Сто година од балканских ратова и сто тридесет и кусур година од Берлинског конгреса Србија полако, али сигурно губи један по један део својих надлежности: војска је сведена на парадну јединицу, територија умањена, безбедност предата страним службама итд.

Слично је и у области економије. Србија je тренутно у позицији наркомана који грозничаво тражи још једну дозу да би се извукао. Уствари са сваком следећом дозом наркоман је све ближе – смрти. Са улогом интравенског наркомана која јој је додељена, Србија ће заувек остати економска и политичка колонија ММФ, ЕУ, Вашингтона и других белосветских зеленаша. Зато погледајмо истини у очи и констатујмо очигледно: ми све мање имамо државу схваћену као ентитет који штити интересе становника који у њој живе, и све више постајемо ентитет којем исисавају животне сокове страни паразити. Ова дијагноза стања је тешка али отрежњујућа, јер само права дијагноза омогућава да се добије прави лек.

У области економије лек је да држава мора поново да постане највећи инвеститор који ће самим тим да постане замајац новог привредног циклуса.

Шта треба да се промени и да се деси да би држава успела да се наметне као највећи инвеститор сопствене економије?

 

Србија – главни инвеститор сопствене привреде

Пре свега, неопходно је да она у поседу поврати велика средства у виду штедње. Да би држава привукла штедњу она прво мора да поврати изгубљено поверење, јер грађани, српска дијаспора и домаћи привредни субјекти (као власници домаће штедње) су потпуно изгубили поверење у државне институције и људе који их воде. То је кључ проблема и квадратура круга у којем се налазимо. Наиме, поверење је продато странцима уз велике камате, поверење је нестало у вихору пљачкашких приватизација и небројеним злоупотребама положаја, а људи који су водили институције система те исте институције су на овај начин и урушили. Ти људи су годинама уназад сиве еминенције највеће корупције, криминала, они су тајкунски кумови и „стратешки партнери“ интересних група ван земље…

 

Како вратити изгубљено поверење?

Први услов повратка поверења у државу је кривична одговорност свих оних који су учествовали у злоупотребама друштвеног положаја и оних који су створили наркоманску привреду и довели државу до руба провалије. Не сме бити никаквих компромиса и политичких трговина које би заштитиле политички олош и све оне који су са њима девастирали државу. Они се морају наћи иза решетака.

Само нови, неуцењени људи са чистим биографијама могу довести до изласка из зачараног круга зависности од ММФ, кредита, корупција и уцена и покренути нови циклус државних јавних радова, производње и целокупног економског развоја. Једино такви људи – национални предузетници – родољуби могу да изнесу терет реалног економског препорода и да омогуће успешно превладавање препреке организованог криминала и злоупотребе положаја. Једино национално свесни и одговорни људи, који политику и јавну делатност схватају као служење и службу, а не као могућност стицања привилегија и богаћења, могу да врате у друштвену орбиту заборављене појмове као што су част, поштење, политички морал.

Неке од мера у циљу повратка морала у друштвени живот за које се Двери залажу су доношење закона о пореклу имовине, доношење закона о прогресивном опорезивању (усмерено ка најбогатијима) итд. Да би се те мере успешно примениле у пракси основни услов је да људи који их доносе не смеју бити по било ком основу уцењени или условљени од било ког субјекта моћи у земљи и иностранству. Данас су сви они уцењени од некога и су сви условљени према некоме, а тај неко није српски народ и држава Србија. Управо ти уцењени властодршци настављају да грађане увлаче у колонијалну кредитну потчињеност и ропски наркомански положај чије последице сви данас јасно видимо и осећамо.

Други услов повратка поверења у државу је да се изврши радикалан раскид са досадашњом политиком задуживања у иностранству и базирања економије на позајмицама од страних зеленашких фондова. Овакав раскид је неопходан јер би наставак досадашњег економског концепта водио директно и бесповратно у потпуни економски колонијализам и суноврат латиноамеричког типа. Дакле, наркоманска привреда мора да почне да се лечи. Лечење ће бити болно, али је оздрављење извесно.

Трећи услов у процесу повратка поверења је постизање друштвеног консензуса да управо држава треба да буде најважнији инвеститор кроз концепт јавних радова. У томе друштвеном договору (консензусу) је неопходна подршка свих озбиљних друштвених слојева и група као што су радници, сељаци, синдикати, српска дијаспора, медији, водеће институције друштва и други политички субјекти.

Никакав страни ни домаћи зеленашки капитал не може и не сме бити монополисани инвеститор привредног развоја државе Србије, јер води директно у пропаст, већ да то може бити искључиво сама држава Србија. Ко то не разуме не може да разуме ни суштину здраве економске логике било које националне економије као ни суштину јединог здравог и дугорочног привредног развоја.

Једном речју, потребна је озбиљна ДРЖАВА, а не њена симулација. Таква држава би кроз повраћено поверење била гарант српског привредног „њу дила“.

 

Држава као замајац новог привредног циклуса

Паралелно са процесом повратка поверења у државу и њене институције, врло важан корак на путу привредног преображаја је коренита промена политике расподеле и управљања буџетом на свим нивоима: почевши од нивоа централне власти па до нивоа локалних самоуправа. Измењена политика расподеле подразумева драстично смањење бирократских трошкова и рационализација државне управе, а затим и преусмеравање буџетских средстава пре свега у развој и производњу. Уштеда и рационализација се постиже на разне начине кроз распродају возног парка државних и јавних предузећа, затим укидање свих сувишних агенција и фондова, смањење постојећег мега бирократског апарата и преквалификацију. Преусмеравање средстава треба да се усмери на субвенционисање домаће производње (пре свега пољопривредне и индустријске). Дакле, треба нам једна домаћинска, а не расипничка економија.

Поред тога, појам домаћинска економија подразумева ширу друштвену подршку концепту државних јавних радова из буџета као и већу подршку малим и средњим предузећима. О значају јавних радова, а због ширине и важности теме указаћемо другом приликом. Када говоримо о подршци малим и средњим предузећима, недопустиво је да домаћи привредници буду рекетирани од стране државе кроз небулозну пореску политику опорезивања свега и свачега и да се онемогућава њихов нормалан рад на хиљаду различитих начина, а да у исто време стране фирме назване „велики инвеститори“, „стратешки партнери“ имају све могуће повољности и олакшице за пословање само зато што су стране. Десет хиљада евра којим се финансира радно место у страним фирмама, као и укидање царинских баријера су само неке од абнормалности које држава показује у односу на домаћу привреду.

Поставља се питање зашто таква расподела до сада није започета? Одговор је врло једноставан: Није било политичке воље. Наиме, досадашња расподела буџета је схваћена као расподела политичког плена, а не расподела у корист опште друштвеног развоја и интереса грађана. Реч је о погубној политици намиривања страначких и личних интереса на уштрб интереса државе и грађана.

 

Домаћинска економија и разбијање увозног лобија

Домаћинска економија за коју се залажемо подразумева разбијање увозног тајкунског лобија и привреде засноване на увозу је неопходан услов оживљавања домаће производње. Једна од битних интервентих мера у том правцу је заустављање политике прецењеног курса динара као и доношење и спровођење антимонополских и антитајкунских закона и мера. Не сме више да се дешава да наша деца купују патике за 150 евра у Србији док исте те патике у тржним центрима у Аустрији коштају 20 евра. Ово је само пример у мору таквих примера који указује да такво стање није нормално, јер је неко искористио увозни монополски положај да би гулио кожу са леђа нашим грађанима.

 

Закључак

Да закључимо: да би држава постала највећи инвеститор, а не пуки посредник и просјак код ММФ- а у име грађана, неопходно је да се ка њој усмери озбиљна количина штедње грађана и привредних субјеката. За то је потребно да држава врати своје поверење односно да поново буде неприкосновени ауторитет. Прикупљена средства би држава преводила и усмеравала у конкретне инвестиције и реалне развојне и производне пројекте јавних радова који су њој потребни, а не ка пројектима који су потребни страном зеленашком капиталу (ММФ, Светска Банка) . То би отворило велики број нових радних места и драстично смањило незапосленост у Србији.

 

Ово је логичан и нормалан след корака и у циљу економског опстанка и препорода. У супротном, бојим се да Србије неће бити.

 

( Двери )

Oznake: Bezbednost, vojska, ekonomija, Srbija, teritorija