Прочитај ми чланак
Да је Србија окупирана и колонизована држава постаје све јасније, aли да ће колонизатори образовања оптужити веронауку за изазивање подела и „сегрегацију“ у друштву је дрскост без преседана.
Све се то одвија 28.01.2016 на јавном сервису РТС-а у емисији „Да можда не“, у чијим уводним тренутцима је представљена Господња икона са „фластером- путачом“ преко уста. Овакво вређање наших верских осећања је до сада било резервисано за Османлије, усташе у НДХ, и Шиптаре на Косову и Метохији. А сада браћо и сестре Срби на нашу веру, културу, традицију се окомио и РТС, тзв. “Јавни сервис у служби грађана”. Од нас се тражи да плаћамо месечну таксу за ову телевизију, која нам шаље јасну поруку , да је почело отворено гушење хришћанства у Србији.
Подсетићемо се недавних разапињања на крстове хришћана у Либији, захтева за уклањање крста са швајцарске заставе или скидања крстова са цркава у Шведској, који вређају верска осећања муслимана, до могуће забране крштења деце у неким земљама западне европе по конвенцији о правима детета, итд. Пратећи светске “трендове” и “наш” РТС је пожурио да пошаље поруку како је спреман за обрачун са хришћанством.
Како смо по захтеву Вашингтона и Брисела донели закон по коме држава мора да изађе из свих штампаних и електронских медија, са правом се морамо питати у чијем ће интересу радити РТС у наредном периоду? Јасно је, не у интересу грађана Србије. Док нас они са тзв. “Јавног сервиса” уверавају да су наши и да смо због тога обавезни да издвајамо 150 динара сваког месеца, неко други ће водити уређивачку политику ове телевизије, за почетак вређањем наших верских и националних осећања. Скрнављење лика Господа нашег Исуса Христа сигурно не доприноси стварању толерантнијег друштва.
Због свега наведеног сматрам да би сви православни хришћани, и остале хришћанске заједнице у Србији, требали испољити грађанску непослушност према оваквом РТС-у и одбити да плаћају харач неким новим дахијама Јавног сервиса.
Министар просвете, госп. Вербић, тврди да је веронаука унела поделу међу ученицима у школама. За њега је страшно што се неко мора одлучити између веронауке и грађанског васпитања и да то доводи до поделе и нетрпељивости међу ученицима. Министар просвете овим доказује или да је потпуно некомпетентан за функцију коју обавља или да је крајње злонамеран према Цркви и деци која похађају веронауку.
Подсетићу господина министра просвете да поред обавезних изборних (Верска настава и Грађанско васпитање) постоје и изабрани изборни предмети и то: Руке у тесту, Чувари природе, Лепо писање, Народна Традиција, Шах а у старијим разредима и Цртање, сликање и вајање као и Рачунарство и информатика.
По закону, школе су у обавези да понуде најмање три изборна предмета од којих се бира један. Занима ме како ће министар Вербић реаговати када схвати да у неким школама има само једно одељења ђака првака који морају да бирају између најмање три предмета? Колико ће се престравити оваквом поделом и могућом “сегрегацијом”?
Вербић у емисији “Да можда не“ оптужује Цркву како родитељима не доставља план и програм рада (као да ће се на веронауци деца учити склапању-расклапању оружја или бацању бомби и сл.) а заборавља да је баш он министар просвете која родитељима такође не доставља план и програм рада изабраних изборних предмета. Нпр. предмет Руке у тесту, наравно нема никакве везе са тестом већ деца уче о природним појавама и откривају ствари које их окружују, заиста “логично”.
Колонизација образовања је започела увођењем обавезног страног језика (енглеског) у први разред основне школе, а од петог разреда деца добијају још један страни језик (најчешће немачки).
Сетимо се афричких земаља које су дуго биле колоније В.Британије, Француске, Португала… оне данас у званичној употреби користе језике својих колонизатора. Да би и Србија поделила њихову судбину потребно је протерати из школа веронауку и православни катихизис, како би Срби лакше заборавили ко су и шта су.
До сада су то радили обележавањем сатанистичког празника “Ноћи вештица” (ликовним паноима у школама или драмским представама на ту тему), прославом тзв “Дана заљубљених” где су деца писала саставе, песме или правили поклоне за своје симпатије за које су чак добијали и оцене. Оба ова несрпска догађаја се поклапају са православним празницима Св. Луке и Св. Трифуна.
На жалост наше образовне установе се труде да ова два светитеља ставе у сенку секташких празника, што је још један доказ да је у Србији мало шта стварно наше. Деца више не могу да славе православну нову годину, а вероватно у будућности ни Св.Саву, јер је зимски распуст двокраки. Намеће се питање, да ли је циљ да ова два празника деци избледе из сећања или временом буду замењена неким карневалом?
Двери српске
