Током истраге о ужасним нападима у Волгограду, још једном су именовани осумњичени са руским презименима.

Чини се да је тренд прилива у руско бандитско вехабијско подземље конзистентан.

Који су разлози овог ужасног феномена ?

Руска имена се све чешће појављују у кривичним пријавама са Северног Кавказа и из јужне Русије. Изгледа лудо, али је стварност. Један од организатора терористичког октобарског напада у Волгограду, када је експлодирао аутобус с путницима, био је етнички Рус Дмитриј Соколов.

У истрази недавних ужасних терористичких напада такође се помиње руско име. Иако учешће г. Павлова у злочину још није доказано, само појављивање руског имена у нападима је симптоматично.

Ово, нажалост, није први случај где починиоци терористичких аката нису били етнички муслимани, већ неофити из руске средине. Злогласни вођа банде Саид Буријат, иако није Словен, није рођен у муслиманској средини. Ала Саприкина ( која је касније узела име Аминат Курбанов) убила је Шеика Афандија са импровизованом експлозивном направом. Врло мало људи је било изненађено због феномена руског вехабијског тероризма.

И док је понешто јасно о пореклу бандитског подземља на Кавказу, остаје мистерија откуд тамо Руси, који путују на Кавказ чак и из Москве.

Дмитриј Соколов и Нађа Асијалова. Упознали су се преко сајта за упознавање пре три године у Москви, он је имао 19, она 27 година. Негде у то време она је преузела ислам и постала страшно религиозна, испричаће касније њена мајка. Дмитриј пада под утицај Асијалове, познатије под именом Аматурахман, која га одводи у Дагестан међу терористе са којима је већ била повезана. Момак почиње да се занима за експлозиве и постаје експерт за бомбе. У октобру прави бомбу за своју девојку Нађу и она диже у ваздух аутобус у Волгограду, када је погинуло 6, а рањено 30 људи. Соколова припадници ФСБ-а убијају у новембру у неком селу близу Махачкале, након што је одбио да се преда.

И откуд јасан тренд прилива етничких Руса у вехабијско подземље на Северном Кавказу последњих неколико година ?

Pravda.Ru је разговарала са Русланом Курбајевим, специјалистом за ислам, истраживачем на Институту за оријенталне студије и директором Алтаир фонда, да добије одговор на ово питање.

„Верујем да је ово питање вишеслојно и има више аспеката. Очигледан је све већи број руских муслимана. Све већи број руских екстремиста је такође реалност. У Русији је управљање међуверским односима прилично тешко и збуњујуће. Нема друштвене нише, која је створена уз помоћ државе или без ове помоћи а у области цивилног друштва, за људе који не припадају муслиманској етнокултури по рођењу, већ су ову религију усвојили. Нема адоптивног механизма за њих, нема нише где би се остварвали.

Напротив, маргинализовани су, у неким случајевима намерно, у другима – спонтано. Породице се окрећу од њих, нису прихваћени од медија, власти не желе да са њима имају посла, као губавци су. Прилично је тешко бити Рус муслиман у Русији, јер јавна алијенација и осуђивање понекад прелазе сваку границу разума. Нисам изненађен што се многи распадну и потону у радикализам. Постоји значајна нетрпељивост према муслиманима у Русији и ,ако се Рус преобрати у ислам, доживљава се као издајица вере и културе , што чини да је за многе тешко да се задрже при умереним ставовима.“

Стручњак је рекао да деноминација као вехабизам не постоји. Овај термин се користи као дефиниција за екстремне групе које исповедају радикалне форме ислама. Процес је прилично неприметан. „Радикализација особе, без обзира да ли је верска или политичка, слична је процесу кад човек постепено клизи у друштвене пороке. Ураде то једном-двапут, нико не обрати пажњу, и нађу се у ниши социјално угрожених.“

Говорећи о главном разлогу зашто муслимани падају у руке радикалних проповедника, Курбанов је навео недостатак кохерентне и коректне јавне политике у сфери религије. Не постоји нико ко би преузео иницијативу од радикалних вођа који сада раде с младим људима, не само на Кавказу, већ и у централној Русији.

Харун Сидоров, председник Националне организације руских муслимана, слаже се са овим ставовима:

„Ако говоримо о муслиманима Русима, државна политика и делимично став друштва јесу оно што их чини субјектом многих ризика. Ако је експлозију потпомогао неко са Кавказа, нико неће речи да су сви људи с Кавказа терористи. Ако експлозију потпомогне Рус, кривица је на свим муслиманима Русима. Дакле, једини начин да се ови процеси минимизирају је пружање неког зеленог коридора за муслимане Русе, као што је то предвиђено, бар у теорији, за етничке муслимане.

Оксана Асланова, пореклом Табасаранка из Туркменистана (Табасарани су муслимани сунити, има их и у Дагестану, али и у другим земљама тог региона, атлетичарка Исинбајева је полутабасаранка), имала је иза себе два брака са истакнутим терористима из Дагестана, иако само 26 година има тј. имала је. Обојицу су убиле руске снаге. Била је блиска пријатељица са Асјаловом на слици горе. Она је извела напад на железничку станицу у Волгограду.

Муслимани Руси у Русији постоје и постојаће, свиђало се то теби или не. Постоје неки муслимани Руси којима су родитељи муслимани Руси. Постоји само једна алтернатива која би омогућила да они не постану друштвени непријатељи – признати их као део друштва и са својом нишом у њему, у којој би се могли позитивно остваривати, без одрицања од свог духовног избора или чак избора својих родитеља. Друга ствар, без глобалне нормализације односа владе према исламу, и развоја и имплементације проверених стратегија за промену става Русије према исламу, неће бити начина да се потпуно елиминишу такви испади. “

Харун Сидоров је објаснио зашто радикалне вође покушавају да регрутују Русе у своје редове. Прво, Словенима је лакше да се уклопе у масу, него што је то онима с Кавказа. Друго, организатори верују да је то психолошки ударац непријатељу. Треће, појачава се отуђеност међу муслиманима Русима и њихови индивидуални представници се праве подложнијим утицајима да уђу у такве ризике.

На несрећу, однос руског друштва према муслиманима Русима је прилично напет. Етничким муслиманима такође није лако због растућих националистичких осећања. Парадокс је у томе што се верници било које демоминације (ако изузмемо следбенике сулудих култова) обично понашају сасвим уздржано. Ови људи су заиста заинтересовани за свој духовни развој, читају верску литературу и следе правила религије.

Међутим, на такве људе утичу њихови, чисто формални, суверници. На православне свештенике утичу њихове претерано богате колеге, на на муслимане утичу терористи и младеж без културе, која не само да не следи исламска правила, већ и основна правила социјалног понашања.

Влада често не само да не покушава да побољша ситуацију, већ додаје уље на ватру.

У Чеченији нема тероризма само због снажне руке Рамзана Кадирова. Кадиров не спутава ислам у његовим релативно здравим манифестацијама, већ га охрабрује. Иако се то понекад враћа као бумеранг, прекомерни архаизам, тероризма у Чеченији одавно нема. Традиционални ислам једноставно истискује труло семе. Али у другим републикама, на пример Кабардино Балкарији, где су локални безбедносни званичници склони да виде вехабије у традиционалном исламу, тероризам буја. Значи да се људи постепено гурају ка радикализму.

Ако баштован не обликује гране јабуке, одсецајући понеку, дрво ће давати кисело воће. Иста ситуација је са исламом у Русији. Влада га игнорише као феномен и омогућава да подивља и дегенерише се под притиском апсурдних друштвених стереотипа.

Павел Печенкин, етнички Рус рођен у региону Мари Ел у Русији. Прикључио се терористичким снагама на Кавказу 2012. када је и прихватио ислам и променио име у Ансар ел Рус. Пре тога је био мање, више обичан момак и радио је као медицински техничар. Зашто је прешао у ислам и ко је утицао на њега, још се не зна. Кад је побегао од куће, родитељима је само оставио поруку на лаптопу и нестао, а они су месецима упорно покушавали да га пронађу, али безуспешно. За то време само им се накратко три пута јавио путем Скајпа. Извео напад на тролејбус.

Постоји још један фактор који лежи директно у подземљу. Приметно је да су терористи одавно престали не само да износе било какве политичке захтеве , већ чак и не преузимају одговорност за ове акције.

Раније су терористи имали јасан циљ – одвајање Чеченије. Планови су очигледно пропали, највероватније за дуго времена. Озбиљни покушаји да се дестабилизује становништво у Дагестану били би неуспешни, јер у овој републици нема сепаратистичког сентимента. Све у свему, бандити су одавно изгубили политичке мотиве, постали су деструктивна секта која нема другог циља осим убијања зарад убијања.

То их је учинило не само мање предвидљивим, већ је и отворило врата за сваку врсту безумне банде. Ако су повезани са овим структурама раније морали да деле бар идеју одвајања Чеченије, сада је једини предуслов лично лудило. Доста је лудака свуда и међу свим националностима.

(pravda.ru)

Oznake: vehabije, Volgograd, teroristički napad