Свет се чуди и верује да је у питању некакав прадокс. Како, наиме, могуће да је Србија хумана према избеглицама (имигрантима) а Хрватска није? Да ли су се Срби после бомбардовања, голгота, санкција и других недаћа променили? Запад се смешка и понашање Србије већ приписује као резултат свог „минулог рада“. Да ли су се променили и Хрвати и од доброг народа, угроженог српским хегемонизмом, постали себични? Колико лажи фабриковане у центрима пропагандног рата и пласиране преко светских медија могу бити жилаве и дугорочне?

Не, нису се Срби променили, а, нажалост, нису ни Хрвати. Србија има традицију хуманог и братског пријема избеглица ма ко они били. Увек су широког срца прихватали избеглице у своје куће и делили са њима све што имају. Хрвати су одувек производили избеглице, а Срби их збрињавали. Тако је било и у Другом светском рату, па и касније. Фашистичке државе су етнички чистиле своју нацију, па тако и НДХ. Нешто слично је радила и Хортијева Мађарска. Где су то Словенци нашли спас када су их масовно протерали немачки фашисти? У Србији. Дакле, и садашње понашање Србије и Хрватске према имигрантима – избеглицама традиционално је, а не парадоксално.

Док су реке миграната прелазиле преко Србије у Мађарску, хрватски функционери су давали сасвим коректне изјаве о потреби да се овим људима помогне и пружи заштита. Тврдили су како су спремни да домаћински дочекају несрећне људе, надајући се да ће их мигранти заобићи. Чим су прве избеглице крочиле у Хрватску, реторика се променила а поступци према имигрантима постали слични онима у Мађарској. Према старој навици, Хрватска и за овај проблем покушава да оптужи Србију и чуди се како јој то не успева и зашто свет као раније не удари дрвљем и камењем по злим Србима.

Изградњом мађарске „гвоздене завесе“ Хрватска је изненада добила шансу да пред Европом и светом ретушира своју ружну слику државе која је применом сирове војне силе и драстичног терора према српским цивилима трајно протерала 350.000 људи. Имају добру прилику да покажу своју хуманост према избеглим и беспомоћним људима, пред којима су се испречили себичност и безосећајност оних који су им обећавали спас и заштиту. Председница и Влада Хрватске тако нешто су помпезно и најављивали. Само добри познаваоци крвне слике нове Хрватске знали су да од тога нема ништа.

Ова и оваква Хрватска не може бити хумана ни према коме сем према Хрватима. Сувише дуго су трајале акције етничког чишћења и прочишћавања Хрватске и зар сада, када су постали готово етнички најчистија католичка држава на свету, да им неко све поквари. Зашто да доводе у питање потпуно реализован план етничког чишћења. Наравно да од тога нема ништа, а избеглице које се надају да ће их Хрвати дочекати раширених руку већ доживљавају непријатна и горка изненађења. Хрватска тачно зна колики број миграната може остати у Хрватској, а да им не наруши филигранску етничку чистоћу. Тај број је сасвим мали, такорећи симболичан. У стању су да се споречкају и са својим западним менторима и заштитницима упорном одбраном свог става.

Можда у Хрватској и постоје политичке групације које другачије мисле, али оне су безначајне јер не утичу на коначне одлуке и понашање Хрватске у мигрантској кризи. Тренутно је ХДЗ тај који преузима власт и диктира, а не треба заборавити да је у хадезеовском унутрашњем обрачуну победило десно крило. Унутрашњи обрачун десног и левог крила ХДЗ ослабио је ову странку до те мере да је изгубила прошле изборе, али су се сада унутарстраначке прилике средиле. Лево крило, које су чинили бивши комунистички кадрови, потпуно је елиминисано и сада ХДЗ сачињавају проусташке фашистоидне и клерикалне снаге, потпуно заљубљене у изворне усташке лидере из Другог светског рата и њихову идеологију.

Пошто је етничка чистоћа Хрватске један од три основна циља изворног усташког покрета (поред независности и граница бивше НДХ), избеглицама свих боја и нација се црно пише и боље за њих да заобиђу ову земљу. Не треба заборавити да су то политичке снаге које настављају традицију оних који су својевремено доносили и спроводили расне законе према Србима, Јеврејима и Ромима, и да у њиховим структурама има још живих изворних усташа из тог времена. Зашто то не смета Западу, којима су универзална људска права на првом месту, дуга је прича, али је треба испричати, па и више пута поновити ако треба. Тек толико да се зна да знамо истину.

Суштина је у томе да се усташки покрет одлично уклопио у методе специјалног рата и специјалних дејстава током Хладног рата и зато је опстао. Управо зато је имао кључну улогу у стварању независне Хрватске и сада са правом преферира да врши власт у тој земљи, која је створена по њиховој мери. Зато проусташке снаге слободно дивљају у тој земљи јер знају да имају безрезервну и заслужену подршку најмоћнијих држава Запада. Ако и претерају и ако их неко моћан са Запада буде критиковао, то ће бити као када родитељ критикује своје дете.

У Србији влада велика заблуда када се мисли и очекује да ће Запад осудити хрватску власт због очите толеранције према дивљању проусташких снага. То се неће догодити без обзира што су то истовремено и профашистичке снаге, јер су сва дешавања око стварања независне Хрватске и формирања нове власти уствари добро планиран и успешно реализован пројекат Запада. У западну стратегију борбе против комунизма а касније у наступу НАТО према Истоку проусташке снаге су нашле своје место и одлично се уклопиле у политичку и војну машинерију. Зато очекивати да ће Запад осудити хрватску власт прожету усташким лидерима и активистима због угрожавања неке тамо српске мањине или азијских и афричких имиграната – није реално. Сувише дуго су они чували и неговали то семе зла у облику усташког покрета и разних усташких емигрантских оганизација да би сада уништавали биљку која је никла из тог семена у Хрватској.

Пројекат Запада није обухватао само Хрватску, него Југославију у целини, и имао је две варијанте. Прва варијанта је била превођење Југославије у целини на Запад, али је она брзо одбачена као нереална и немогућа. Друга варијанта је била разбијање Југославије и превођење на западну страну по деловима, по републикама – уствари новоствореним државама. Највише дилема, па и међусобних сукоба око решавања проблема у Југославији, имале су обавештајне службе САД, док су обавештајне службе значајних европских земаља као што су Немачка, Француска и Енглеска од почетка знале шта хоће – разбијање Југославије. Најозбиљнији сукоб одиграо се између CIA (цивилне обавештајне агенције) и DIA (војнообавештајне агенције), које су у САД слале супротне информације о догађањима у Југославији. DIA је ситуацију приказала реално и означила сепаратистичке снаге у Хрватској и Словенији као рушитеље Југославије. CIA је за разбијање Југославије оптужила великосрпски хегемонизам и означила Србе као „лоше момке“. Шеф CIA за Балкан у то време био је амерички амбасадор Ворен Цимерман, пореклом Немац, који је у то време више заступао немачке него америчке интересе. Тако је под његовим великим утицајем комплетна гарнитура америчких војних обавештајаца DIA у Југославији промењена као неспособна јер су наводно слали нетачне информације у САД. Тако је дефинитивно пројектована „истина“ о Србима и српском хегемонизму лансирана у свет. Тиме је судбина српског народа на Балкану била запечаћена.

ПРИМЕРИ: ПРОУСТАШКА ВЛАСТ ЈЕ ПРОЈЕКАТ ЗАПАДА

Пример први (Британска обавештајна служба – агент Срећко Ровер)

Срећко Ровер јесте био ратни злочинац, али није био толико познат и није заузимао значајно место у НДХ, што је определило британску службу MI-6 да га врбује за агента у склопу широке обавештајне акције придобијања погодних личности из поражених фашистичких војски, а за борбу против комунизма и комунистичких земаља. Ровер, као млад усташки официр, са чином поручника и није имао неког избора. Затекао се на подручју Блајбурга и предају Енглезима видео је као спас, бежећи од одговорности за злочине које је лично починио као припадник злогласне усташке Црне легије у Сарајеву. Ипак британска служба није добро проценила значај Ровера јер он није био анонимац. Са тројицом оснивача (Јозо Зубић, Драго Јилек и Бећир Локмић), био је међу деветорицом омладинаца који су први приступили Црној легији (Срећко Ровер, Леонард Телеги, Звонимир Сереш, Станко Сереш, Брацо Јуратовић, Миро Мак, Анте Љубић, Павао Буљан и Звонимир Буљан). Пошто се доказао као злочинац у Сарајеву упућен је на школовање – курс за официре у Аустрију. Као „школован“ усташки официр, изабран је у елитну Павелићеву „тјелесну гарду“. На том месту стекао је Павелићево поверење, тако да је имао значајну улогу у скривању и евакуацији усташког крвавог злата и других опљачканих вредности. У том послу тесно је сарађивао са ватиканским свећеником др Крунославом Драгановићем не само у скривању злата него и евакуацији усташких лидера у Јужну Америку преко познатих „пацовских канала“ и тајне организације „Одеса“.

Приликом ових активности Ровер је већ увелико био британски агент, а, према неким подацима, радио је и за америчку обавештајну службу, тако да је смешно размишљање да Американци и Енглези све то нису знали. У периоду од 1946. до 1948. Ровер је више пута илегално улазио у Југославију (и тада је већ био британски агент) у склопу усташке тајне операције „10. травња“. Био је водич група усташа са кодним именом „Бимбо“, које су убациване у земљу са циљем рушења власти у ФНРЈ, али није заробљен током контраакције Озне, када је заробљено стотињак усташа, међу којима и неки најтежи усташки злочинци. Дакле, био је укључен у активности које су итекако интересовале западне службе, а све то без дилеме значи да су оне знале и за планове за убацивање диверзантских усташких група у Југославију. Постоје озбиљне сумње да су све то ове службе и организовале у склопу борбе против комунизма и комунистичких земаља. Ипак, погрешно су проценили да Ровер никоме неће бити интересантан.

Пошто је Југославија тражила његово изручење због ратних злочина, Британци су били принуђени да га склоне из Европе. Опрали су му биографију и пребацили га у Аустралију. Тамо је са другим усташама сличног калибра основао више усташких емигрантских организација иако је сам, према инструкцијама својих шефова из MI-6, био у сенци, „сива еминенција“. Усташке организације биле су прави расадник агената спремних не само да раде обавештајно него и за класичне терористичке акције.

Током раскола у усташком покрету који се догодио 50-тих година између Анте Павелића и Макса Лубурића (на фотографији изнад), Ровер се определио за Лубурића и његову организацију Хрватски ослободилачки покрет – ХОП. Значи определио се за крвави терор у Европи и свету, који је проводила ова терористичка организација, а има доказа и да је финансирао терористичке акције, тако да скоро и да нема акције у коју нису били уплетени Роверови прсти. Није било очекивано Роверово определење за Лубурића, будући да је био у Павелићевој личној гарди. По свему судећи, и то је учинио као агент, према инструкцијама, јер је британским и америчким службама било важније да контролишу и усмеравају терористички део усташа него неке који су глумили политиканте. Аустралијски новинар Марк Аронс, аутор књиге Добродошли ратни злочинци, који је између осталог проучавао улогу и злочине Срећка Ровера, тврди да је управо он организовао убацивање познате усташке терористичке групе из Аустралије у Југославију преко Аустрије 1972. године („Бугојанска група“, која је уништена у акцији југословенске службе безбедности „Радуша“). Да ли је све то могло да се догоди без одобрења и логистике британске и америчке обавештајне службе – и није тешко питање.

И у „домовинском рату“ Ровер је имао значајну улогу. Био је у директној вези са Фрањом Туђманом и организовао је најоригиналнију усташку регименту у Западној Херцеговини преко свог човека из Аустралије генерала бошњачке војске Блажа Краљевића, команданта ХВО. Ипак Ровер се није појавио у новој Хрватској, појавили су се само његови мемоари, на којима се школује хрватска омладина. Да ли због злочина које је починио, да ли због старости или пласираних гласина да је он уствари све време радио за југословенску Удбу, остао је у Аустралији? Овакве гласине могле су да протуре британска и америчка служба јер, ако је Ровер радио за Удбу, зашто неби могао и за њих? По свему судећи, Ровер се ипак плашио да не прође као његов пулен Блаж Краљевић, на кога је извршен атентат.

Каријера и улога Срећка Ровера као агента MI-6 импозантна је и дуга преко 70 годна. Бескрајан је списак задатака које је за њих обавио. Тиме су и његове личне заслуге и заслуге усташког покрета велике, па им се Запад морао реванширати уградњом у хрватску власт. Једним ударцем убили су две муве: одужили су се усташама а истовремено имају послушнике у хрватској власти.

Пример други (америчке обавештајне службе – агент Гојко Шушак)

Гојко Шушак је емигрирао у Канаду 1968. године, где је завршо некакве студије и постао бизнисмен са посебним угледом у усташким емигрантским круговима у Северној Америци, посебно у Канади, где је живео. Његово ангажовање као интелектуалца било је превасходно на оснивању катедре за хрватски језик на свеучилишту у Отави, где се бавио школством и био на челу хрватско-канадске културне федерације. Измишљене речи често и смешне (као рецимо „зракомлат“ – хеликоптер) потекле су са ове катедре. Западне обавештајне службе су настојале да сакрију ружну слику усташког покрета и његове директне везе са тешким злочинима. Покушавале су да га представе као патриотски и антикомунистички покрет, који се за успостављање независне и демократске Хрватске бори легалним политичким средствима. Одлучиле су да га уједине у јединствен политички блок, који би представљао већу политичку снагу. Затим, да се тако јединствен и ретуширан повеже са сепаратистичким снагама у Хрватској. Једна од личности подесних за реализацију оваквих циљева био је Гојко Шушак, и зато је постао значајан агент америчких обавештајних служби.

У Торонту је 1974. године одржан оснивачки сабор Хрватског народног вијећа (ХНВ), који је успешно окупио све усташке организације сем злогласног терористичког Лубурићевог ХОП, где није јасно да ли ХОП није хтео са њима или су га они одбацили зато што нису могли сакрити његову драстичну терористичку активност. У новостворени ХНВ ушли су и политичари из Хрватске познати као „прољећари“, који су неуспешно покушали сецесију Хрватске 1971. године. Први председник ХНВ био је Анте Дошен а последњи др Мате Мештровић, син познатог вајара. Један од најактивнијих чланова ХНВ био је Бруно Бушић (убијен у Паризу 1978). Никола Штедул је такођер бо активан, али је касније издвојио радикално крило ХНВ и основао Хрватски државотворни покрет (ХДП). Наравно да је и тај потез био добро смишљен јер су његови људи прошли специјалистичке обуке и касније добили значајне позиције у Хрватској војсци и тајним службама.

Шушак је руководио огранком ХНВ у Канади, а његова улога и значај порасли су када је управо он био домаћин Фрањи Туђману приликом посете Канади. Тада су пали дефинитивни договари о јачању и финансирању ХДЗ до те мере да добије изборе у Хрватској и направљени планови за стварање независне Хрватске. Шушак је у свему томе добио веома значајну улогу: да формира десно проусташко крило ХДЗ и да га држи под контролом како би спречио обрачун са левим крилом; да обезбеди снажно нелегално финансирање ХДЗ; да обезбеди снажну политичку и војну подршку за ХДЗ од САД и осталих земаља Запада; и да неутралише екстремне усташке елементе. Фигурира податак да је за предизборну кампању Шушак донео четири милиона долара, што је било довољно да победе јер остале странке нису могле ни приближно прикупити толику суму новца. Шушкова веза са обавештајним службама САД и блиски односи са америчким министром одбране Виљемом Перијем били су гаранција да ће све урадити у складу са интересима Запада, посебно Америке.

Након победе ХДЗ на изборима Шушак се вратио у Хрватску, где је постављен за министра исељеништва, затим за заменика министра одбране и на крају за министра одбране, што је био све до своје смрти 1998. године. Истовремено био је потпредседник ХДЗ. На сахрани му је био Виљем Пери, који је одржао говор и практично потврдио да је Шушак био њихов агент. Дословно је рекао да је Шушак за Хрватску био „пресудан у успостави слободе“ а за САД за „успоставу мира“.

Данас постоји озбиљна дилема ко је уствари управљао догађајима у Хрватској? Да ли је то био Фрањо Туђман или Гојко Шушак као сива еминенција, зато што је Шушак контролисао десно, проусташко перспективно крило ХДЗ, контролисао је токове новца и везе са западним службама, а Туђман само лево крило ХДЗ, за које се знало да је у перспективи осуђено на пропаст. У исто време Шушак је веома вешто постао неприкосновени господар информација. Као министар одбране, контролисао је војне службе безбедности у Хрватској, док је супругу запослио у кадровској служби цивилне обавештајне службе. Тако је лично уклањао неподобне и постављао своје људе у обавештајно-безбедносном апарату.

Зна се да је управо Шушак физички уклонио мирољубиве хрватске функционере који су се залагали за мир (као што је Јосип Рајхл-Кир), да је лично испалио прве хице на Борово Село и тако почео рат грађански рат у Хрватској те да је физички уклонио све значајније екстремне усташе у Западној Херцеговини јер су угрожавали интересе САД и Запада у погледу целовитости БиХ. Преко Шушка је ишла војна припрема Хрватске за рат, од инструктора које је обезбедила CIA, до обавештајне и логистичке помоћи. Према Шушковим замислима и идејама, формирана је нова проусташка власт у Хрватској, и Запад сада не жели да исхитреним или непромишљеним потезом уруши цео успостављени систем. За њих је најбоље да бар за сада проусташким снагама у Хрватској гледају кроз прсте. Не треба заборавити ни да је у левом крилу ХДЗ било значајних агената бившег совјетског КГБ.

Пример трећи (немачки BND – агент Боже Вукушић)

Боже Вукушић је емигрирао у Немачку као голобради младић, и одмах се прикључио усташком покрету. Усташе су злоупотребиле његову младост и наивност и наговориле га да убије југословенског држављанина Јусуфа Татара, за кога су сумњали да је агент југословенске Удбе. Испоставило се да је Јусуф Татар заправо био сарадник немачке полиције, па је Вукушић брзо ухапшен и због тежине злочина осуђен на доживотну робију. У затвору је студирао више области, а због заслуга за усташки покрет Никола Штедул, вођа усташког Хрватског државотворног покрета, поставио га је за „прочелника Одјела за политичка и начелна питања ХДП“, тако да је ту дужност обављао из затвора. Нема дилеме да је у затвору врбован и да је постао важан агент BND. Зато су га Немци на почетку рата у Хрватској на захтев хрватске владе пустили на слободу, без обзира што је био осуђен на доживотни затвор а у затвору провео само седам година.

У Хрватској је Вукушић имао постављења у тајним службама, од обавештајних до контраобавештајних где је, по налогу BND, проучавао тајне акције југословенског и хрватског СДБ и достављао им значајне податке и документа. Тако је изучавао и тајне акције Удбе и СДБ – ликвидације усташких терориста и екстремиста у свету, посебно Немачкој. Ако није било довољно података, и сам је вршио тајна хапшења и саслушања и истраге.Та активност имала је истовремено за циљ прикупљање компромитујућег материјала за предстојећи коначни обрачун са левим крилом ХДЗ.

Тако је Вукушић прикупио доказе о убиству усташког емигранта Стјепана Ђурековића, бившег директора ИНА, и доставио их Немцима. Докази сумњиче бившег шефа хрватске СДБ Јосипа Перковића и југословенске СДБ Здравка Мустаћа да су организовали ово убиство. Перковић и Мустаћ су изручени Немачкој, где им се суди, без обзира на огромне заслуге у стварању независне Хрватске. Након смрти Туђмана, одласка из ХДЗ Јосипа Бољковца и Јосипа Манолића те након хапшења и изручења Немачкој Перковића и Мустаћа, лево крило ХДЗ је потпуно уништено.

Боже Вукушић је заклети усташа, који и данас има значајне функције у усташком покрету. Тако је постављен за тајника Почасног блајбуршког вода, коју функцију усташе посебно цене. Све то није сметало Немцима, као ни чињеница да се ради о убици невиног човека. Сарадњу су успоставили у обостраном интересу, у интересу BND и немачке владе, као и у интересу усташког покрета и проусташких функционера у хрватској власти. Они су очито задужили Немачку и тако постали размажени и недодирљиви функционери, који имају некритичку и безрезервну подршку, без обзира шта и како раде. То ће бити тако док не постану сметња интересима Немачке.

СТРАТЕШКА ЗАПАДНА ТОЛЕРАНЦИЈА УСТАША

Ако Запад у интерсу очувања једног од глобалних пројеката наступања према Истоку жмури када је дивљање усташког покрета у Хрватској у питању, ми немамо право то да чинимо. Не смемо дозволити да под притиском избеглица са других подручја заборавимо на српске избеглице из Хрватске. Управо сада је време да скренемо пажњу на њих јер су избеглице и имигранти у жижи светске јавности. Голготу српских избеглица свет није доживео као такву.

Третирани су као народ који је своју злу судбину сам испровоцирао, који је за све сам крив и који је заслужио погром који их је снашао. Истина је сакривена не у интересу Хрватске, него у интересу Запада. Запад се у нашем грађанском рату, који је сам потпалио, определио за хрватску страну, где је отворено или прикривено подржао усташки покрет у стварању независне Хрватске. Примери њиховог односа са конкретним личностима из усташког покрета најбоље говоре како и зашто су то радили.

Наведени примери су случајно изабрани, а могло би их бити стотине. Јаке везе усташког покрета са западним обавештајним службама, па тако и са западним владама, објашњавају бескрајну толеранцију Запада у свом глобалном интересу. У питању су стратегија, заслуге, договори и обећања. У питању је стварање основа за будућа деловања. Зато толеранција Запада према хрватској власти не треба да чуди јер је сасвим логична.

Ако је већ моћни Запад, реализујући свој пројекат, устоличио проусташку власт у Хрватској, зашто их сада не дисциплинује и не направи од њих демократко друштво? Зашто их не натерају да поштују права мањина? Зашто их не спрече у драстичном етничком чишћењу? Ако су им прогледали кроз прсте када су у питању Срби и српске избеглице, зашто их не натерају да хумано поступају према избелицама других нација из других делова света. Зашто? Зато што је усташка идеологија стара стотину година и тако укорењена и „зацементирана“ у усташки покрет да није могућа ни корекција, а камоли некаква суштинска измена. Немогуће је променити биће усташког покрета. Запад их је од Другог светског рата прихватио онакве какви јесу и уградио у свој систем глобалног наступања. Знали су боље него ми да усташе доласком на власт могу радити једино онако како су то радили у Павелићевој НДХ, али то бар за сада није нешто што би узнемирило и забринуло НАТО.

Уосталом, за моћни Запад битна је стратегија на глобалном нивоу, која подразумева сигурну и стабилну територију НАТО и чврст ослонац за даље наступање према Истоку, а ту се усташки покрет апсолутно уклопио (док Србија то никада неће и не може). Наступање према Истоку њима није страно. Већ су били под Стаљинградом. Све остало што усташе раде, укључујући и њихово дивљање према Србима у Хрватској, за Запад је „ситна тактика“, која их не брине и коју су спремни бескрајно да толеришу.

Исто тако Запад не брине ни хрватско поступање према имигрантима, ма какво буде. Осуде њиховог понашања вероватно неће изостати, али биће благе и без конкретних санкција и последица. Хрвати су већ навикли да их стидљиве примедбе Запада неће угрозити, и зато не морају ништа битно мењати у свом тврдом проусташком наступу. Сами имигранти већ су у чуду и није им јасно шта се то догађа. Њихови доживљаји и искуства су равни парадоксу. Доживели су пријатељски пријем и адекватну помоћ од оних за које су десетинама година слушали све најгоре и којих су се једино плашили – код Срба – а велике непријатности равне терору од оних који су им свих ових година представљани као добри људи и хумано друштво. Додуше, то је само почетак где Хрватска панично протестује и тврди да нема довољно средстава и капацитета. После затварања границе према Србији следи примена сирове силе коју одувек примењују према „непоћуднима“. Ако све то не да очекиване резултате, зашто не и „гвоздена завеса“, по узору на своје добре комшије сараднике у осамостаљењу – Мађаре.

Извор: Нови Стандард – Љубан Каран

Oznake: Ljuban Karan, zapad, zapadni tajni agenti, migranti, Srbija, ustaše, Hrvatska