Прочитај ми чланак
Зашто верујем да су у колони у среду до Новог гробља шетали нови Милован Миловановић, нови Милан Ракић и нови Апис.
1.
Приближавајући се Новом гробљу, момци, готово деца, на челу колоне, који су у рукама носили главни транспарент Шетње захвалности („1912-2012 – Србијо, сећаш ли се Слободе“), почели су да певају песму о Србији која је „трипут ратовала“.
Први део колоне прихватио је песму. У Рузвелтовој, на последњој раскрсници пре гробља, песма је наједном, као по команди, једновремено престала. Нико из колоне их није опоменуо, нико није рекао ни реч. Једноставно је престала. Један старији човек је рекао:
„Знају деца да се на гробље не улази певајући!“.
Не бих им, наравно, одавао никакво признање због тог показаног минимума обзира и васпитања, али сам остао фасциниран том једновременошћу којом је песма престала. Попут оног увек фасцинанстног призора из природњачких емисија, кад јато риба мења правац и када све, као јединствен организам, то учине једновремено.
Наравно, када се руља понаша као једнствен организам, она то чини својим инстинктима и страстима. Када се пристојан свет понаша као организам, то може да буде само на међусобној размени неке идеје или осећања.
Ако бих био патетичан, рекао бих да су те идеје и осећања све време шетње лебделе над нама у духовима Војводе Путника и кумановских јунака. Када бих покушао да то избегнем, рекао бих да је над нама свакако нешто лебдело.
2.
Најављујући Шетњу захвалности, пре неколико дана написао сам да вероватно не постоји толико неспоран повод око кога Србија може да се уједини као кумановски подвиг Српске војске од пре сто година.
У међувремену, речено је много о сличностима између овог и оног времена. И, наравно, рекао бих да су све те сличности биле навођене само због једне фундаменталне и очигледне разлике – недостојности нашег нараштаја пред прегнућем кумановских јунака.
Па ипак, пропуштена је једна можда још фундаменталнија сличност: када је 1912. године похрлила да освети Косово, та генерација друге политике није имала, не зато што је тако изабрала, већ што је тако морало бити и никако другачије. Све, од унутрашње политике, преко дипломатије, до привреде, све је тада врхунило у речи Косово.
Данас је то исто Косово, још мање него онда, ствар српског избора. Преживети се данас у Србији зове се Косово. Изборити се за позицију на међународној сцени зове се Косово. Спас државе има исто име.
Људи који су у среду шетали до Новог гробља то су знали, и то на начин решених људи, без много емоција, патетике и празног србовања.
Сличност овог и оног времена је у томе што у њему за нас нема друге политике сем Косова. Онда је Србија то знала, знаће и данас. Некима ће се то догодити када не буду имали да плате рачуне, другима кад осете да немају слободу, трећима кад почну да размишљају о будућности свје деце.
Људи из колоне ка Новом гробљу то су знали, и неће проћи много, а знаће и сви остали. То нису пророчанства, једноставно, мора тако, тако налажу процеси који се одвијају.
3.
Када кажем да ни мени ни осталим организаторима (Бранко Павловић, Мило Ломпар, Борис Малагурски, Славољуб Качаревић, Слободан Антонић, Драган Павловић, овај на сликама који полаже венац на споменик Војводи Путнику у одећи какву је носио његов деда, припадник Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда 1915), није била најважнија масовност скупа, „проницљив“ читалац ће закључити да смо прошли веома лоше.
РТС је известио о „неколико стотина“ учесника шетње, НСПМ о 800, Двери о преко 2.000, полицајци на лицу места процењивали су да нас је 2.500. Можда смо могли да будемо активнији на друштвеним мрежама, да обилазимо редакције и молимо их да најаве скуп, можда је могло да се нађе и неких пара да се плате камере великих српских телевизија.
Без намере да иједан од тих напора подценим, ништа од тога нисмо урадили, заинтересовани у првом реду за чврстину и карактер подршке.
Дошли су они који су заиста хтели, они који немају сумњу колико су Србији потребне суштинске промене, колико јој је потребна Слобода. Колико год да их је било, уверен сам да би се из састава те колоне могла формирати боља влада Србије од иједне у последњих 20 година.
Али нисмо били тамо да бисмо формирали владу. Пред Србијом су много већа прегнућа, и запамтите та лица јер имена нећу набрајати. Када започну праве промене, они ће бити њихова клица. До тада ме слободно држите за реч.
4.
На Шетњи захвалности није било странака, али је било људи који се професионално баве политиком. Није било припадника актуелне друштвене елите, али је било представника оне маргинализоване према критеријуму својих моралних и стручних референци.
Било је људи који међу собом годинама не говоре и избегавају се, али у шетњи ка Војводи Путнику нико од њих није мислио да му ту није место. Била је то једна микросимуилација будућег српског окупљања.
Странке саме, ни оне на власти ни оне у опозицији – ни заједно, још мање саме – неће променити Србију. Избачени из јавног простора, припадници њене маргинализоване елите, која истрајава у свом непристајању на постојеће стање, исто тако. Дечаци спремни да се боре, па и да се туку за бољу Србију – ни они.
На прошлим изборима та Србија није препознала важност окупљања. Следећи пут, уверен сам, поново не не мора да га препозна, тек на окупљање ће бити натерана оним што је чека и што ће јој постати чујно и видљиво као воз на чијим шинама стоји, ако се не окупи.
Србија политичких странака, маргинализоване елите и вреле младости, која не пристаје, мораће у годинама које су пред нама да хода у истој колони, и само тако прва од њих ће породити новог Милована Миловановића, само тако друга ће имати свог Милана Ракића и само тада трећа ће родити свог Аписа.
Сва тројица су у среду били с нама у шетњи. Са духом Војводе Путника изнад глава.
кол24-5
