Тијанићева кроатоманија
Да ли се икада раније у „Дневнику“ десило да једна земља буде тако издашно присутна тако разноликим поводима као Хрватска на нашем Јавном сервису?

Осим што је необјашњива на разумном нивоу, кроатофилија је изгледа и заразна: Александар Тијанић је, попут носиоца вируса, неком нарочитом наклоношћу према свему што долази из Хрватске инфицирао изгледа целокупан кадар Радио-телевизије Србије. После „Дневника“ од недеље 12. августа, савршено је јасно да ту више чак и није реч о кроатофилији, већ о кроатоманији, о својеврсној опседнутости Хрватском и Хрватима, због које је дотична информативна емисија деловала малтене као да је припремана у Загребу.

У 37 минута, колико је трајао „Дневник“, приказана су чак три прилога која се тичу првенствено Хрватске, или пак региона али тако да је ипак Хрватска у главној улози. Најпре је, и то већ у 13. минуту емисије, пуштен прилог о најновијим покушајима хрватских власти да се изборе са департизацијом: као, тамошње Министарство саобраћаја поставља руководиоце државних предузећа на годину дана, па тек ако покажу резултате нуди им се трогодишње продужење уговора. Чак и да занемаримо то што је описани модел толико растегљив и неопипљив колико јесте (ко утврђује и по којим мерилима да ли су постављени руководиоци урадили нешто добро или нису?), остаје чињеница да се модел још није искуствено доказао, већ да је и у Хрватској тек у повоју. Зашто је онда, под милим богом, уредништву „Дневника“ пало на памет да замара гледалиште овим примером?!

Десетак минута касније, „Дневник“ се бавио падом наталитета у целом региону. И опет је некако Хрватска била у главној улози, поред Србије нормално. Иако је у прилогу речено да је по овом питању најугроженија Румунија, аутори прилога нису узели изјаву никоме из Румуније, већ је једини странац који је добио прилику да прозбори коју реч о демографским приликама у својој држави, била извесна Сњежана Мрђен, професорка демографије из Задра!

Одмах за овим, уследила је најава европских спортских игара за трансплантиране и особе које иду на дијализу. Где ће игре бити одржане? Замислите – у Загребу! И то пуну седмицу после приказаног прилога. Игре, дакле, почињу не сутрадан, не ни прекосутра, него пуну недељу после „Дневника“ који их најављује. Зашто се онда „Дневнику“ толико журило са најавом? Зашто, уосталом, није „Дневник“ искористио тај повод да обавести јавност о приликама и потребама овдашњих трансплантираних и особа на дијализи, него је све било подређено учешћу Србије на тој спортској смотри, а на крају и хваљењу Хрватске као земље са највећим бројем остварених донација по глави становника?

Три прилога о Хрватској! У просрпском „Дневнику“! Да није то мало претерано?! Да ли се икада раније у „Дневнику“ десило да једна земља, било која, буде тако издашно присутна тако разноликим поводима? При том, треба имати на уму да су тог дана завршене Олимпијске игре у Лондону, те да је спортски блок вести био опширнији него иначе. Да није било ОИ, златне медаље Милице Мандић и бронзе ватерполиста, испало би да је пола „Дневника“ било посвећено хрватским приликама и неприликама.

Тијанић је, да се вратимо на њега, у вишедеценијској новинарско-уредничко-директорској каријери једва успевао да прикрије личну опседнутост Хрватском. Такав је и на „РТС“-у: ко шта ради, он се пореди са „ХРТ“-ом и њиховим буџетом, гледаношћу и програмом. Његова опседнутост и није неразумљива, јер се својевремено и прославио пишући за хрватске часописе. Могуће је да он има разлога да им буде захвалан и вечито на услузи. Србија и српска јавност, међутим, имају сасвим другачија искуства. Чак и ако следите оне клиначке поштапалице о „миру и сарадњи“ у „региону“, ипак морате да имате у виду и Јасеновац, и бомбардовање колоне избеглица, и Томпсонов концерт са 70.000 посетилаца: све су то, напросто, и болна и нерешена питања, заједно са још многим другим оптерећењима у српско-хрватским односима. И зато његова кроатофилија, на коју има право у тишини свога дома или већ тамо где представља самог себе, не би смела да се попут заразе шири Јавним сервисом, јер тај сервис издржава Србија.

Укапирали смо да Тијанићев „РТС“ није „наше право да знамо све“, иако се тако хвалише. Али, не мора баш да буде ни наша обавеза да се дивимо Хрватској или бринемо за њу.

(Чисто теоретски, можда за овај излив кроатофилије у етар није био одговоран непосредно Тијанић. У том случају, вреди поменути да су као уредници овог „Дневника“ били потписани Милорад Весић и Светлана Јанићијевић, док је реализација приписана Светлани Клубичко. Уредник информативног програма „РТС“-а је, ваља подсетити, оно митско биће Ненад Љ. Стефановић.)

Емисија „Око“ је на летњем распусту. Гледаоцима је, када су Зорана Станојевића видели како извештава са Олимпијских игара (нарочито са ватерполо утакмица), могло да изгледа да је овај водитељ сада покренуо емисију „Прст у око“. По систему: ево мене у Лондону, одакле ни по чему нисам заслужио да извештавам, али може ми се да ваше паре спискам на своје хирове, а ви цркните.

Последњег такмичарског дана, међутим, имали смо прилике да се уверимо да то ипак није онај Зоран Станојевић из „Ока“, већ нека друга, генетски модификована јединка која само личи на нашег Зокија. У разговору са играчима, наиме, Станојевићев двојник је признао да се „не разуме превише у ватерполо“. Дабоме, није то онај Станојевић. Онај, кога знамо, никада не би признао да нешто измиче његовом схватању.

Директан пренос дочека српских олимпијаца – отужност ове приредбе је, иначе, већ превршила меру, али то је за неку другу причу – био је поверен неколицини новинара и водитеља „РТС“-а, између осталих и Душици Спасић. Штета што је Душица касније током преноса покварила утисак (нарочито када је причала за време извођења химне!), али је у првом делу била добродошло освежење. Природним и опуштеним, а не снисходљивим ставом, успела је да разговоре са спортским и градским функционерима учини чак и занимљивим. Ваљда због тога што и није део спортске редакције, деловала је неупоредиво спонтаније од колега. Што нас је подсетило колико се тај мучени Јавни сервис иначе дави у понизности према саговорницима, и колико прија када неко искочи из тог изанђалог, све напорнијег обрасца.

 

(srbel.net)

Ознаке: Александар Тијанић, Дневник, кроатоманија, Миодраг Зарковић