Прочитај ми чланак
Много се ових дана спекулише на тему разлога, из којих се део руске авијације повукао из Сирије. Ниједан од понуђених (могућих) одговора на питање о разлозима оваквог потеза, по мом убеђењу, није дотакао суштину. Осим тога, треба имати на уму и то да разлог сигурно није један. Покушаћу то да и образложим.
Из наше перспективе ствари изгледају другачије, тако да не можемо знати све могуће околности, које су довеле до овакве Путинове одлуке. Међутим, полазећи од начина размишљања овог великог дипломате и његове хумане стране, којој се не посвећује толика пажња колико и његовој моћи, сматрам да је основни разлог управо – брига за човечанство и Русију, разуме се.
Одавно се у Русији спекулише о могућем сценарију да сукоб, у који је Русија ушла присуством и деловањем својих војних снага у Сирији, може прерасти у Трећи светски рат. Највећу узбуну је у Русији направио улазак турских снага у Сирију. Наиме, војни аналитичари и новинари су непрестано потецирали чињеницу да је Турска чланица НАТО-савеза и да могући сукоб са истом може резултирати сукобом Русије са свим чланицама НАТО. У складу са чланом 5 Североатлантског уговора, такав сценарио је врло реално очекивати. У недавном интервјуу, који је Путин дао новинару Првог канала руске телевизије, на питање „да ли ће доћи до светског рата?“ он је одговорио врло сталожено, али и помало забринуто… да се нада да на свету не постоји толико безуман човек, који би га отпочео.
Дакле, први и основни разлог повлачења сигурно јесте покушај да се по сваку цену избегне сукоб са НАТО-пактом, до којег би дошло евентуалним сукобом са турском војском на територији Сирије. Русија би вољно или мимо своје воље лако могла бити увучена у тај конфликт. Турска свакако не би „три пута мерила“ пре „сечења“, намерно би изазвала конфликт. Могуће је да у НАТО постоји и таква интенција и да Турска служи само као мамац, на који Русија треба да се „упеца“, како би била увучена у конфликт већих размера.
Судећи по свим догађајима на светској политичкој сцени, а такође полазећи од чињенице да „владари из сенке“ ради свог интереса не штеде никога и да им ништа није свето, сасвим је могуће да је објашњење изненадне „окуражености“ Турске на светској политичкој сцени управо у испуњавању задатка, добијеног од светских моћника, да Русију увуку у Трећи светски рат. Председник Путин свакако не би допустио такво нешто, осим у случају крајње нужности.
Осим тога, сигурно је да Путин размишља и о томе да имиџ његове земље не треба да буде заснован на сили и да америчка улога „великог шерифа“, свакако, није пример за подражавање. Не верујем да би Путин желео да се његовој земљи припише кршење међународног права и ометање мировног процеса. Хронолошки се повлачење руске авијације дешава управо у тренутку наставка мировног процеса. То, ван сумње, није случајност.
Наглашено је да онај део руске авијације, који није напустио Сирију, остаје у служби борбе са џихадистима. Дакле, Путин жели да се огради од стајања на било коју страну у сиријском конфликту, тим пре што, сходно вестима из УН, постоји тенденција да се прејудицира утврђивање одговорности у конфликту – наравно, на тај начин што се кривица пребацује на Асада. Русија би морала имати прејак разлог да саучествује у таквом „етикетирању“ и могућим последицама.
С друге стране, Русија је помажући Асаду и, пре свега, борећи се с терористима (од чега неће одустати ни у будућности), добила прилику и полигон за демонстрацију сопствене моћи. И не само моћи, него и жеље да се активно укључи у решавање конфликата на светској сцени. Једном речју, Русија је дала јасан сигнал, који је САД требало да схвати. А сигнал је следећи: епоха једнополарног света је остала у прошлости. „Рачунајте и на нас!“
Сигурно је да Путинови евентуални планови, који се тичу ангажовања у Украјини или неким другим актуелнијим тачкама конфликта, нису (нити могу бити) доступни јавности. Према томе, не можемо искључити ни такву могућност, али сматрам да није упутно ни нагађати о нечему, за шта руски председник својим поступцима и у својим изјавама није дао повода. Такође, нису искључени и други разлози попут оног да је цела операција у Сирији била од самог почетка испланирана као краткорочна. Но, једно је сигурно. У самом старту јасно је дефинисано да ће операција бити искључиво акција руске авијације, а да копнене снаге неће бити укључене. Као таква, сигурно је да није могла трајати неограничено дуго.
Ипак, од свих могућих наведених разлога најважнијим сматрам покушај да се избегне сукоб са Турском и са НАТО. У прилог хипотезе да би до турско-руског сукоба у Сирији дошло говоре и изјаве премијера Турске Давутоглуа, који не само да је потврдио учешће Турске у интервенцијама у Сирији, него је и изјавио да подржава Џабхат ал Нусру, Арар ал Шам и друге терористичке организације, повезане с Ал-Каидом.
Неко би рекао да Турци траже ђ…ла у Сирији, али ако се ипак присетите чињенице да им цела НАТО-организација чува леђа, онда се цела слика у потпуности мења. И намеће се претпоставка да Турска само одрађује задатак, који јој је НАТО и поверио. Обарање руског авиона, након што је само на пар секунди пресекао турски ваздушни простор, требало је да буде јасан сигнал шта Турска тиме жели.
Но, председник Путин је свакако изневерио надања и очекивања његових противника да ће олако прогутати јефтин мамац. Сигурно је да пре сваке одлуке консултује све одговарајуће стручњаке и да узме у обзир све околности, не желећи да нанесе штету ни својој земљи, нити становништву било које друге земље. Нема сумње да је он и као човек, и као државник, калибар какав нису очекивали.
Извор: Србин.инфо – Соња Павлова
