„Нисам заинтересована за ескалацију (…) напротив, радим на деескалацији ситуације“[1], рекла је немачка канцеларка Ангела Меркел, (по завршетку састанка с председником Јужне Кореје, Берлин, 26. март) поводом украјинске ситуације.

Наиме, Вашингтон већ извесно време врши значајан притисак на „западне“ партнере од којих тражи да у својим (на првом месту) спољнотрговинским односима изолују Русију. Наравно, захтев Вашнгтона нереалан је колико и вера да има консензус за све своје спољно-политичке гафове. Више него извесно било је, да најјача европска држава Немачка неће поћи стазом која би значила огромне губитке за њену привреду.

О аутору

Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.

Стога је невероватно да Америка није била довољно способна у оквиру своје „посебности“, да процени кризну ситуацију. Напротив. Она је свим својим поступцима, ипак, успела: прво, да Русију консолидује-председник Руске Федерације Владимир Владимировић Путин ужива огромну популарност како у Русији тако и у све већем проценту међународне заједнице. Приметно је, такође, да многи бивши и актуални званичници западне хемисфере врло јасно критикују америчку империјалну политику.

У све бројнијим и оштријим критикама не посустају и бројни западни интелектуалци. Илустрације ради, професор емеритус са Принстона Стивен Коен[2] који је у свом чланку у The Nation [3], као и у разговору за он лине Democracy Now[4]недвосмислено показао сву бесмисленост америчке спољне политике.

Не сврставајући се ни на једну страну у кризи, Коен је кроз кратку ретроспективу дешавања у Украјини, као и односа САД према Руској Федерацији, врло прецизно и детаљно демистификовао вектор Америчке политике: он је неоколонијални, империјални и нема никакве везе с демократијом.

„Шта они раде? Највише рангирани званичник Стејт Дипартмента, која представља Обамину администрацију, и амерички амбасадор у Кијеву, да поједноставимо, ковали су заверу – државни удар, против изабраног председника Украјине“[5], рекао је Коен поводом пресретнутог разговора Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Украјини. Видно разочаран и екстремно љут, у ствари, процесом о коме се у америчком друштву највише дебатује а јесте сторнирање демократије у корист интереса моћних корпорација, Коен је подвргао оштрој критици меин стрим медије који раде у служби претходно поменутих дајући потпуно погрешну ако не и лажну интерпретацију догађаја.

„Ко је био у праву у интерпретацији скорашњих догађаја“? питао је професор Коен. Америка или Русија? „Да се вратимо Арапском Пролећу. Обама и Вашингтон су рекли да се ради о демократији, и то је супер. Русија је рекла: „Само мало. Уколико дестабилизујете, чак и све да су ауторитарни лидери у питању на Блиском Истоку, нећете довести Томаса Џеферсона на власт. Довешћете џихадисте. Добићете врло радикалне људе на власти широм Блиског Истока. Сад, када погледамо уназад: Ко је био у праву? Погледајте Египат, погледајте Либију. Ко је имао право? Да ли Руси могу да буду у праву поводом нечега, питам Вас?“[6]

Професор Коен користећи прилику да обавести јавност која је жртва невероватног „медијског чишћења“ даље пита: „Сада, шта Руси говоре поводом Украјине? Они кажу (…) да су мирни демонстранти, како их ми упорно зовемо – премда мислим да су ти одавно отишли својим кућама, а било их је много. Узгред, на почетку су биле стотине хиљада, десетине хиљада, пристојних, либералних, напредних, часних људи на улицама. Али су они изгубили контролу над ситуацијом…

О томе се сада ради. И Руси кажу: „ Размислите! Уколико збаците, и узгред председнички избори су за годину дана. Руси кажу сачекајте до председничких избора. Уколико га свргнете (Виктора Јануковича, прим. аут) – а то говоре Вашингтон и Брисел – да он мора да оде. Шта заправо радите с могућношћу каква је демократија и то не само у Украјини, већ свуда у свету? И друго, шта мислите ко ће доћи на власт? Молим Вас, реците нам. Ми смо ћутали!“[7]

Овакве ставове, дијаметрално супротне званичној политици Вашингтона нећете (про)наћи у утицајним медијима. И то не треба да чуди уколико се погледа ко су власници тих медија. Корпорације. Међутим, оно што треба да забрине јесте чињеница да корпорације имају под контролом и политичке елите. Дивљаштво, какво смо имали прилике да гледамо у вестерн филмовима и сагама о дивљем Западу, се одомаћило као мера политичких образаца корпоративног неолибералног естаблишмента. Управо због тога, ми данас с званичне западне стране имамо прилике да слушамо речник препознатљив за „трговачку“ елиту: без имало такта, дипломатских гравура, државничке одговорности, осећаја за „активну мирољубиву коегзистенцију“ која држи свет на окупу – изнад свега овога, без осећаја за очување и унапређење људских права без којих „цивилизацијске вредности“ делују бесмислено.

Тако не изненађује политика двоструких стандарда јер је принципијелност која темељи правду и истину прва настрадала на путу неоколонијализма западног типа. Не без разлога смо, дакле с потпуним умишљајем, пренели, тек, део разговора с професором Коеном. Јавност мора да зна да званична Америка у својој земљи има озбиљан проблем у најави. Побуну праве интелектуалне елите. Питање је дана када ће интелектуални подмладак кренути том стазом у жељи да државу (по)врати грађанима којима припада-чији је она, тек, сервис.

Друго, Вашингтон је успео да подели Европу, изгуби међу њима најјаче савезнике (Немачку); треће, да Немачку озбиљно утврди у будућој сарадњи с Русијом; четврто, учврсти темеље Евроазијског савеза; пето, али може да буде и прво, Русију у изванредном интезитету утемељи у сарадњи с Кином. Дакле, Америка је својом „посебношћу“ која се очитава кроз изванредну бахатост успела оно што многу савезници Русије нису – да ојача Источни концепт сагледавања међународне сцене. Да. Русија се с обе ноге вратила на место и позицију која јој припада. Сасвим смо сигурни да није очекивала да ће јој у томе „помоћи“Америка.

Обамина скандалозна европска турнеја: Од Хага до Брисела, председник САД  је кренуо у европску кампању убеђивања „партнера“ да следе Вашингтон у походу на Русију. У Холандији, после састанка с премијером Марк Рутом, новинарима је Барак Обама „објаснио“ да је Русија ипак „регионална сила“ и да не би требало да јој пада на памет да одмерава своје снаге с Америком која доминира светом. Ситуацију с Кримом је дефинисао као неприхватљиву, али је (ипак) морао да призна да од конкретних економских санкција према Русији нема ништа.

Наравно, ово се могло чути међу редовима изјаве америчког председника који је у ствари скинуо црвену боју с линије коју је сам, на почетку украјинске кризе, подвукао: „Ако економске санкције буду нужне, а за сада нисмо на том нивоу (…) оне ће јако погодити Русију“[8], рекао је Обама. За њега, одједном, дипломатија има предност и ње ће се Америка држати уколико се не деси нешто друго. То друго, колико смо разумели је претпоставка да би ситуација с Кримом могла лако да се прелије и у остале делове Украјине који преферирају Русији: „Русија је регионална сила која прети појединим својим суседним земљама, не због своје снаге, већ због своје слабости. Нисмо у рату с Русијом (…) САД такође има утицаја на своје суседне земље, али ми не вршимо инвазије како бисмо имали снажније кооперативне односе са њима“, рекао је Обама а да притом није ни трепнуо.

Да се само подсетимо на неколико америчких инвазија у непосредном окружењу: Панама (1989), Гранада (1983), Куба (1961) а да притом не помињемо остале америчке инвазије с чистим корпоративним интересом на Блиском Истоку, државне ударе које је провела ЦИА широм Латинске Америке и Кариба…О школском примеру државног удара проведеног од стране ЦИА у Ирану управо смо на овом месту писали пре извесног времена.[9] Тешко је следећи само логику и здрав разум објаснити овакве испаде: или Обама пати од „амнезије“ или је заиста „уверен“ да за то о чему прича има консензус. И једно и друго су сада врло проблематични за остатак (про)западног света који је све ближи одлуци о опстанку: или ће заједно с Америком потонути у ирационалној „посебности“ са несагледивим последицама; или ће Америци окренути леђа и покушати да спасу што се још спасити може. Трећег пута нема.

Врхунац потпуног цинизма био је када је амерички председник у Бриселу изјавио да: „велике силе не смеју да малтретирају мале (…) НАТО је интервенисао на Косову тек после четири године злостављања тамошњег становништва, а Косово се отцепило на основу референдума који је одржан у фер и демократским условима (…) Америка није анектирала Ирак…“[10].

Да ли овде може било шта да се коментарише? Да ли је, уопште, потребно било шта рећи или подсетити „заборавног“ Обаму да је: инвазија на Ирак почела због сумње да та земља поседује оружје за масовно уништење, које није ни до дан-данас пронађено; или, да је агресија од стране 19 најјачих земаља Запада на СРЈ почела без одлуке Савета Безбедности и на основу лажног извештаја (који је годинама касније оборила својим јавним сведочењима Хелен Ранта, шеф форензичког тима) Верификационе мисије ОЕБС-а поводом догађаја у Рачку; или, којим се то демократским референдумом Косово одцепило из Србије? НАТО бомбардовањем? Резолуцијом УН 1244? Избацивањем УН у корист ЕУЛЕКС-а? Мартовским погромом? Бриселским споразумом? Дакле, овде нешто озбиљно  није у реду и то неће изаћи на добро попут сличних историјских околности када је једна велика сила кренула низбрдо.

Колико видимо од те силе пада, прва се озбиљно удаљила Немачка. С обзиром да је најјача европска држава то урадила, следи талас сличних реакција. Међутим, не треба подцењивати разулареност Вашингтона који ће кренути у свој пораз да увлачи све које успе да „дохвати“ за врат. То све, првенствено се односи на мале и слабе државе које тај исти Вашингтон са својим сателитима гуши деценијама: „Европска Унија позива треће земље да се придруже позицијама које усвоје 28 чланица Уније. То важи и у контексту ситуације у Украјини и конкретно санкција које су усвојене (…)

То је посебно важно за земље кандидате и потенцијалне кандидате за чланство у ЕУ. Одлука је на њима, али земље које имају Споразум о стабилизацији и придруживању имају и обавезу о усклађивању са позицијама спољне политике ЕУ“[11], рекла је портпарол шефице дипломатије ЕУ. Дакле, више него је јасно да је Западни Балкан следећа зона опасног притиска Вашинтона и Брисела. Да ли ће нова Влада у Србији моћи да се одупре томе и уколико успе, по коју цену – неизвесно је. Једина извесност је: да ће први испит за нову Владу бити још једна (већ поменута) Бриселска (Вашингтонска) „сачекуша“.

(Фонд стратешке културе)

Oznake: analiza, EU, Kosovo i Metohija, Marina Raguš, Rusija, SAD, Ukrajina