Прочитај ми чланак
Криза у односима Русије и западних земаља због догађаја у Украјини све се више заоштрава. Последњих дана и седмица, а нарочито после обарања малезијског ,,боинга’’ над територијом Украјине, у том политичко-дипломатско-пропагандном рату почеле су да се употребљавају и веома тешке речи које су се чуле у доба најоштрије фазе Хладног рата.
Уз, разуме се, санкције према Русији које нису дечја игра и које заиста могу да нанесу веома озбиљну штету Русији, али и земљама које их примењују. Па и онима које ни на који начин нису уплетене у догађаје.
Дошло се дотле да се руски председник Владимир Путин у неким западним медијима, али и у изјавама појединих званичника упоређује са Хитлером и назначује као убица деце која су страдала приликом обарања авиона или током сукоба између проруских снага и украјинске армије на истоку земље. То превазилази не само оквире дипломатских манира и уобичајеног комуницирања између цивилизованих земаља, већ и границе здравог разума, ако такав разум још постоји у појединим главама.
Одговор на такво понашање дају поједини коментатори у Москви, а он гласи: хитно, без одлагања, применити адекватне противмере и не дозволити да се председник Путин блати на тако нецивилизован начин.
Московски медији посебно су огорчени на ,,поплаву прљавштина’’ које долазе из Велике Британије, што, како се констатује, захтева хитан одговор.
Медији подсећају да су британски листови ових дана, готово без изузетка, на првим страницама објавили фотографије сасвим малог дечака са потписом: ,,Њега је убио Путин’’. То је, наводно, изговорио отац настрадалог дечака. Даље, Британија је завела оштрије санкције преме Русији, тражи од Француске да одустане од продаје Русији носача хеликоптера „мистрал’’. Лондон је последњих дана актуализирао давно затворено дело о смрти Литвињенка. Све чешће, британски медији и званичници упоређују Путина са Хитлером. Раније је то рекао принц Чарлс, а сада, према тврдњи московских медија, и актуелни премијер Дејвид Камерон.
Тај исти Камерон је уочи најновијег израелско-палестинског сукоба у Гази јавно изјавио да су непријатељи Израела и његови непријатељи. А московски коментатор Шамир с тим у вези подсећа да је у Гази од почетка најновије израелске офанзиве убијено три и по пута више жена и деце него што их је стадало у ,,боингу’’ обореном над Украјином. То, разуме се, не оправдава обарање авиона, али жртве су и тамо и овамо. Камерон се, међутим, ужасава само због жртава у авиону.
На лавину прљавштина из Лондона, каже Шамир, треба одговорити одмах – опозвати руског амбасадора и повући руске акције са лондонске берзе. Ако се Британци ичега плаше, онда је то повлачење руских средстава из Ситија. А опозив амбасадора био би јасан сигнал читавом свету. Према мишљењу овог коментатора, одсуство јасне и енергичне акције Москве довело је до тога да се за Лондоном поведу Немци, Холанђани и још неке нације. По свему судећи, Москва ће послати још оштрији сигнал упозорења свету доношењем закона којим ће се земље које буду уводиле санкције Русији сматрати агресорима.
Држава се мора ангажовати у заштити председника Путина. Не може се дозволити да се о руском председнику тако говори. Руске новине не објављују фотографије убијене деце у Ираку и Либији уз текст да је њих убио Тони Блер или Дејвид Камерон. Нема ни фотографија жртава из Доњецка са потписом ,,Мене је убио Порошенко’’. Не зато што су руске новине тако добре, него зато што није уобичајено да се на тај начин оптужује шеф једне државе. То се чак ни на Западу не ради, или се бар није радило. За карикатуру израелског председника Нетањахуа упрљаног крвљу због стотина убијених Палестинаца, у Француској су отпустили карикатуристу, а лист који је објавио карикатуру био је кажњен.
Постоји и изузетак. Када се на Западу одлучи да се ликвидира непослушни лидер неке земље, тада је све дозвољено. То се видело на примеру Гадафија и Либије. Њега су демонизовали и убили. Либија је практично престала да постоји. Тамо је сада пакао.
Руски аналитичар покреће једну тему о којој се доскора није говорило, бар не у тако отвореној форми. Он каже да би о примеру Гадафија и Либије требало да размисле противници Путина у земљи. Свргавање Путина уз помоћ Запада могло би претворити Русију у нову Либију. То им се на крају крајева не би исплатило. Либерали у Либији који су се борили против Гадафија сада чупају косу. Они сада сањаре о срећним временима када је Гадафи био на челу државе.
Шамир каже да је Русији потребно јединство. Понавља да се не сме дозволити блаћење Путина. Ако Енглези желе да трче испред руде, нека за то плате цех. Русија треба да повуче свог амбасадора из Лондона. Не треба нам ни британски амбасадор у Москви, нису нам потребне никакве британске структуре, ни Би-Би-Си, ни Британски савет, ни дописници британских листова. Британске компаније које су инвестирале у Русији добро су зарађивале и треба им блокирати имовину и тиме надокнадити штету због санкција. А руски олигарси који су се лепо устројили у Британији, нека размисле шта ће и како ће. Нека се врате у Русију и пренесу свој капитал.
Бескорисно је спорити се са Енглеском око обарања авиона над Украјином. Тамо се надају да ће да мобилишу олигархе у Русији и подстакну народ да свргу Путина. Одговор мора да буде оштар и отрежњујући, да буде упозорење другима. Иначе, Либија би могла ,,доћи’’ у Москву.
Што се тиче руских олигарха да ће се определити против Путина и наде да ће се народ подстаћи да устане против шефа државе, ту су се на Западу очигледно прерачунали. Највеће компаније и банке у Русији у власништву су државе и њихове руководиоце поставља Кремљ. Богаташи ван ових структура сасвим добро сарађују са властима и немају ни најмањег интереса да се окрену против Путина. А што се обичних грађана тиче, ту ствари стоје још повољније за руског председника. Њега подржава огромна већина грађана и његов рејтинг је веома висок. Чак око 88 одсто испитаника подржава Путина у његовој политици према догађајима у Украјини. Дакле, жеља западних центара о ,,народном устанку’’ у Русији против Путина и озбиљнијем противљењу олигарха остаје само пуста жеља. Та опасност се, упозоравају они обазривији, ипак не треба сасвим потценити али, бар у овом тренутку, ни преценити.
Када је реч о санкцијама, ствари стоје другачије и много озбиљније. Замрзавање средстава и забрана виза које су до сада заведене намећу ограничења у финансијском, војном и енергетском сектору. Међу новим мерама је могућност ограничења присуства руских банака европским тржишним капиталима, што би могло да угрози предузећа за пружање финансијских услуга која послују у Русији. Новим мерама обухваћени су и Јединствена корпорација бродоградње и још три банке. За Русију су посебно осетљиве санкције из области енергетике и нафтне индустрије јер та област даје највећи удео у државном буџету. Све у свему, Русија би због санкција, према процени европских експерата, могла ове године да има губитке од око 23 милијарде, а већ идуће године – око 75 милијарди евра. У исто време, Европа би ове године могла да изгуби око 40 милијарди, а идуће око 50 милијарди евра. Ово су, иначе, најоштрије санкције према Русији од завршетка хладног рата и према оцени руских експерата и политичара, супротне су међународним законима и нормама.
Амерички и други западни стратези очигледно имају неку своју рачуницу. Ако би успели у својим настојањима да добију садашњу битку у Украјини, одвоје је од Русије и укључе у евроатлантске интеграције, политички, економски, војни и сваки други добитак био би неупоредиво већи од прорачунатих тренутних финансијских губитака. И што је најбитније, Русија би била политички, економски, стратешки и војно знатно ослабљена, што је и основни циљ Запада. То је исувише велики улог и истовремено сувише велика цена о којој се у Москви свакако рачуна. То је у суштини питање безбедности и територијалног интегритета саме Русије. Ту нема никаквог ценкања и о томе су у Кремљу свакако више него свесни.
Што се тиче демонизације Путина, то није нова појава и она се са мањим или већим интензитетом протеже готово од његовог уласка у Кремљ.
Зашто је то тако? Политички кругови у Москви и московски медији то добро знају и не баве се много тим питањем. Одговор је стигао из самих америчких извора, а дао га је још пре неколико година водећи амерички експерет за Русију Стивен Коен који каже да је демонизација Путина у америчким средствима информисања освета за неуспешан пројекат Вашингтона да уништи Руску Федерацију. Путин је, дакле, био и остао основна препрека остварењу таквих америчких планова. Зато је за многе америчке политичаре, новинаре и медије он лош момак. Да је то дозволио, био би добар момак, радо прихваћен и хваљен с оне стране океана.
Стивен Коен, професор Принстонског и Њујоршког универзитета и члан Америчког савета за спољну политику, који важи за једног од највећих америчких и светских експерата за Русију, говорио је не тако давно о демонизацији Путина на једном скупу на Колумбијском универзитету у Њујорку. Према његовим оценама, водећи амерички листови пишу данас о Русији чак мање објективно него у годинама хладног рата, а са више идеолошких примеса и зависности од званичних ставова Вашингтона. Коен каже да се ,,гласине, ничим поткрепљени ставови и сумњива уопштавања о историји и политици Русије, износе као неприкосновена истина’’.
По оцени Коена, професионализам водећих америчких листова није се поправио. Сви ,,плусеви’’ који су својевремено приписивани Јељцину, сада се претварају у ,,минусе’’ који се калеме Путину. Уобичајено је да се констатује како се Путин удаљио од демократије. А како се може назвати ,,демократијом’’ напад тенковима на парламент (за враме Јељцина), пита Коен? Није тачно да су убиства новинара у Русији специјалност Путиног управљања.
Према подацима Комитета за заштиту новинара, за време Јељцина у Русији је убијено више новинара него за време Путина. А што се тиче корупције, коју западна средства информисања назначују као ,,неодвојиви део политике Путина’’, треба подсетити на чињеницу да је корупција добила невиђени замах почетком деведесетих година, дакле, пре Путина. Коен каже да ,,таква историјска амнезија америчких средстава информисања чини немогућом дубоку анализу процеса који се дешавају у Русији’’.
Око поштовања суверенитета других држава и (не)мешања у њихове унутрашње послове ствари су још много неповољније по Запад. Својеврсну лекцију Западу у том смислу недавно је одржао и посланик ,,Зелених’’ у немачком парламенту Ханс Кристијан Штробеле. Тиме што је Немачка бомбардовала Србију и признала независност Косова прекршено је међународно право, па Немачка и западне земље немају морално право да критикују Путина што је анектирао Крим, каже Штробеле. Када господин Обама или канцеларка Меркел кажу Путину ,,Не смете ући у туђу земљу и мешати се у њене односе, морате поштовати територијални интегритет“. Путин се онда може само насмешити и рећи: ,,Је л’ ви то озбиљно? Ви знате нешто о територијалном интегритету? Шта сте урадили на Косову? Шта сте урадили у Ираку, у Либији, у Авганистану?“
На Западу, дакле, ништа ново. Бар што се тиче Русије и Путина. Све што се догађа у Украјини и око Украјине део је стратегије Запада. Коначан циљ је не Украјина него Русија. Украјина је само ,,транзитна територија’’ преко које треба да се оствари основни циљ. А Путин је основна сметња за његову реализацију. Онда не чуди то што су на Западу бесни на руског председника, не чуди ни терминологија којом се у том бесу служе поједини медији и званичници на Западу.
Излаз из садашње ситуације у Украјини није на видику. Одговорност, према руским (и не само руским) оценама, лежи на западним земљама, пре свега на САД и новом украјинском руководству које је, према тврдњама Москве, само пион у рукама западних центара. Москва је много пута до сада апеловала на прекид ватре, показала добру вољу и спремност на разговоре, али не на сопствену штету. Тај позив и апел очигледно остју без одговора.
Чини се да свет улази у нови период оптерећен опасним сучељавањима и глобалним кризама и хладни рат се вратио на велика врата са свом жестином.
