Украјинска енергетска компанија Нафтогас је 05.02. Русији платила 45.600.000 кубних метара гаса, што је довољно за покривање потрошње за 5 дана, изјавио је портпарол Гаспрома Сергеј Куприианов.

„Нафтогас је уплатио унапред 15.000.000 $ за снабдевање гасом у марту и тај је новац сео на рачун Гаспрома. Тај износ покрива око 45.600.000 кубних метара гаса, што је довољно за 5 дана. Тренутно Украјина прима 10 милиона кубних метара гаса дневно“, казао је Купријанов.

Украјина је сличну уплату 15 милиона долара за руски гас извршила крајем фебруара, украјински министар енергетике Владимир Демчишин рекао како ће његова земља примати „мале“ позајмице овог месеца и нада се да ће до првог април решити гасни спор с Русијом, и како ће на Москву утицати став Европске уније.

Превремене уплате су кључни захтијев у тзв. „Зимском гасном пакету“ споразума са Русијом, за којег се Украјина нада да ће бити ревидиран током преговора, као и да ће Газрпом да промени транзитну стопу за транспорт руског гаса кроз украјинске гасоводе према Европи.

Према постојећем гасном уговору између Русије, Украјине и ЕУ из октобра прошле године, Кијев мора унапред да плати за руски гас којег ће да користи.

До овакве одлуке руске стране је дошло због сталних свађа и неисплата испорученог гаса Украјини. Тренутно Украјина за гас Русији дугује $ 2 400 000 000, што је потврдио руски министар енергетике Александр Новак.

Украјина руски Газпром оптужује за кршење уговора, рекавши да добија мање гаса него што је Кијев затражио. Украјински министар енергетике је рекао да Москва свој гас продаје Кијеву по цени 15% већој од оне за Европу.

Алекандер Новак је изјавио да Русија Украјини може дати попуст на гас, али у будућности. Демчишин је изразио наду да ће тај попуст бити део „летњег пакета“, који би требао бити договорен пре 1. априла ове године и да ће се одустати од фиксне цене од 378 $ за 1000 кубних метара руског гаса.

По самом начину плаћања се види да је Украјина у правом економском и финансијском хаосу. Инфлација се попела на 28,6%, а национална валута хривња је од почетка године изгубила око 50 одсто своје вредности. Нафтогас је прошле недеље признао да је у стечају.

Чини се да је Украјина рачуна на помоћ ММФ-а од 17,5 милијарди долара, што је једини начин да се спаси украјинско привреду. Међутим, нови пакет „помоћи“ прате строге буџетске одредбе и кључни макроекономски индикатори. Да би се удовољило условима Међународног монетарног фонда, раније ове недеље је украјински парламент усвојио ребаланс буџета за 2015. годину, увео мере штедње, драстичне резове пензија и утростручење рачуна за енергију. ММФ ће оцењивати напредак Кијева 11 марта, када би пакет коначно могао бити одобрен. Прошли месец је украјински премијер Арсени Јацениук признао „да земља без помоћи ММФ-а на ивици банкрота“.

Он је чак рекао да је Украјина спремна да обустави куповину руског гаса кроз повећање домаћег истраживања нафте и гаса и узимајући енергенте из Европе, али је свима јасно да је то у садашњим околностима немогуће.

У исто време, сама Европа добија преко трећине својих потреба гаса из Русије. У четвртак је бугарски заменик премијера Ивајло Калфин признао „како у Европи тренутно не постоји алтернатива руском гасу“.

Украјина је у фебруару увезла 900 милиона кубних метара руског гаса, ау прва два месца ове године је укупни увоз износио 4,1 милијарду кубних метара природног гаса, од чега 2,3 милијарде кубних метара из Европе. У истом периоду прошле године, Украјина је увезла 4,1 милијарду кубних метара гаса, искључиво из Русије.

Обрнута испорука из ЕУ углавном долази из Словачке, Мађарске и Пољске, земље које су овом спорном испоруком постали главни извор гаса за Украјину, а то су земље које су у прва два месеца ове године „вратиле“ 2,1 милијарду кубика руског гаса Кијеву.

Због ове праксе је Газпром у септембру прошле године драстично смањио договорене испоруке гаса Пољској, те нагласио како „обрнута испорука“ крши све потписане споразуме са Русијом.

У тренутним околностима се у Европској унији све више говори о алтернативним изворима енергије, диверсификацији снабдевање; ЕУ на све начине покушава да реши проблем зависности о руском гасу, што је, барем у каткорочном периоду, немогуће спровести.

Чак и жељу Бугарске и Азербејџана да поново оживе пројекат „Набуко“ нико није схватио озбиљно. Наиме, када су у Бугарској схватили да је руска одлука о одустајању од „Јужног тока“ коначна, сада поручују како желе вратити у живот гасовод „Набуко“, те како ту идеју подржава и Азербејџан.

Бугарски дневни лист Novinite  пише „како је сензационална вест о повратку на гасовод „Набуко“ резултат преговора азербејџанског председника Илхама Алијева и бугарског премијера Бојка Борисова, те да су двојица лидера то саопштили и Европској комисији“.

„Бугарска је одана чланца Европске уније и испунила је све услове из Трећег енергетског пакета, посебно блокирањем руског пројекта Јужни ток, али Бугарска сада не жели остати без гаса и Европска комисија јој треба помоћи са повратком „Набука“, изјавио је. Борисов и додао лако је пројекат „Набуко“ потпуно у складу са интересима НАТО савеза и ЕУ, који су годинама радили на њему.

Појект „Набуко“, гасовод дуг 3 300 км од Азербејџана и Туркменистана до Аустрије у ЕУ, Европска комисија је одбила 2013. године. Гасовод се показао неисплативим, јер му је цена превисока, а потребни ресурси за пуни капацитет од 32 милијарди кубних метара годишње никада нису пронађени.

Европа се на крају одлучила за јефитнији пројекат, изградњу гасовода ТАНАП преко Азербејџана, Грузије и Турске, који потом долази до европског Транс-јадранског гасовода (ТАП), преко Грчке, Албаније и преко мора до југа Италије.

Међутим у оба случаја азербејџанско поље Шах Дениз у Каспијском мору може испоручивати у 10 милијарди кубних метара гаса за извоз у Европу.

Иако је за Бугарску „Јужни ток“ био идеално решење, под притиском Европске комисије у Бугарској Газпром је морао напустити тај пројекат и пронаћи алтернативу у „Турском току“, који ће из Русије директно ићи до Турске, потом даље на границу с Грчком, где ће се изградити гасно чвориште у којем ће свака европска земља моћи купити руски гас.

Управо је због Трећег енергетског пакета ЕК Газпром одбацио идеју о испоруци свог гаса директно на европску територију. Сада за увоз руског гаса кроз „Турски ток“ Европска унија сама треба преузети одговорност за његову испоруку и изградити гасно чвориште на турско-грчкој граници.

Овакав развој догађаја је драматично променио енергетску будућност Бугарске. Албанија и Италија ће моћи увозити руски гас с грчке границе, а Бугарска до сада није положила нити једну једину цев за нови гасовод и хитно јој треба решење за новонастали проблем.

Бугарска највероватније жели променити руту ТАНАП-а преко Турске, како би гасовод наликовао на „Набуко“ и тако достигао бугарску границу, каже директор руског Фонда за енергетски развој Сергеј Пикин.

Међутим, шансе за успех Софије су врло мале и ово је била политичка изјава којом бугарска влада покушава некако оправдати чињеницу неуспех „Јужног тока“, као и да ће изгубити животно важну зараду од транзита руског гаса преко Бугарске до ЕУ, посао који је већ био договорен до у најситније детаље.

Бугарска овог тренутка зарађује на транзиту руског гаса преко Транс-балканског нафтовода у Турској, а „Јужни ток“ је био пројекат у којем је Бугарска била прва земља за улазак руског гаса на европски територију.

Бугарске власти сада треба да објасне својим бирачима зашто се нису побуниле и бориле за интерес својих грађана.

Но, сада Бугарска хитно мора одлучити како ће добијати руски гас, обзиром да 2019. „Турски ток“ мора почети са радом и Газпром ће затворити транзит гаса у Европу преко Украјине. Теоретски би Софија могла да користи инфраструктуру Транс-балканског нафтовода, преко којег и сада добија део гаса, али је проблем у Транс-балканском гасоводу што он из Русије до Буграске опет иде преко Украјине. Газпром је саопштио како након завршетка транзитних уговора с Нафтогазом 2019. године неће потписати нови.

Бугарска је једина земља која је „грчевито бранила“ став Европске комисије о „Јужном току“ и зато сада Софија покушава пронаћи било какав начин, па макар оживети одавно сахрањени „Набуко“, који због подударања трасе јест био директна конкуренција „Јужном току“, али се од њега ипак одустало.

Време за Бугарску је изгубљено у оба случаја. Према руском експерту Сергеју Пикином, чак и да овај предлог Бугарске Европска комисија одобри, од њега неће бити ништа, јер Борисов неће моги наћи финансије за идеју која сада више изгеда као научна фантастика.

Овде се можда потребно вратити на почетак украјинске кризе и подсетити на хистерију која је завладала Европом иу Сједињеним Државама, када су сви сматрали да ће притиском на руску економију сломити Владимира Путина и натерати га да ревидира своју политику према Украјини. Ово је важно рећи из разлога што је у протеклих годину дана Европска унија у енергетском смислу на крају ипак испала губитник, одмах након Украјине, наравно, тек онда Русија, док Вашингтон ионако нема везе са руским енергетнима.

Нажалост, Европска унија је у целој овој причи била послушни извршилац америчких заповести и све дипломатске активности европских лидера су до недавне „побуне“ канцеларке Меркел и француског председника Оланда биле усклађене са стратешким циљевима Сједињених Америчких Држава. Један од главних циљева је био да се уништи руска економија и њењ кључни сектор, онај енергетски. Вашингтон је успео да увери и искористити своје европске савезнике о нужности увођења економских санкција које би на глобалном нивоу требало да ограниче руски утицај. Због тога је било неопходно да се сломи руска економија и Русија баци на колена, но то се није догодило.

Већ тада је немачка канцеларка Ангела Меркел сумњала у исправност америчког притиска, што се видело али су 2. маја 2014. из Вашингтона свеједмо поручили „како се слажу да Владимира Путина треба скренути са тадашњег курса и да му санкцијама које ће погодити стратешке секторе руске привреде треба послати јасну поруку како је Запад јединствен у осуди Москве, али и подршци новој украјинској влади „.

Ангела Меркел само неколико дана касније, тачније 16. маја 2014., већ ублажава реторику. У интервјуу за Frankfurter Allegemeine Zeitung немачка канцеларка изјављује да жели да настави „блиско партнерство са Русијом, јер је глобални свет 21. века сасвим другачији од онога када су се несугласице решавале сукобима“.

Осим ње, бивши комесар Европске комисије за енергетику, Guenther Oettinger, изјављује како је Русија „главни европски трговински партнер у продаји природног гаса, стога санкције против Москве због кризе у Украјини не би требале погодити енергетски сектор“.

У име Русије им је одговорио премијер Дмитрии Медведев, који је изјавио ‘како није нимало забринут, јер је Русија спремна за преусмеравање извоза гаса на Далеки исток, а Европа ако хоће нека увози амерички течни гас који ће бити 40% скупљи од руског“.

„Свака земља или група земаља као Европска унија има право да диверсификује своје изворе снабдевања. То је истина, али ми томе не придајемо такав значај, будући да и не видимо значајних алтернатива руским испорукама. Неки од наших партнера, укључујући и САД, говоре како ће се Европа окренути течном гасу. Одлично. Нека направе прорачуне, а колико се ја разумем, чак и ако се то учини на најисплативији начин, цена течног гаса који би долазио из Сједињених Држава ће бити 40% већа од цене руског гаса. Ми имамо довољно капацитета и довољно гаса за снабдевање источне руте, чак и уз трговину са Западом, али у најгорем случају, теоретски гас се који не може бити испоручен Европи може лако послати до западне Кине „, рекао је Медведев.

Одмах након изјаве Медведева Русија са Кином потписује дуго очекивани уговор од 456 милијарди долара за руски гас у наредних 30 година, с тим да због ситуације у Украјини гасовод Алтај изнова добија приоритет због повезаности са западном Кином. Газпром и кинеска компанија China National Petroleum Corporation (CNPC) су се договоиле да се Русија обавезала Кини испоручивати 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње са почетком од 2018.године.

У исто време, нимало случајно, ББЦ објављује резултате истраживања британског „Института за глобалну одрживост“ (Global Sustainability Institute)), који су задали нове главобоље заговорницима увођења санкција руском енергетском сектору. Криза у Украјини и рат санкцијама су по ко зна који пут отворили питање зависности Европске уније о увозној нафти и природном гасу. Према свему судећи испада да уопште не постоје краткорочне алтернативе и да ће бити врло тешко прекинути сарадњу са руским енергентском компанијама. Према извештају британског „Института за глобалну одрживост“ неке европске земље ће се суочити с енергетском кризом у мање од годину дана и због снабдевања енергентима ће присилно морати одржавати односе с Русијом. Као што се наводи у извештају, Француска и Италија имају резерве гаса и угља за мање од годину дана. Италији такође недостаје нафте, а Велика Британија има залихе нафте на 5,2 година, угља за 4,5 године и гаса за 3 године.

Остале земље због већих залиха угља имају бољу алтернативу. На пример, Немачка има нафте за мање од годину дана и гаса за две године, али има огромне резерве угља за преко 200 година. Угаљ такође може спасити Бугарску, која има резерве за 73 година и Пољску која га има за 34 године. За поређење, Русија има резерви нафте за 50 година, природног гаса за 100 година и угља за 500 година. Укупно Русија подмирује трећину потражње природног гаса у Европи. Финска, Естонија, Литванија, Летонија, Бугарска, Румунија, Словачка и Чешка су у потпуности зависни о руским испорукама гаса. Италија, Немачка, Мађарска, Пољска, Турска и Словенија имају делимичну зависност (25% до 55% укупног увоза). Најмање зависне земље су Француска, Белгија и Холандија, где руски гас у енергетској структури не прелази 10%, преноси руски Финансијски Вјесник.

Што се тиче нафте, Русија подмирује и до 40% потражње Европске уније. Увозници руске нафте су Немачка, Пољска, Холандија и Италија, те у мањој мери Француска и Финска.

Развој украјинске кризе је повећао политичке напетости између Русије и Европске уније, али само и искључиво због улоге америчке владе у украјинској кризи, те америчких савезника – Пољске, држава Балтика и Велике Британије.

Када је бивши председник Европског већа, Херман Ван Ромпује, на самиту европских земаља 21 март 2014. најавио „убрзани пад енергетске зависности Европске уније, посебно о Русији“, руски министар финансија, Антон Силјанов, му је одговорио „како је будућност извоза руске нафте на истоку и да су велике компаније већ преусмериле своје залихе“.

Руски дневни лист Vedomosti наводи „како су расправе о овој теми још увек само реторика и да је Европи, обзиром на потребне количине, потребно више година да би пронашла алтернативне добављаче, а да Русија није заинтересована за смањење прихода са европског тржишта“.

Међутим, што ће се догодити у супротном сценарију и ко ће платити платити највећу цену с оваквим црним прогнозама. Наравно, студија говори о екстремним санкцијама и потпуној принудној зависности о домаћим резервама.

Енергетска апокалипса

Иако се и раније знало колике би оне отприлике могле бити, нико није очекивао овако поражавајуће резултате истраживања европских резерви. Европски су ресурси, дакле, краткотрајни и зависе од алтернативних извора. Руски дневни лист Поглед коментира извештај британског института који даје суморну слику Европе и наводи неколико нових података који су резултат истраживања неколико независних експерата, као и оних које је ангажовао Бритиш Петрол.

Уз ову потрошњу би Велика Британија своје резерве природног гаса потрошила у року три године, угаљ за четири и нафту за пет, а у Француској је ситуација у области енергетике још гора. Угаљ ће ‘спасе’ Бугарску јер га има за тридесетак година, а Немачка за преко 200 година, али зато за мање од годину дана неће имати где бушити нафту. Узмемо ли у обзир европску регулативу о емисији штетних гасова, експлоатацији и коришћењу угља, а да не говоримо бескрајне расправе у Европском и националним парламентима где „зелени“ углавном коалирају с левим и либералним странкама, због могућег преласка на угаљ широм Европске уније би дошло до „пуцања“ коалиција и институционалних криза.

Проблем је што неколико стручњака и претходна извештаја потврђују наизглед апокалиптичну прогнозу британског института.

Експерти Бритиш Петрола су у периоду између 2000. и 2012. израчунали да су резерве гаса у Европској унији смањене на мање од половине, с 3,8 на 1700 000 000 000 кубних метара.

И на подручју нафте се бележе негативни трендови. Производња ‘црног злата’ је у Европској унији смањена на мање од половине, с претходних 157 на 69 милиона тона, каже директор руског „Института за енергетику и финансије“ Сергеј Агјибалов и додаје како ће се производња нафте у Европи наставити смањивати.

„Дакле, Европа ће ускоро бити још више зависна о земљама попут Русије, Норвешке или чак Катара, које су богате енергентима. Тај тренд ће чак и расти, осим ако не предузмемо одлучне мере „, закључује Елд Јонес, директор британског института ГСИ.

Појачана експлоатација природних ресурса у Европи би довела и до поскупљења енергената, кажу стручњаци. Европска унија хронично пати и због скупе електричне енергије, што би поткопало конкурентност европске индустрије и привреде Европске уније као целине.

Сједињене Државе нису у могућности јефтино испоручити свој гас и нафту у Европу. Прво, технички је то још увек немогуће. Друго, САД немају толико ресурса колика је потрошња енергената у Европској унији. Међутим, најважније је што Вашингтон европским ‘савезницима’ не жели своје енергенте продавати по нижој цени без уступака.

Циљ Сједињених Држава је јасан. Америчка влада ће помоћи Европи и своје енергенте продавати по нижој цени, али само ако Брисел приступи слободном тржишту са Вашингтоном и потпише контроверзни споразум о „Транс-атлантском зони слободне трговине“ (Transatlantic Free Trade Area).

То је, по мишљењу аналитичара Александра Полигалова, један од кључних разлога због којег се врши притисак на Русију и на европско енергетско тржиште.

„Украјинска криза је изврсна прилика да се убрза остварење тог искључиво англо-америчког сна којег су у јуну 2013. године на самиту Г8 у Северној Ирској у друштву председника Европског већа Хермана Ван Ромпуја и председника Европске комисије Мануела Бароса најавили британски премијер Дејвид Камерон и амерички председник Барак Обама“ тврди Александер Полигалов.

Као што видимо, Вашингтон уопште не оставља простора „савезницима“ из Европске уније за било какве маневре и европски лидери би сигурно највише волели када би се украјинска криза завршила овог тренутка. Судећи по досадашњем искуству, америчка администрација и њихови послушници у Кијеву ће се лако „побринути“ да Москва „буде одговорна за пропаст демократске транзиције власти у Украјини“, јер ће само у том случају Вашингтон моћи остварити зацртани циљ.

Што се тиче Русије, Гаспром је у новембру прошле године са Кином потписао други велики гасни споразум, према којем би се гасоводом Алтј из налазишта у Сибиру на запад Кине преусмерило снабдевање енергијом које је завршавало на европском тржишту.

У фебруару ове године је на сусрету између Алексеја Милера, председника Управног одбора Гаспрома и Чанга Гао Лиа, првог заменик премијера Државног савета Народне Републике Кине постигнут коначни споразум о испорукама руског гасовода у Кину преко западне руте.

Алексеј Миллер се такође састао са Ванг Донгјином, потпредседником ЦНПЦ и расправио главна питања око потписивања уговора и техничког споразума о руској снабдевању Кине гасом преко западне руте.

„Фокус данашњих разговора је била западна траса. Нови уговор за испоруку 30 милијарди кубних метара гаса годишње је у изради. Пројекат гасовода за западну руту је у фази изградње, а крећемо се у добром ритму и у комерцијалним преговорима „, рекао је Алексеј Милер након посете Пекингу.

Будући да ускоро истичу санкције наметнуте Русији, а Вашингтон је већ најавио како ће САД своје санкције једнострано продужити за још годину дана, Европску унију чека тешко раздобље, а према истраживањима расположивих европских ресурса и алтернативних праваца за набавку гаса изгледа да нам је остала утеха само у угљу или америчком течном гасу. Додуше, неће га плаћати као Украјинци три пута више, али је и 40% више него довољно. Логично је поставити питање да ли  је све ово требало Европи?

(altermainstreaminfo.com)

Oznake: analiza, gasovod, EU, N. Babić, Rusija, ruski gas, Ukrajina