Прочитај ми чланак
У савременом свету води се рат против хришћанских темеља Европе, и то је највидљивије на пољу правних прописа. После читања књиге „Право и православље“ Зорана Чворовића биће Вам јасно да се свет враћа у паганизам, овога пута обојен анти-породичним вредностима.
У „Основама социјалне концепције РПЦ“ пише: „У савременом схватању права, доминирају погледи који су апологетски у односу на позитивно, активно право. У складу са њима, право представља човечији изум, конструкцију коју друштво ствара ради сопствене користи и за решавање задатака које оно само одређује. Према томе, законита је свака измена права уколико је друштво прихвата. Иза писаног кодекса не постоји апсолутно никаква правна основа. За дато гледиште, законита је свака револуција која на силу одбацује законе „старога света“; законито је и потпуно одрицање од моралне норме, уколико друштво одобрава такво одрицање. Према томе, уколико савремено друштво не сматра да је абортус убиство, оно се ни јуридички не појављује као такво“.
Али, како Руска Црква сведочи даље, „у оним случајевима када људски закон у потпуности одбацује апсолутну божаствену норму и замени је оном која јој је супротна, он престаје да буде закон и претвара се у безакоње, без обзира на то у какве правне одежде је обучен.“ То, између осталог, значи да хришћанство бива сурово гоњено у савременом свету, и да је данашњи хришћанин „дужан да на законит начини иступи против безусловног нарушавања устава и закона Божјих од стране друштва и државе; ако ја пак такво законито иступање онемогућено или неефикасно, дужан је да заузме позицију грађанске непослушности“ (уосталом, и сама грађанска непослушност настаје са хришћанима, који одбијају да се римском цару клањају као богу, и због тога бивају сурово гоњени).
Књига која открива
Зато је књига др Зорана Чворовића, доцента Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, „Право и Православље“ (Catena mundi, Београд, 2014) дошла у прави час. Њен аутор је на само научник који није бранио сумњиве докторате на „сега – мега“ универзитетима, него је реч о човеку који је остварио значајан продор у осветљавању једне од кључних тема историје права у нас – а то је управо утицај који је хришћанска вера имала на правне норме. Блаженопочивши владика будимски Данило говорио је да православна цивилизација почива на три добра – добром јерусалимству (православној вери Христом откривеној апостолима у Светом Граду Јерусалиму и на Голготи после које је свету заблистало васкрсење из мртвих), добром јелинству (које се, својом трагедијом, одом у славу жртве која је утемељила заједницу, и философијом, љубављу према Мудрости која ће се јавити као Богочовек) и добром римству (римским правним поретком који је извирао управо из насушне потребе да се свет спречи да потоне у хаос и постане пакао узајмног свепрождирања). Зоран Чворовић својом књигом показује како су се добро јерусалимство и добро римство узајамно преплитали, при чему је јерусалимство било кров римству, преображавајући га ка нормама утемељеним у Еванђељу, књизи живог Живота.
Студија о Еклоги као суштински првом хришћанском законику Ромејског царства указује нам на низ ствари битних за разумевање овог прожимања. Пре свега, ромејски законодавац – цар настојава на еволуцији права од паганског ка хришћанском. Установа робовласништва је паганска, и противуречи учењу Цркве да је Бог људе створио као браћу, а не као господаре и робове. Али, пошто је ропство чврсто укорењено у друштву, а Црква је позвана да друштво христијанизује, људима се нуди могућност да, на основу хришћанске етике и гласа савести, а не на основу државне принуде, изврше оно што закон Божји очекује – да ослободе робове које поседују. Већ Свети цар Константин даје право господарима да робове ослобађају у присуству епископа, и у храму Божјем.
Једини правни посао који се смео обављати у дан Господњи, недељу, био је – ослобађање робова у цркви, чиме, како сведочи Чворовић, цитирајући ауторитете из области историје права, Црква постаје „званична агенција за ослобађање робова“ (и у 19. веку, петнаест столећа после цара Константина, покрет за ослобађање робова у САД водиће хришћански аболиционисти). По Еклоги, епископ добија право да аутоматски ослободи робињу коју господар приморава на проституцију и болесног роба о чијем оздрављењу се господар не стара. Док су у паганској антици ослобођеници имали низ обавеза према бившим господарима, сада им се налаже само обавеза поштовања према онима који су им дали слободу.
Када су веридба и брак у питању, и ту се покушава синкретички, еволуциони спој између старих обичаја и хришћанства. Веридба и брак од сада траже узајамни пристанак будућих брачних другова, а верност се подразумева од почетка, јер је брачна верност једна од основних хришћанских врлина. У доба паганског Рима, брак је био обавеза која се и на силу морала спроводити, зато што је неко морао да одржи култ кућних богова, а то су могли само синови. Хришћански брак подразумева љубав и слободу. (Наравно, Еклога није савршени хришћански закон; јер, упркос јасном ставу Светих Отаца, који изједначава мушку и женску брачну прељубу, у Еклоги је женска прељуба строжије кажњавана, док се мужу, на известан начин, „гледа кроз прсте“).
Жена по Еклоги добија ново место у браку – она није само биолошка родитељка и слушкиња мушкарца, него је, по Откровењу Божјем, човечица, мушкарчево „друго ја“. Она има право на духовни живот, и то право јој је, разговором са женом Самарјанком и бирањем мироносица за Своју пратњу, дао сам Господ Исус Христос.
Еклога јасно утврђује строга брачна правила која спречавају сваку инцестуозну везу, не само по крвном, него и по тазбинском сродству, као и кад је у питању духовно сродство – кумство.
У хришћанском законику, деспотска власт оца, карактеристична за римско право, замењена је узајмном љубављу; мајка се са оцем изједначава по правима и обавезама кад је васпитавање деце у питању. Она престаје само да рађа, него почиње и да васпитава. Родитељско право није више манифестација власти, него ДУЖНОСТ, заснована на заповестима Божјим.
/…/
О последицама неопаганизма
После читања Чворовићеве студије о Еклоги види се, више него јасно, да је христијанизација државе у царству Источних Римљана била озбиљно схваћена, и да су Византинци настојали да Еванђеље спроведу у живот. Такође, бива нам јасније и зашто се такав рат у Европи и Америци води против хришћанских друштвених норми и сваког трага хришћанског морала – да би човечанство коначно било побеђено од стране глобалистичке елите банкократа и других поклоника бога мамона, оно мора бити репаганизовано.
Један од челника Светског конгреса породица, руски друштвени делатник Алексеј Комов, о томе каже: „Стари паганизам је значио „религиозни плурализам“, хомосексуализам и педофилију (Атина и Спарта, на пример), храмовну проституцију(Вавилон), канибализам (Маје и Астеци), као и отворени сатанизам (у Пергаму у Малој Азији, пише у Откривењу Јовановом, био је олтар посвећен сатани). Неопаганизам данас значи морални релативизам, право на абортус, еутаназију (у Белгији је озакоњена еутаназија деце), „мултикултурализам“ као уништење хришћанске културе, „људска права“ на изопачености, репресивну „толеранцију“ и „политичку коректност“, склапање истополних „бракова“ и њихово право да усвајају децу. Иза свега стоји рат потив Христа, Бога Који је постао Човек, и донео спасење свим људима. Тај рат се нарочито разбеснео у 20. веку“.
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЗОРАНА ЧВОРОВИЋА!
НАРУЧИТЕ КЊИГУ ЗОРАНА ЧВОРОВИЋА
НАРУЧИТЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI
