Pročitaj mi članak
Институције Црне Горе етнички очишћене од Срба
Извештај Напредног клуба о пилтичким правима Срба у суседним државама – Црна Гора.
Срби су уместо матерњег (по уџбеницима састављеним на српском језику ијекавског изговора) у 2011/2012. школској години већ увелико започели транзицију на црногорски језик, у имену и садржини, с обзиром на то да је знатан део српских аутора већ етнички очишћен из лектира.
Ниједног запосленог Србина нити Српкиње, чак ни по уговору о делу, нема у Министарству за људска и мањинска права које је објавило ову студију али ни у Дирекцији јавних радова, Дирекцији за јавне набавке, Дирекцији за заштиту тајних података…
Срба такође нема ни у Државном протоколу, Фонду за обештећење, Генералном секретаријату председника ЦГ, Генералном секретаријату Владе ЦГ, Лучкој управи, Министарству за информационо друштво, Секретаријату за законодавство, Управи за антикорупцијску иницијативу, Управи за младе и спорт, Управи за спречавање прања новца, Управи за воде, Канцеларији омбудсмана…
Црногорска држава је наставила да оспорава правно присуство СПЦ на својој територији. Чак је у једном моменту премијер Лукшић рекао да је споран назив Митрополије црногорско-приморске јер је у ,,конфронтацији с категоријама црногорске нације и језика“ пошто своди појам Црне Горе на првобитне границе четири нахије, без Приморја.
Након објаве резултата прошлогодишњег пописа (из јула 2011) који су оспорени од стране опозиције (СНП, НСД, ДСС) али и од Српског националног савета, узалуд најављеним тужбама (пре свега НСД), епилог свега је био падање те теме у заборав.
Наиме, према резултатима Државног статистичког завода (Монстат) број Срба је са 31,99% редукован на 28,77% Срба и на 0,34% Срба-Црногораца (укупно 29,11%, по методологији претходног пописа из 2003). Тиме је број Срба смањен за 10% (око 20.000 лица), иако су показатељи истог Монстата о природном прираштају указивали на повећање броја Срба, а процене на основу узорака (од 206.000 пописница) НСД и СНП (који су једини са српске стране овлашћени за праћење и учешће у истом) говорили о томе да је Срба било око 33%, као и узроци истраживања јавног мњења проДПС-овог Центра за демократију.
Нешто изнад 34% Срба је била процена пре пописа на основу нормалне дистрибуције збира узорака проДПС истраживача јавног мњења Центра за демократију.
Митрополит волколамски Руске православне цркве и предстојатељ за спољне послове Московске патријаршије, Иларион (Алфејев), приликом посете Београду у јулу 2011, према листу,,Данас“ предложио је конфедерални статус за Митрополију црногорско- приморску унутар Српске православне цркве.
То би представљало давање аутономије и с временом аутокефалности Митрополији по узору на случајеве помесних цркава Јапана, Кине, Белорусије, Украјине и балтичких земаља. Српске православне цркве (СПЦ) је затим демантован навод из чланка листа „Данас“ о предлогу митрополита Илариона, док готово да нема навода о садржају разговора истог са политичким званичницима Подгорице.
Политичку јесен 2011. је означила дилема Министарства просвете о стварању „националних“ одељења, тј. посебних одељења за наставу на служ беном црногорском језику као и на српском, хрватском, босанском језику по постојећем моделу наставе на албанском језику.
То је било логично решење на основу Закона о мањинским правима и слободама (2006), али и новоизмењеног и допуњеног (2007) Општег закона о образовању и васпитању (2002).
Уследила је политичка кампања НСД о потреби наставе на српском језику која не би била заснована на остваривању мањинских права. Убрзо им се у захтевима придружио и СНП, у погледу усклађивања Закона о избору одборника и посланика, предусловном за добијање датума преговора са ЕУ. Изгласавање изборног закона је захтевало двотрећинску већину, па тиме и учешће опозиције.
Преговори премијера Игора Лукшића с једне стране, и Андрије Мандића (НСД) Срђана Милића (СНП) и Бранка Радуловића (ПзП) са друге стране су се одужили у августу 2011. У пет до дванаест је опозиција формирала свој захтев у виду опадајућих косих црта, запета, цртица и других знакова интерпункције који би спајали црногорски, српски, босански и хрватски језик, иако су ови језици по црногорској уставној нормативи (2007) јасно раздвојени на црногорски са једне, и српски, босански, албански и хрватски језик са друге стране.
Недељу дана након почетка школске године (8.9.2011) постигнут је договор да се наставни предмет зове „Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“.
Проблем је касније настао око тога што су у великом броју штампани нови уџбеници на црногорском језику, према новом правопису и граматици, на новој абецеди. У пракси се име предмета најчешће скраћује на „црногорски језик и књижевност“, понекад на „црногорски-српски језик“ према ком постоји мало јачи отпор.
Све у свему, Срби су уместо матерњег (по уџбеницима састављеним на српском језику ијекавског изговора) у 2011/2012. школској години већ увелико започели транзицију на црногорски језик, у имену и садржини, с обзиром на то да је знатан део српских аутора већ етнички очишћен из лектира.
Ни део договора о заједничкој комисији није испоштован, пошто иста није усвојила ниједну одлуку. А обећање о одржању прошлогодишњег (матерњег) наставног плана и програма такође није испоштовано.
Док је НСД инсистирао на измени Општег закона о образовању и васпитању, СНП је тражио уступке по питању Закона о држављанству, а заједнички су наступали према властима. Наиме, процењено је да близу 33.000 грађана, углавном нецрногорске народности (и добрим делом српске међу њима), већ годинама чека процедуру натурализације.
Многи од њих су дугогодишњи становници Црне Горе са већ склопљеним браковима са црногорским држављанима и неки чак и са потомством. Проблем је био око предлога њиховог брисања из бирачког списка, пошто су бирачко право стекли на основу претходног тумачења Уставног суда о грађанству (а не o држављанству) као изборном услову.
Касније је усвајањем Устава (2007) изборно право опет приписано држављанима Црне Горе, а не њеним грађанима.
Постигнут је компромис по предлогу решења СНП да се за тај сегмент становништва не тражи отпуст из матичног држављанства ради пријема у држављанство Црне Горе, наводно по олакшаној процедури. Нажалост, нема јавности доступних детаља о имплементацији тих решења пошто је и раније проблем био не у законима колико у спровођењу истих, односно у дискреционим моћима црногорских власти да успоравају процедуру у недоглед за појединце, а муњевито, мимо закона и преко реда, завршавају је за друге.
Закон о избору одборника и посланика, узрок двомесечних интензивних преговора, најзад је усклађен с Уставом (2007), чиме је елиминисана могућност одржавања још једних противуставних (и правно неважећих) избора.
Камен спотицања је настао у аутентичној заступљености представника националних мањина. Наиме, посебним договором је још раније створена посебна изборна јединица (за пет посланичких места) од већински албанских насеља. Сходно Закону о мањинским правима и слободама, Уставу али и међународним обавезама, преостајало је питање заступања осталих мањина, које је било проблематично јер црногорске власти нису хтеле да понуде више од неколико изборних места за Бошњаке, Муслимане и Хрвате.
Тако су Албанцима морали да одузму стечено право. Годинама је Скупштини одбор предлагао разна решења, а збиру немогућих жеља је додат и захтев НСД у виду „горњег прага“ за позитивну дискриминацију од 15%, којим би се нижи изборни праг онемогућио политичким представницима српске националне мањине.
Компромис је постигнут горњим прагом од 15%, одузимањем посебне албанске изборне јединице, али и посебним фаворизовањем хрватске националне мањине, што је све негативно оцењено од стране Венецијанске комисије.
Тако су НСД, СНП и ПзП постигли компромис који се састојао од тога да се поништи могућност аутономног српског образовно-просветног система (по провизијама мањинских права) и постепено прихвата нови црногорски језик и образовни систем за Србе.
Заузврат су редукована права албанске националне мањине, фаворизована је хрватска и дефаворизована српска заједница у свим представничким телима, укључујући локалне самоуправе.
У међувремену је (август 2011) обелодањена чињеница да се породица Карађорђевић обратила Европском суду за људска права у Стразбуру након одбијања највише црногорске инстанце да врати Карађорђевићима имовину на Цетињу, у Ријеци Црнојевића и Милочеру.
Тим поводом су представници владајуће ДПС-СДП коалиције на разноразне начине правдали неједнаки третман Петровића (којима је противно републичком Уставу, законом одређен привилегован положај и имовински статус у односу на друге грађане) и Карађорђевића. Најдаље је отишао Ервин Спахић из СДП који је рекао да су тиме Карађорђевићи показали непоштовање према црногорском законодавству, односно да није упознат с тиме да ли су они испоштовали процедуру.
Потом је описао Карађорђевиће као,,насилне владаре“ након „насилне анексије“ против које се „црногорски народ дигао оружаним устанком“.
Црногорска држава је наставила да оспорава правно присуство СПЦ на својој територији. Иако су претходни случајеви прогнаних пароха Синише Смиљића (Св. Стефан) и Велибора Џомића (Под- горица) решени преиначењем одлука о њиховој депортацији, Подгорица се и даље односи према организационим јединицама (епархијама) СПЦ као према лицима без правног субјективитета. Захтева регистрацију, не признајући им стечена права и историјско присуство, склапајући посебне уговоре са свим верским заједницама (са католичком, исламском, чак и малобројном јеврејском) осим са српском – православном заједницом.
Чак је у једном моменту премијер Лукшић рекао да је споран назив Митрополије црногорско-приморске јер је у ,,конфронтацији с категоријама црногорске нације и језика“ пошто своди појам Црне Горе на првобитне границе четири нахије, без Приморја.
Фебруара 2012. је становништво Пљеваља и поред великог снега и ниских температура изашло у значајном броју како би дочекало премијера Лукшића. Повод је био протест против одлуке МУП ЦГ да се протера целокупни пљеваљски протопрезвитеријат Милешевске епархије. Тима би целокупна општина Пљевља остала без иједног свештеника.
Извршење одлуке о депортацији је одложено на неодређено време. Питање статуса свештенства СПЦ и даље остаје нерешено.
У расподели средстава из Фонда за мањине за 2011. годину је за пројекте српске националне мањине издвојено само 329.981 евра од укупног фонда од 800.000 евра. То је тек нешто преко 41%, иако Срби чине 60% мањинске популације збира националних мањина које заступају национални савети, по резултатима пописа који су највероватније оштетили број Срба.
Тако су Срби у још једној неравномерној расподели средстава из тог Фонда оштећени за 152.000 евра.
На конкурсу Министарства културе о суфинансирању пројеката из области културно-уметничког стваралаштва у 2011. години су помогнута само 3 пројекта српских културних стваралаца у износу од 2.200 евра, од укупно 203 пројекта и укупног фонда од 594.168 евра.
Према подацима Министарства за људска и мањинска права, oд почетка примене Закона о личној карти, Закона о путним исправама и Зако- на о матичним регистрима (5.5.2008) до 16.12.2011. године је, на захтев грађана, издато 19.335 личних карата и 6.907 пасоша у којима су имена унета на српском језику и ћирилици.
Из разлога противуставног подзаконског акта МУП-а, издавање возачке дозволе на ћирилици још увек није могуће. Извештај истог Министарства показује да од 13.900 анкетираних у државној управи, локалној самоуправи и правосуђу чак 79,0% њих припада црногорској народности, а 8,6% српској.
Тај проценат се није побољшао од прошле анализе, већ је само повећан њен обим. Када се одузме број запослених у локалној самоуправи (која има виши степен Срба због претходних и актуелних опозиционих власти), тај однос је 81,9% према 7,5%. Срби су најзаступљенији међу професионалним војним лицима (чак 20,5%) а најмање међу руководећим лицима (само 1 од 96 или 1%).
По животној доби је Срба најмање међу запосленима испод 35 година старости (3,9%) а највише (12,4%) међу онима са 45 и више година. То значи да ће проценат Срба запослених у органима јавне управе и правосуђа константно и све брже опадати.
Издато је 1.420 личних карата на босанском, 4.922 на албанском и 483 на хрватском. Као и 5.941 пасоша на албанском, 1.417 на босанском, 355 на хрватском.
Ниједног запосленог Србина нити Српкиње, чак ни по уговору о делу, нема у Министарству за људска и мањинска права које је објавило ову студију али ни у Дирекцији јавних радова, Дирекцији за јавне набавке, Дирекцији за заштиту тајних података, Државном протоколу, Фонду за обештећење, Генералном секретаријату председника ЦГ, Генералном секретаријату Владе ЦГ, Лучкој управи, Министарству за информационо друштво, Секретаријату за законодавство, Управи за антикорупцијску иницијативу, Управи за младе и спорт, Управи за спречавање прања новца, Управи за воде, Канцеларији омбудсмана, Заводу за научну, просветну и културну и техничку сарадњу, Заводу за збрињавање избеглица, Градској општини Тузи, Основним судовима у Даниловграду, Плаву и Рожају, Основним тужилаштвима у Бару, Беранима, Плаву, Цетињу, Пљевљима и Улцињу, Подручним органима за прекршаје у Бару, Жабљаку, Колашину, Мојковцу, Херцег-Новом, Цетињу, Рожају и Плаву, Управном суду нити Вијећу за прекршаје.
По једној процени, несразмерно запошљавање у органима јавне управе и правосуђа, односно дискриминација Срба, супротно Уставу и Закону о државним службеницима и намјештеницима (2008), годишње наноси штету држави у износу од 30.000.000 евра, што је израчунато у неисплаћеним бруто-зарадама и пратећим додацима.
Ако се урачунају и непописана радна места, посебно у парадржавним културним институцијама, тај број се процењује и до 105.000.000 евра.
Од јесени 2011. јавља се осетна активност новоотвореног Генералног конзулата Републике Србије у Херцег-Новом. Сваки месец је обележен бар двама културним догађајима, у сарадњи са гостима из Србије (АКУД,,Иво Лола Рибар“, Хор ,,Обилић“,,,Атеље 212“ итд.) али и локалним посленицима српске културе у Боки – Галеријом ,,Јосип-Бепо Бенковић“, хором,,Јединство“ из Котора (1839), СПЦ, Матицом Боке, Српским Соком ХН, Николом Маловићем и,,Књижаром Со“ итд.
У децембру 2011. се догодио још један покушај деложирања Матице српске – друштва чланова у Црној Гори, из радних просторија, које су власништво Ауто-мото савеза Србије. Судски извршитељи су уз помоћ припадника Управе полиције напустили просторије тек пошто им је показана правоснажна пресуда Врховног суда Црне Горе по питању имовинског спора око власништва над просторијама и Уговора о закупу.
На конкурсу Министарства културе за суфинансирање пројеката/програма у области јавног информисања припадника српског народа у земљама региона је скоро четвртина фонда за 2012. упућена на подручје Црне Горе. 735.000.000 динара је дато радију Српског националног савета, 860.000.000 динара интернет– порталу www.in4s.net као и 900.000.000 динара дневном листу ДАН који је тешко идентификовати као српски медиј.
Министарство за дијаспору је било још издашније, па је преко 35% свог фонда намењеног суфинансирању пројеката Срба у региону упутило Црној Гори, или 7.060.000.000 динара.
Према годишњем извештају Матице српске-друштва чланова у ЦГ (МСДЧуЦГ) – 2011. су од донација прикупили чак 318.485,95€. Од тога је само 9.780,00€ пристигло из Црне Горе а највећи део из Србије. Од тога је највећи део дошао из буџета три ресора – Вера 194.789,00€, Дијаспоре 67.035,00€ и Културе 39.188,00€52.
Према истом извештају, МСДЧ у ЦГ је 2011. издвојила 11.600,00 евра за стипендирање 19 студената основних и постдипломских студија српског језика и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу. Такође је у издаваштво књига уложено 2.152,00 евра. Остатак, односно гро трошкова се свео на некретнине, постројења и опрему, маркетиншке услуге, као и угоститељске услуге за многобројна гостовања.
Mtel доо Подгорица је донирао 2.400,00 евра; Комисија за хартије од вредности 210,00 евра; Херцег Фест ЈУ ХН 628,00 евра – Хотел,,Пљевља“ доо 32,00 евра и Главни рачун Државног трезора Подгорица 6.510,00 еура ,,Матица српска“ Нови Сад је упутила 4.881,23 евра; Привредна Koмора Србије 454,00 евра, непознати донатор 2.358,72 евра.
(Факти)
