Pročitaj mi članak
(ЕДУАРД ЛИМОНОВ)
Зашто се кијевској хунти трагично не допада чињеница да су Игор Стрелков и друштво већ рецнули део њихове маште и прете да узму још више – то је јасно. Они, страдалници Велике Украјине, негодују и реагују тенковском, артиљеријском и авиационом злобом. Каква Велика Украјина кад је Крим пожурио да побегне у Русију, источне области прогласиле независност, а Харков и Одесу држе само терором? Није то Велика Украјина!
А неопходна је управо Велика, ни више ни мање, као што су завештали либерални оци-оснивачи, који су почетком 20. века смислили украјинску државност на територији Пољске. И два пута покушали да је остваре уз помоћ немачких бајонета, 1918. и 1941. године.
Московским либералима, међутим, непријатно је што су Пушилини и Стрелкови, за које се не зна откуда су пристигли, који се никада нису појавили на таласима Ехо Москве, и никада ништа нису објавили у The New Times-у, у Јежу, па чак ни у Новој Газети, изненада изашли на сцену светске историје, са оружјем у рукама.
А њима, либералима, тако паметним, са наочарима, нафилованим европским знањима, познаваоцима страних речи, преостаје само да мирно стоје по страни. И прате како се ствара Историја, не по правилима, него против њих, и, замислите само – без учешћа либералне интелигенције! Уз помоћ старих аутомата АК.
Заиста, на територији ДНР и ЛНР не примећују се жреци чистог знања, и новим републикама због тога можемо само честитати, јер је то Божји дар.
Патриотска Русија, која се није помирила са поразом из 1993, послала је устаничкој Украјини један број храбрих младића. Сјајан је пример – Саша Бородај. Али нове републике у огромној већини штите локални ентузијасти, једноставни и у тој моћној једноставности величанствени.
Московски либерали, који дуго година одричу постојање народа као таквог, са одвратношћу прате шта се дешава у Донбасу. Тај устанак разбија у прах и пепео све њихове теорије да је народ неспособан да у Историји учествује сопственим снагама, без Нових Тајмсова и Нових Газета. А народ успева да се снађе, и, као што видимо – то у нашем руско-украјинском, украјинско-руском народу постоји на генетском нивоу, и све више подсећа на пугачовски стил.
„Ми ћемо врло брзо протерати укро-нацисте и с предгорја Саур-Могила, и с других места. Спремајте беле папуче“, написао је недавно Фјодор Березин, заменик Игора Стрелкова. „Спремајте беле папуче!“, опојно звучи, зар не?
Одличан стил, једноставан, озбиљан и разумљив (није то постмодернизам). Таквим језиком писао је своја чаробна писма Јемељан Иванич Пугачов, позивајући све незадовољне (и „мухамеданце“, узгред речено, као прекор данашњим етнонационалистима): „не само мајора, него – ако га спазиш, убиј и капетана“.
Укратко, предивна пугачовштина допире до нас из правца „самопроглашених“ република Донбаса. Чују то добро и мери, и пери, и сери – с обе стране руско-украјинске границе.
Да, јасно је зашто су московски либерали љути; они у том једноставном народном покрету не могу учествовати априори. Они деценијама проповедају да народ одвратно смрди, да су то обичне ништарије и бедници, људи који не умеју да направе сопствени бизнис.
(Господе, како је добро што московски либерали нигде не могу да се „присуседе“. За сада. Када нестане опасност, могу они добежати, да би украли власт.)
И Владимир Владимирович Путин опрезно гледа на устанички Донбас зато што се плаши да ће се на територију Русије пренети прелепо узбуђење под називом „пугачовштина“.
Дакле, међу становницима Русије увек постоје стотине непознатих Стрелкова, Пушилина и Бородаја. И у право време они ће испунити свој историјски дуг.
А тада ће многима бити потребне беле папуче*, биле оне припремљене или не.
Напомена преводиоца:
* Беле папуче – симбол одласка у царство небеско; припрема за Божји суд.
Превод ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ
