Прочитај ми чланак
(Новости)
Сећање игуманије Анастасије, старешине спаљеног манастира Девич: Док живим неће престати страшан бол прогона и сусрета са згариштем светиње. И данас је тешко.
И када дође час одласка из овоземаљског живота, не може бити растанка са болом оног дана када су нам манастир спалили – говори игуманија Анастасија, старешина древног манастира Девич, у Дреници. – Али, ми ни данас овде нисмо сигурне. Сваког јутра, питам се: шта носи овај дан? Шта доноси – сутрадан?
Кфор се повукао пре, готово, годину. Безбедност манастира и сестринства предата је у надлежност Косовске полиције, којој је команда у Приштини.
– Можемо ли веровати ономе који нас је палио – каже тихо игуманија. – Говорим себи: Господ је изнад свих. Молимо му се да сачува ову светињу.
Око манастира ледена тишина. У Дреници одавно нема Срба. Преживео је овај манастир – погром. Одолео, да им, попут светионика, пошаље призив. Да је ту лука. И рука.
– Ми из ових зидова, сада, никуд не мичемо. Неповерење је! Ако нас није, ономад, после 13 година чувања, одбранила француска војска од паликућа и рушилаца, могу ли – ови? Зато, само уз велику бољку, напуштамо манастир. Мање, лечимо саме, ослоњене на молитве, уз мошти Јоаникија Девичког.
Девет је година од погрома Срба са Косова и Метохије. Девето пролеће сећања на 17. март 2004. године, када су албанске хорде јуришале на све што је српско. Животе и имовину. Древну баштину: манастире и цркве. Гробља и гробове. Споменике културе и све корене вишевековног трајања српског народа на Космету, јужно од Ибра.
На Девич су ударили у преподневним сатима, другог дана погрома. Манастир Светог Јоаникија Девичког, у коме су мировале његове мошти, а над њим бдело осам монахиња, опколило је више стотина Албанаца.
– Решиле смо: остајемо. Ово је наша кућа. Наш праг. Нисмо мислиле на смрт. Мислиле смо само да је од
наших живота, живот светиње пречи – говори мати Анастасија.
Онда се, испред порте, спустио хеликоптер француског Кфора. Евакуација. Репортери „Новости“ тог 18. марта 2004. године дочекали су игуманију и сестринство у бази Француза, у Косовској Митровици. Француски официр нам је, у три реченице, пренео драму: „Једва смо их убедили да пођу. Био је то последњи тренутак за њихов спас. И, успели смо.“
Ноћ се спустила на Космет. У вечерњим сатима, код моста на Ибру, дочекали смо игуманију Анастасију.
„Немам речи“, говорола је сломљено та одлучна жена пре девет година, уздржавајући се да не заплаче, док се око ње окупљао народ. И нудио помоћ. Био је ово други напад Албанаца на манастир. Тежи и болнији од оног у лето 1999. године, када су светиње у Метохији остале без народа и заштите. Болнији, јер ни игуманија Анастасија није веровала да ће светиња одолети.
Вести о скрнављењу српског трајања на Космету – смењивале су, тог мартовског дана 2004, једна другу. Из Призрена је јављено да су Душанове светиње – у пепелу. Из Липљана – да је народ протеран, а њихови домови спаљени. Истоветне вести и из: Гњилана, Подујева, Истока, Витине, Пећи, Ораховца… Из Приштине је јављено да је древна црква Светог Николе спаљена. Из Глоговца, Новог Брда, Урошевца, Ђаковице… не зна се која је од које вести потреснија.
– Кад је стигла вест да нам је манастир спаљен, а владика Атанасије донео и фотографије, био је то осећај као да смо и ми живе у тој ватри гореле – враћа сећање мати Анастасија. – Тај осећај, међутим, није нас клонуо. Дао нам је нову снагу. Да се вратимо, па како нам буде.
Није знала мати Анастасија да су се нападачи два пута враћали да спале и оно што у једном налету нису успели. Конаке, радионицу за израду крстића, пчелињак… Све чиме су се бавиле монахиње и од чега су, делимично, живеле. Спаљивали су све, само да се оне не врате.
– Ми смо, ипак, одлучиле да се вратимо – говори мати.
И то је била драма: окапавале су пред капијом Кфора у Митровици. Командом Унмика… Ма, где год су стигле, само да им се омогући повратак.
– Уверавали су нас да је то немогуће. Казали су: Немате услова за то. Одговорила сам: Какви услови! Ми желимо да се вратимо, то је једини наш услов. Онда су Французи обећали: За месец дана ћемо вам поставити контејнере у манастирској порти, за смештај. Ко да чека тај месец. Ми не спавамо. Ноћи пролазе. Какав је то сан, кад ниси код своје куће.
И, вратили су их, неколико дана после прогона. Њих, осам монахиња, до Девича је пратило осам пута више војника!
Дочекао их је оскрнављени манастир. Разваљен ћивот Светог Јоаникија. У гробу, где су биле његове мошти, паљена ватра. Иконе у парампарчади. Смрвљене реликвије. Свуда, наоколо, нагорели зидови манастира. Спаљен конак.
– Нема тих речи које би могле да опишу бол нашег сусрета са светињом у ранама. Шта смо могле? Прво смо саме рашчишћавале рушевине, од нас осам, шест је превалило седму деценију живота. Убрзо, монаси из Дечана, Ђурђевих ступова и Пећке патријаршије, донели су свећњак и кандило. Свеће и тамјан.
Трајала је молитва на рушевинама древног српског манастира из 15. века. Звонили су гласови монахиња за певницом, које нема, а чинило се да удара о звоно, док је спадао гареж са зидова и пробијала шкрта светлост кроз разваљене манастирске прозоре. Француски војници који су допратили монахиње-повратнике, спустили су оружје. Сударали су се неми погледи војника. И потекле сузе. Заустављале су се на блузама, на месту где војницима, за војничке части, одличје прикаче.
– Наставили смо живот у својој кући. У молитви. Притекао је и наш народ у помоћ. Обновили смо манастир и конаке. Обновили, заједно, душе своје. Али ће бол из марта, пре девет година, остати заувек – непребол.
СКУПШТИНА УПУТИЛА КРИТИКЕ
Девет година од мартовског погрома на КиМ, Срби и даље живе у страху и без слободе кретања, а међународна заједница и није пронашла ни процесуирала одговорне за бројне злочине, поручено је из Скупштине Србије. Посланици владајућих и опозиционих странака сагласни су да Србима на Косову ни данас није боље него пред мартовски погром и да живе без икаквих економских перспектива.
Председник скупштинског одбра за КиМ Милован Дрецун навео је да је погром марта 2004. био организован и плански и да су за његове припреме „знале поједине обавештајне службе, а посебно немачка и америчка“.
Бивши министар за Косово и Метохију Горан Богдановић рекао је да се веома мали број прогнаних вратио на Косово и да је мали број кућа и станова, цркава и манастира уништених у погрому обновљен.
Посланица ДСС Санда Рашковић Ивић је навела да је положај Срба на Косову и Метохији „свакога дана све гори“.
Драган Марковић Палма, лидер ЈС каже да “сваке недеље имамо напад на неку српску породицу, а међународна заједница никада није нити ће пронаћи починиоце”.
ПОВОД – ЛАЖНА КАМПАЊА АЛБАНАЦА
У таласу насиља 17. марта 2004. убијено је осморо Срба.
Уништено је или до темеља спаљено 35 храмова СПЦ, међу којима 18 споменика културе, попут храма Богородице Љевишке у Призрену из 14. века. Епархија рашко-призренска је објавила да је уништено око 100 црквених зграда. Изговор за погром била је кампања медија на албанском у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубиног Потока, од којих се један утопио у реци. Истрага Унмик полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села“.
Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месец до 16 година. У нападима на међународне снаге безбедности убијено је 11 Албанаца.
ЈАВИ СЕ, БЕОГРАДЕ
У данима погрома, Наташа Мирић из Старог Грацког код Липљана, бележи сваки час. Сваки дан. Али, пише писмо Влади у Београду:
– Немој да се стидиш, Београде. Нас. Јави нам се понекад. Ми се тобом поносимо. И теби се надамо. Ако не помогнеш… коме још да се надамо? Ми из нашега Грацког нећемо. И немамо куд. Овде су нам и колевке и гробови. Јави се, Београде.
