и спасавању државе вере и нације. Бирачима се замазују очи некаквим најављени хапшењима мада, у принципу врана врани очи не вади, али се могу уз мало грактања и кљуцања ипак договорити како да поделе плен.
Истворемено у Војводини прети аутномашки цар господин Берисављевић који на проблематично темпирану одлуку уставног суда, која се крчкала непотребно читаве три године и која запречује пут сецесији покрајиње одговра најавом војвођанског отпора.
Знамо већ како то изгледа, погово уз сазнање да је српска већина сабијена у мишију рупу застрашивањем у злупотребом пренаглашених овлашћења мањима, (која се у виду ускраћивања пуног суверениетат Србију вуклу још од Белинског конгреса). А све то уз напомену да у покрајини има више немачких НВО и депонованих средства за политичку коруцију, него што то и највећи песимисти могу да замисле. Избегавања нове владе, која обећава дисконтинуитет са понижавајућеом праксом да се Београд обавезно захваљује после добијање ноге у тур, не обећава добро.
Не ради се само осионости америчко, немачко турског тројства, које увелико на својим мапама черечи Србију. Ради се о показивању спремости да се осим намирења пуног мандата и распродаје онога што је остало на дну петооктобарске шерпе, уз све реалне ризике које то доноси, каже „до тог камена од тог бедема.“
Јер у супротном наше брисање са карте биће једно од најкукавнијих поглаваље не само савремене историје. Ко не верује нек погледа шта се после бомбардовања Србије десило свима онима који су стајали ћутке верујући наивно да неман неће закуцати на њихова врата.
Ми смо пробни полигон за ново „коначно решење“ које и остале који немају бомбу чека. Можда би ова дипломатија могла да то објассни „неврстанима“ али и наивно сврстанима ако је пропустила до сада. А не да гласа за обарање легитимног председника, што смо, ето, као узор за 21. век извели за тричавих 100 милиона. То је трипут мање него што се покрало у Агробанци.
(Видовдан)
